"Unutrašnji monolog" - ili kako Aleksandar Vučić zamišlja dijalog o Kosovu

Dijalog i simulacija dijaloga

Nažalost, autorski tekst kojim je predsednik Srbije formalno otvorio ovaj „unutrašnji dijalog“ nije bio ništa bolji. Uz ritualno zaklinjanje u „našu decu, narodni boljitak i nacionalne interese“, Vučić nam nije predložio nikakvu konkretnu temu za raspravu, osim već pomenutih praznih eufemizama, koji prosečnom građaninu ne znače mnogo, ali mnogo znače stranim ambasadorima i NVO-jurišnicima, koji su, bez sumnje, trljali ruke i naslađivali se tolikom količinom antisrpskog šovinizma bez kofeina, taman toliko zamumuljenom u prazne politikantske fraze da se ne probudi uspavano srpsko javno mnjenje. Da je tekst bio primarno pisan za antisrpsku publiku iz prozapadnih medija i NVO koje gravitiraju beogradskom „Krugu dvojke“, svedoči i činjenica da Vučić ovaj „programski tekst“ nije objavio ni u jednom od svojih omiljenih tabloida i kriptotabloida, već upravo u „Blicu“, koji već nedeljama na svoju ruku vodi „dijalog“ o Kosmetu tako što nas bombarduje izanđalim frazama zaboravljenih i marginalnih političkih aktivista, izvađenih iz naftalina specijalno za ovu priliku. (Simptomatično je da je oduševljenje tekstom odjeknulo upravo u „antivučićevskom“ listu „Danas“, dok su ga omiljeni Vučićevi glasnogovornici i telali skoro potpuno ignorisali.)

Budući da predsednik nije istupio ni sa kakvim konkretnim stavom o Kosmetu, osim agresivne odbrane svojih sopstvenih protivustavnih poteza tokom Briselskog dijaloga, ovo još uvek nije trenutak da se povede ozbiljna rasprava o rešavanju kosmetskog pitanja. Ovo je, međutim, pravo vreme da postavimo pitanje o samoj mogućnosti vođenja civilizovanog i otvorenog dijaloga o nekoj neuralgičnoj temi od javnog značaja. Predsednik Vučić još uvek nije formalno obznanio kakva nam je to „bolna rešenja“ pripremio (mada se to lako da naslutiti), ali nam je kroz odabir tema, javnog prostora i mobilizacijom (nekome pomalo neočekivanih) saveznika jasno stavio na znanje o kakvom „dijalogu“ će biti reč. Važno je da se na ova formalna pitanja skrene pažnja ukoliko srpski suverenistički, državotvorno i rodoljubivo raspoloženi građani i intelektualci treba da dobiju ikakvu šansu da do uspavane srpske javnosti probiju svoje stavove, vrednosti i predloge. Upravo će to postavljanje terena za dijalog biti tema ovog teksta, dok će o konkretnim pitanjima kosovske politike Srbije svakako biti još mnogo reči u narednom periodu.

Zlonamerna podmetanja braniocima države i Ustava

Vučićev tekst u „Blicu“ predstavlja jedan galimatijas nabacanih samoprotivrečnosti, nedovršenih misli i dvosmislenih uvijanja (dovoljno je reći da se tekst koji počinje „pozivom na realnost“ završava poređenjem politike trenutnog režima sa sportskim rezultatima srpskih vaterpolista, bez premca najboljih na svetu), ali je njegov opšti ton, na nesreću, veoma jasan. A taj ton nudi nam još jednu protivrečnost – u tekstu koji poziva na potpuno otvoren, „hrabar i racionalan“ dijalog, potencijalni sagovornici, i svi oni koji bi se mogli usuditi da u tom dijalogu zauzmu suprotstavljene pozicije Vučiću, od samog početka se najgrublje diskvalifikuju, kleveću, i čak otvoreno vređaju. Iako relativno kratak, tekst je načisto pretrpan ovim ad hominemrafalima, koje za jedini cilj imaju da se obeshrabri svaki pokušaj osporavanja aktuelne državne politike, dok se istovremeno jadikuje kako protivnici te politike „ćute“ i „istupaju protiv svakog dijaloga“ (ovde se veoma vešto prepliće Vučićev „unutrašnji dijalog“ sa srpsko-albanskim „Briselskim dijalogom“, pa čitalac nikad nije načisto o kom od njih autor govori).

