Политички живот | |||
Тако се не преговара ни на пијаци - најсрамнији потпис у „новијој“ и старијој српској историји |
петак, 28. јун 2019. | |
Интегрални текст обраћања Ђорђа Вукадиновића члановима Владе на седници скупштине 27. јуна 2019. године: Следећи је Ђорђе Вукадиновић. Изволите. ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Захваљујем. Туђа рука свраб не чеше Овде нема већине колега из опозиције и мислим да је то штета. Али је познато да они бојкотују и због чега бојкотују скупштинске седнице. Али примећујем, госпођо председнице Владе, да су и ваши редови нешто мало проређени, односно ниједног од потпредседника Владе не видим ту око вас. Али, није проблем што нема потпредседника Владе, него што су то управо људи којима сам хтео да поставим нека питања. Па ћете, сходно принципу „командне“ одговорности, ви морати да преузмете уместо њих. Дакле, нема господина Ивице Дачића, првог потпредседника, нема господина Небојше Стефановића, нема Расима Љајића и нема Зоране Михајловић. Сва четири потпредседника су претпостављам оправдано одсутни. Да, нема чак ни господина Владана Вукосављевића кога сам такође хтео нешто да питам. Зато ћемо да кренемо од најлакшег и најједноставнијег. Питам вас која је ваша процена, а претпостављам да то није могло без ваше одлуке, односно одлуке Владе, наметнула или преломила да министар Ђорђевић оде на путовање на Малдиве ради учествовања на Форуму под називом: Инвестирање у отпорне и одрживе Малдиве“. И који је то важан државни посао био да се до Малдива запути баш министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да би промовисао или допринео инвестирању у "отпорне и одрживе" Малдиве? Ако је баш требао неко да иде, имамо министра спољних послова, или имамо министра туризма и министра спорта, па су можда пре могли они. Било како било, то је мање важно, али може да буде занимљиво. Моје друго питање, које је нешто важније, јесте – то можда може министар Мали да одговори – зашто држава продаје свој удео у Комерцијалној банци? То сам питао и пре неки дан овде, очекујем о томе и писмени одговор, али можда није лоше ни овако уживо. Верујем да је ту у питању нека економска филозофија коју министар Мали уважава и усваја и претпостављам да је он ту доследан, јер је својевремено био ангажован и у Агенцији за приватизацију почетком 2000-их година. Али знам да је ова владајућа већина својевремено такође много пута врло убедљиво критиковала праксу тадашњих, неких других власти, да продају и распродају државну имовину. Посебно су били осетљиви на продају банака. А ми смо дошли у ситуацију да практично више и немамо банке, сем Поштанске штедионице, са домаћим власништвом. Туђа рука свраб не чеше. Ако је лош менаџмент банке, ако лоше ради, промените руководство, па дајте друге способне људи које, наводно, имате у својим редовима. ПРЕДСЕДНИК: Хвала, наставићете у следећем, истекло је ваших три минута. ....... ПРЕДСЕДНИК: Додатно питање? Изволите. ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Господине Мали, можемо да погледамо стенограм, ја сам био врло прецизан. Ја сам рекао – „продаје државни удео“. Значи, продаје се државни удео, нисам рекао „већински“, него сам рекао „свој“, дакле, државни удео у „Комерцијалној банци“. Тако се не преговара ни на пијаци Било како било, ви сте врло елоквентни, а и практично сте показали своје финансијске способности и ја се ту не могу са вама такмичити. Али је интересантно то што и ви и други представникци Владе увек имате исти маневар. Дакле, или су то „урадили претходници“, нешто забрљали, па ви сада само морате да - шта ћете друго – невољно реализујете оно што су они већ урадили. Или морате „због реформи“. А када је нешто добро, онда се тиме закитите и кажете – ево, видите, ми смо то све урадили. То кажете странцима: Бидите, то је добро, ми спроводимо реформе које претходници нису хтели. А домаћој јавности и грађанима, опет, кажете – па, морамо, јер су то ови претходници се на то обавезали и забрљали. Дакле, било да је реч о економији, било да је реч о Косову, увек је исти модел. Госпођо Брнабић, да ли су вас претходници натерали и да продајете „РТБ Бор“? И да ли је „ПКБ“, рецимо, продат зато јер сте "морали због претходника"? Само