Чудна вест с Косова, која скоро да објашњава срж српске политике према њему

Поновићу, Радмила Трајковић (коју новинарка назива Трајковићевом, као да је она ћерка, а не супруга некаквог Трајковића, но то је тек небитан детаљ и ко се па бави писменошћу или информисаношћу новинара); Рада, дакле, Трајковић лицемер је јер је напала Хашима Тачија.

Она је прво ушла у косовску владу, а онда, покварено, напала Тачија. Шта је овде занимљиво?

Прво, занимљива је промена државне политике (добро, није Курир држава и то се некима само привиђа) да се више не нападају Срби с Косова који су решени кад учествују у раду косовских институција (него да се нападају само они који критикују главне мафијаше у тим институцијама). Ок, то смо очекивали да ће се десити, знали смо, ево чак и ја сам знала, истина, била сам велики издајник када сам то писала, али хајде нека буде да то није важно.

Променили смо (каже и ова вест о лицемерју „Трајковићеве“ која не постоји у политици, него има Трајковићка, ал’ нема ни то везе) политику према Косову и према људима на Косову и пустили их на миру да се сналазе како знају и умеју, што је требало да урадимо још онда када се знало да ни Србија није држава, а да то што би требало да је Србија на Косову тек не постоји. Није требало да их осуђујемо и терамо да седе месецима без струје, е да не би били издајници који плаћају нешто некаквој шиптарској институцији, него је боље и нама милије да се смрзавају месецима, а ми ћемо их наградити тако што ћемо за годину–две лепо признати јавно да смо признали Косово још ономад, само тајно. Ал нема везе ни то.

Прво, занимљива је промена државне политике (добро, није Курир држава и то се некима само привиђа) да се више не нападају Срби с Косова који су решени ад учествују у раду косовских институција (него да се нападају само они који критикују главне мафијаше у тим институцијама).

Даље, ова вест нам говори да су у реду људи који су ушли у косовску владу, али да нису у реду они који су ушли у ту владу али је критикују. То је, такође, више него занимљиво.

Као саговорника за овај текст с поднасловом „Лицемерно“ новинарка је изабрала извесну Миклићеву (такође, као да је та жена ћерка свог мужа) која је супруга градоначелника Ранилуга, Миклића – и то српског градоначелника, дакле, градоначелника непостојећег града, који је као кадар СПО дошао на то место и плаћа га држава Србија, док је његова жена „Миклићева“ мандатар у косовској влади, заједно с лицемерном „Трајковићевом“.

Да је с овог места логика одавно побегла главом без обзира говори практично сваки детаљ ове приче. Од тога да су жене удате за Миклића и Трајковића „Миклићева“ и „Трајковићева“, преко напујдавања читаоца на онога ко напада Тачија (за којег Гардијан и разне друге светске новине увелико пишу да је криминалац и убица), па да је онај ко га не напада ОК, и до тога да особа која даје изјаву, као (је л’) релевантан саговорник на тему лицемерја, мртва хладна каже да није читала текст заклетве када је улазила у владу Косова, али да га је без обзира на то што није читала – потписала.

„Наступ“ Раде Трајковић („Трајковићеве“) схватамо читајући даље вест, сматра се „незрелим“ и „испадом“, али није важна вест, која не само што није прецизно објаснила шта се тамо десило (објаснили су, свака нама част, косовски медији) – важно је, за правилно читање ове вести, то што ми нападамо онога ко је усред косовске владе напао Тачија.

Важно је, када имамо податак да нисмо прстом мрднули да направимо било какав извештај о трговини органима и што нам Дик Марти поручује „Србија боље да ћути“ (свакако треба да ћутимо за вјек и вјекова), што нас као државу сада занима да Срби на Косову не таласају, да почну преговори и узнемирава нас и тај извештај – јер он не говори само о шиптарским, он говори и о нашим злочинима према нама самима. Важно је имати (за оне које прича занима) и податак о томе да су владика Артемије, Радмила Трајковић и Момчило Трајковић (који нису муж и жена, ни брат и сестра, ни отац и ћерка – што читалац не мора, али би новинар требало да зна) још од 2000. ишли као луде насте (тако их је Србија гледала, а и свет) и причали о трговини органима; важно је што смо као држава неспособни да пружимо доказ о страдању својих сународника на Косову, док их с друге стране прогонимо као мишеве и осуђујемо сваки њихов покушај да преживе, и од свега је најважније то што смо одлучили да Косово буде легална држава, макар премијер остао Хашим Тачи, од којега перу руке и они који су га створили. Бар они из западне Европе, ми и наша служба не перемо руке од њега, још нам треба или се бојимо да одосмо дођавола заједно с њим, када ствари из оног неугодног Мартијевог извештаја, или неког другог сличног, крену ван.

Важно је имати (за оне које прича занима) и податак о томе да су владика Артемије, Радмила Трајковић и Момчило Трајковић (који нису муж и жена, ни брат и сестра, ни отац и ћерка – што читалац не мора, али би новинар требало да зна) још од 2000. ишли као луде насте (тако их је Србија гледала, а и свет) и причали о трговини органима; важно је што смо као држава неспособни да пружимо доказ о страдању својих сународника на Косову, док их с друге стране прогонимо као мишеве и осуђујемо сваки њихов покушај да преживе, и од свега је најважније то што смо одлучили да Косово буде легална држава, макар премијер остао Хашим Тачи, од којега перу руке и они који су га створили.

И, што би било сјајно као прилог некаквом експерименту о испирању мозгова али тужно као податак о држави у којој живите и стању свести њених грађана, Србија успева у томе да напујда просечног читаоца на онога ко је напао Тачија.

Занимљиви су, у том смислу, и коментатори на сајту Курира који су као пси скочили на мету тог склепаног текста. Од информација које даје релевантна саговорница Миклићка, до коментара напујданих читалаца – све је заиста више него забрињавајуће. Саговорница рецимо, као доказ у прилог лицемерју из поднаслова, открива невероватну конструкцију према којој се „Трајковићевој неће ништа десити, јер она свима прича да је болесна“ (добар пример ингениозног извођења закључака) или „Неће јој се ништа десити, јер ће сада сви, ако јој се нешто деси, мислити да је крив Тачи“ (што је опет фасцинантна информација о томе да се мети неће ништа десити, а и ако јој се деси није важно, биће крив Тачи) и оно што је у свему томе забрињавајуће јесте наше препаметно читалаштво које то гута и лаје с ауторком текста који није чак ни памфлет, није ни вест, није ништа сувисло и једини податак је податак о томе да се не сме нападати Тачи (понављам јер не верујем да сам то прочитала). На кога лаје? Не на оног што је потписао заклетву коју није прочитао (и хвали се тиме како ће трговати с црним ђаволом само да људима из Ранилуга буде добро). Ни на оног што седи у косовској влади и ћути. Лаје на оног који је против Тачија. Феноменално!