Pogledajmo taksativno taj krešendo diskvalifikacija i uvreda: potencijalni Vučićevi sagovornici kojima se on obraća (1) „samo ćute i protiv su svega“, spremni da „razbiju glavu svakom ko se usudi da potraži rešenje“; oni (2) „zabijaju glavu u pesak“ i „nisu realni“, čekajući (3) „da im u ruke dođe ono što su odavno izgubili“; oni su (4) „prestali da se nadaju“ i „spremni su za sukob, kako unutrašnji, tako i sa svima oko nas“; oni (5) „misle da su samo oni u pravu“, „da su najpametniji, da nemaju više šta da nauče, da su superiorni“, da bi ih odmah zatim nazvao (5) pristalicama „tiranije, uvek spremnim na prolivanje tuđe krvi“; oni se zalažu za (6) „nemu Srbiju“, u kojoj (7) „ćute i ljude vode u sukob i rat“, ne znajući „geografiju sopstvene zemlje“; (8) oni „ne znaju gde je Kosovo, nisu tamo bili, neće nikada tamo ni otići, još manje živeti, ne razlikuju Parteš od Pasjana, Srbicu od Štrpca, Peć od šporeta“, ali bi (9) „rado sve druge poslali na Kosovo, da ih nauče krvavoj geografiji sopstvene zemlje“; za njih je (10) „svaki gubitak – pobeda“ i „tuđoj se nesreći raduju kao svom uspehu, pošto za drugi uspeh ne znaju“; njih optužuje da (11) priželjkuju „istorijski zločin“ i u stvari navijaju da „neko nekome da Kosovo“; oni su (12) „junaci do prve bitke“ koji se (13) „samo hvale pobedama svojih dedova“.

Autor ovog teksta se izvinjava čitaocima što ih je izložio ovom turobnom nabrajanju, ali bilo je važno da se jasno vidi sa čime se suočava svako ko u Vučićev „otvoreni dijalog“ stupa sa namerom da kritikuje njegovu politiku na Kosmetu. Poređenja radi, predsednik u svom tekstu pominje i onu drugu stranu u dijalogu – otvorene zapadnjake koji se zalažu za „bespogovornu predaju Kosova“ (niko to nikada nije tako formulisao, ali Vučić, očigledno, smatra da oni postoje). Primetićete da se u tekstu oni pominju znatno manje, dok su njihove kvalifikacije neuporedivo blaže. Predsednik tako kaže da su ovi drugi potencijalni sagovornici u njegovom dijalogu (a) spremni da „pristanu da on (Vučić) isporuči sva srpska ognjišta“ „zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada“; (b) spremni su da se „odreknu svega“; oni su (v) „darežljivi i širokogrudi Srbi koji drugome olako daju ono što Srbima pripada“. I to je sve. Tri blago ironične fraze o srpskim autošovinistima i kompradorima, naspram salve uvreda na račun suverenista i etatista. Istovremeno, same Vučićeve fraze i polu-predlozi kao da su prepisani iz političkih saopštenja tih „ljubitelja šećernih tabli“, pa se stiče utisak da je razlika između predsednika i njih samo u tome što njemu nije baš dovoljno samo tapšanje po remenu i šećerna tabla, niti je spreman da se „svega“ odrekne – olako.

Na čitaocu je sada da razmisli, da li bi bio spreman da učestvuje u dijalogu sa osobom koja kontroliše sve medijske tokove u zemlji, a koja ga a priori, pre nego što je usta otvorio, optužuje „hoće nasilje“, „hoće decu da šalje u rat“, „zlurado priželjkuje poraze svoje zemlje“ i „nada se zločinima“? Da li možete da zamislite „otvoren dijalog“ sa osobom koja vas unapred optužuje da „priželjkujete tiraniju“ i „hoćete da prolivate tuđu krv“? Ove slike nacionalno samosvesnih Srba kao „nasilnika“ i „krvoloka“ koji „geografiju svoje zemlje uče kroz rat i ubistva“ kao da su došle iz usta Majki Srebrenice, Marka Perkovića Tompsona ili Miraša Dedeića, a ne predsednika Republike Srbije. I treba li posle ikoga da iznenadi što su upravo autošovinističke i srbomrzačke NVO kao jedan poskakale da „uzmu učešća u ovom važnom dijalogu“. Blaćenje srpskog naroda i omalovažavanje Srbije je sinonim za „dijalog“ u njihovom ideološkom novogovoru.