наводим пример две спорне и, по мени, врло проблематичне актуелне продаје, где се држава одриче важних полуга утицаја, на крају крајева, и приходовања. А да ли ће то неко да злоупотреби, као што рече госпођа Брнабић, то је увек могуће. Но, да не буде да се расправљамо, а да нисмо поменули питање свих питања, а то је, наравно, Косово. Одсутном потпредседнику Ивици Дачићу сам хтео да поставим питање, а сада то питам вас, везано за његову изјаву од пре буквално два дана, када је Ивица Дачић рекао, цитирам: „Србија не може да призна независност Косова на целој његовој територији“?! Шта значи да не може да призна независност Косова – „на целој његовој територији“? Каква је то изјава високог државног функционера? Нажалост, Дачић ту иде трагом Александра Вучића, који је, пар дана раније, у Минску рекао: „Жеља многих је да Србија призна независност Косова, а да заузврат не добије ништа“. Какве су то изјаве, госпођо Брнабић? Јасно ми је да оне вероватно иду у правцу разграничења и приче о разграничењу, али они девалвирају нашу преговарачку позицију. Оне су, пре свега, неуставне. С друге стране, откривају и разоткривају шта је жеља и идеја наших преговарача. И, са треће стране, као што се види, на крају нећемо добити чак ни то разграничење. Дакле, кад ви унапред кажете – ево, дајте нам нешто, било шта. Такве ваше изјаве, вашег председника и вашег првог потпредседника, односно председника државе и првог потпредседника Владе, имплицирају да смо ми спремни да признамо независност Косова – под условом да нам дају неку, било какву, компензацију. То је неприхватљиво, госпођо Брнабић. Не само уставноправно, него и политички. Тако се не преговара ни на пијаци, а камоли у светским пословима. Хвала. (....) ПРЕДСЕДНИК: Реч има народни посланик Ђорђе Вукадиновић. ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Захваљујем. Молим вас да скренете пажњу председници Владе – јер је прошли пут имала такву потребу – да после овог мог коментара нема осврта. Они (влада) имају све могуће време овде и оно што је једина мала привилегија посланика то је да његова буде последња, макар и у тих минут или два. Најсрамнији потпис у новијој – и старијој – српској историји?! Дакле, госпођо Брнабић, не можемо узимати оно што вам одговара из прошлости и онда се на то позивати, и подвлачити континуитет и дисконтинуитет тамо где нам одговара. Наравно да су претходници грешили. Не би били бивши да су радили добро. Нити се ја са њима у свему слажем.
Као што сте приметили, нисам критиковао приватизацију, рецимо, Железаре у Смедереву. То је добар пројекат. Али што се тиче Бора – да, није добар. Бор је профитабилан. Једнога дана, ако се ја икада будем питао нешто у српској политици (а вероватно нећу много) обећавам – вратићемо Бор. Учинићу све да вратимо Бор држави Србији и грађанима државе Србије. Има и других ствари, наравно. Зашто продајете Ласту? Зашто се намештају тендери за продају Ласте? Али пустимо сада то. Да се вратимо на питање КиМ. Кажете да се позивате на чињенице. Многи су (поводом Косова) разне ствари лоше радили. То је тачно, али је чињеница да до ове Владе и Бриселског споразума косовски специјалци нису могли да иду на север КиМ..
Кад кажете да је споразум око Комерцијалне банке био лош. Ево, ја вам верујем на реч и верујем да је тако, тј. да га је ондашња влада лоше направила. Али, верујте, Бриселски споразум је још и много гори, ако је уопште могуће. Дилетантски је испреговаран, неопрезно потписан и обија нам се о главу. Дакле, Бриселски споразум је нешто најсрамније што је потписао представник државе Србије у – ја бих рекао – новијој, па и старијој историји. И одатле потичу све лоше ствари које нам се сада дешавају, укључујући и блокаду, укључујући и косовску војску. Не можете се ви сада качити и окривљивати, не знам, питање које је тадашњи министар спољних послова поставио Међународном суду правде и слично. Све ово што се сада на северу КиМ догађа последица је примене, односно потписа и примене Бриселског споразума – који је, заправо, успоставио континуитет "државе Косово" на целој територији. Што се тиче статуса кво… ПРЕДСЕДНИК: Захваљујем. То је било ваше време за коментар. (Београд, Скупштина Србије 27. јун 2019.) (НСПМ) |