Kakvih se to mitova odričemo, i pred kakvom realnošću zatvaramo oči

Kao što je već rečeno, najveći deo predsednikovog obraćanja javnosti odnosi se na ove ad hominemi a priorinapade na potencijalne sagovornike, što jasno određuje ton „dijaloga“ koji je predsednik zamislio, a u kome je druga strana unapred ućutkana, i umesto nje trbuhozborački govori sam Vučić. Međutim, iako se u tekstu ne pominje nijedno konkretno pitanje vezano za političku situaciju na Kosovu, ili srpsku politiku prema KiM, obilje zapadnjačkih floskula ukazuje na teme koje bi trebalo da budu „preispitane u unutrašnjem dijalogu“. Odmah se isključuje svaka mogućnost preispitivanja aktuelne državne politike, taman posla još i osporavanje nekog od potpisanih sporazuma, jedino što može i treba da se menja jeste „naš mentalitet“, „naši mitovi“ i „naša očekivanja“. Predsednik i sam kaže da dijalog otvara da se „niko ne bi pravio da mnogo zna o Kosovu, a da ga, tobože, niko nije pitao“. Zato on pita forme radi, a u stvari sprema dug monolog koji za cilj ima, ne da državnu politiku prilagodi narodnoj volji, nego da narodnu volju prispodobi državnoj politici.

Ulazimo još jednom (i poslednji put) u nabrajanje Vučićevih nametljivih fraza. U njegovom budućem dijalogu on nas sve poziva: (I)„da se pogledamo u ogledalo“ i „vidimo svoje nedostatke“; (II) „da prestanemo da zabijamo glavu u pesak i (III) „pokušamodabudemorealni“; (IV) „da ne budemo bahati i arogantni“ (iako smo „jači nego što smo bili“); da se (V) odreknemo „naših mitova i sukoba“, ali da se (VI) „ne odričemo svih naših nacionalnih i državnih interesa“ (ali nekih svakako); (VII) da donesemo „trajno rešenje“ koje će spasiti „živote naše dece“; (VIII) da budemo spremni na „dugačak, zamršen i bolan proces“ koji treba da promeni „našu kolektivnu svest“, koja „svaki dogovor doživljava kao poraz“.

Dakle, o čemu će se voditi „unutrašnji dijalog“? Nikako o državnoj politici prema Kosmetu! Naprotiv, taj dijalog treba da bude neka vrsta „kolektivne psihoterapije“, u kojoj se od Srba u Srbiji – kao onomad od Srba u Crnoj Gori – zahteva da „prelome mozak“ kako bi mogli da postanu „realni“, kako bismo (briselske) „dogovore počeli da gledamo kao pobede“, i kako bismo se, pre svega i nadasve – „odrekli mitova“.

Autor ovih redova je pre četiri godine – u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma – detaljno pisao o tome šta podrazumeva poziv da se „odreknemo mitova o Kosovu“. Taj tekst je, nažalost, i dalje bolno aktuelan. Ali pitajmo ovde još jednom predsednika Republike šta mu znači da ta fraza da „treba da se odreknemo mitova o Kosovu“. Da li nas on to poziva na književnu tribinu, na kojoj ćemo prevrednovati značaj književne zaostavštine srpskog naroda, u kojoj centralno mesto imaju Kosovski mit i Lazareva kletva? Ne? O čemu onda pričamo?! O kojim mitovima?! Je li mit da je briselskim sporazumima Srbija formalno ukinula važenje srpskog Ustava i zakona na teritoriji Kosmeta, i priznala autoritet „Ustava i zakona Kosova“? Je li mit da je Republika Srbija oduzela oko stotini hiljada svojih građana na Kosmetu (i ko zna koliko još kosovskih Albanaca, koji su ništa manje od Srba žrtve kriminalno-terorističke klike iz Prištine) elementarna građanska prava, kao što su sloboda kretanja, pravo na lična dokumenta, pravo na lokalnu samoupravu, jednakost pred zakonima, zakonsku zaštitu pred srpskim sudovima? Je li mit imovina države Srbije – poput telekomunikacione i električne mreže – koja je tokom „dijaloga“ u Briselu „kompromisno“ predata Prištini, a da se zauzvrat nije dobilo ništa? Je li mit granični prelaz koji građani Srbije moraju da pređu da bi iz jednog grada u Srbiji došli u drugi? Je li mit zakletva koju „predstavnici vlade Srbije“ na Kosmetu polažu kosovskoj „državi i ustavu“? Jesu li to teme od kojih treba da odustanemo?

I koja je to „realnost“ pred kojom treba da „otvorimo oči“, ako to nisu ove nabrojane činjenice? Realnost da je „Kosovo izgubljeno“? Čemu onda famozno „poglavlje 35“ u pregovorima sa EU, čemu zahtevi nemačkih i drugih diplomata da se „potpiše pravno obavezujući sporazum“ sa Prištinom? Je l' možda realnost to da trenutno stanje stvari na Kosmetu Srbiju „ništa ne obavezuje“? Da kosovski Albanci pod protektoratom NATO žive u najgorim životnim uslovima u Evropi, pod neposrednom kontrolom mafijaških klanova i terorističkih paravojski? Je li realnost da Kosovo nikada neće ući niti u jednu ozbiljnu međunarodnu organizaciju, ako je Srbija čvrsto rešena da ih u tu organizaciju ne pusti (a u mnoge je ušlo upravo zato što je Srbija to dozvolila)? I ko pred tom realnošću zatvara oči?

Kakva rešenja postoje, i kome se neće dopasti

O kakvoj onda „hrabrosti“ govori predsednik, kada se glasno hvali će neuspeh njegove politike značiti da će „i njegov, i životi svih nas biti promašeni“? Šta to hrabro sme da nam saopšti naš Prvi Građanin, kada u svom programskom tekstu nije imao smelosti da otvoreno kaže ono, što su posle njega naglas povikali Vuk Drašković, Nataša Kandić i Filip David, i drugi dobroželateljni i samopozvani učesnici u budućem dijalogu? Neko bi mogao reći da su svi ovi ljudi hrabriji od Vučića, jer uprkos kategoričnom protivljenju većine sugrađana smeju da glasno i otvoreno kažu ono što predsednik mumla, impicira i nagoveštava, ali opet – izigravati dobošara najmoćnije vojne alijanse u svetu i globalne Imperije, dok iza vas stoji američki novac, vojne baze i međunarodne finansijske organizacije – i nije neki naročit kuraž.

Ali u ovom dijalogu o „realnosti i mitovima“, o „kompromisu i konfliktu“, o „izgubljenom i sačuvanom“, očigledno, nije bitno ni kako stvari zaista stoje, ni šta je istina, ni šta je stvarnost, ni šta je državni interes, a ponajmanje šta je pravedno i pošteno – bitno je samo šta predsednik i padišah, uz podršku onih istih „zapadnih medija“ i „zapadnih ambasada“ koje toliko prezire, proglašavaju za realnost, istinu i interes. Svako ko ustane protiv ove somnabulne, izmaštane i izopačene slike Srbije i Balkana po meri kolonijalnih gospodara i domaćih kompradora biće unapred proglašen za krvožednika, ratnog huškača, i primitivca koji ne razlikuje „Peć od šporeta“. A tu nikakvog dijaloga neće, i ne može da bude. Tu može biti samo agresivnog i nametljivog monologa jednog političara koji tumači sva lica u dijalogu i svim sagovornicima pozajmljuje sopstveni glas, slušajući istovremeno sufliranje iz ambasada i različitih međunarodnih organizacija. I koji uprkos svemu tome još uvek nema hrabrosti da kaže šta je odličio da uradi, i da nas natera da to prihvatimo.

Umesto toga, on će još neko vreme jadikovati kako mi (nazadnjaci, krvožednici i ljubitelji tiranije) „blokiramo svaki razgovor, a sami ne nudimo nikakva rešenja“. Ali to jednostavno nije tačno, i neće biti tačno, koliko god puta predsednik to ponovio. „Mi“ smo do sada nebrojeno puta iznosili svoje stavove o tome šta bi srpska država trebalo da radi na Kosmetu, šta ne bi trebalo da radi, a šta predstavlja protivustavni kriminal i veleizdaju. I svakako nećemo „ćutati“, već ćemo se postarati da jasno i glasno o tim stavovima obavestimo onoliko naših sugrađana, koliko je spremno da sluša – uprkos medijskim blokadama i apsolutnoj monologičnosti predsednikovog ličnog diskursa. I možemo unapred da upozorimo predsednika – naša rešenja mu se neće dopasti, jer impliciraju „dugačak, zamršen i bolan proces“ koji će na kraju pokazati da su „svi njegovi dogovori u stvari porazi“, a da se „nacionalni interesi“ u usta ne uzimaju olako, već da se za njihovu izdaju – krivično odgovara.