"Стожероманија" и недостатак веродостојности

Готово да нема опозиционе странке која себе не нуди или препоручује за стожер окупљања опозиционих снага у Србији. Као да је у опозиционим редовима завладала својеврсна стожероманија. Тако нас председник Демократске странке Драган Шутановац у разговору за Нови Магазин обавештава да се ова организација сада политички позиционира као стожер окупљања левог центра. Он се на тај начин само придружује  оним опозиционим странкама које себе и даље, без обзира на реалну политичку снагу и утицај, представљају као центар окупљања грађанских, центристичких, левих или десних политичких странака и покрета.

Када нам се обраћају „лидери“ опозиционих странака (које не могу да покрију нити један посто бирачког тела), ствара се утисак да они представљају моћне и многобројне организације, а они су у ствари само гротескни генерали без војске који су изгубили осећај за реална дешавања и односе политичких снага у нашем политичком животу.

Пре неколико дана је новоформирана Народна странка издала саопштење у којем је рекла да ће на свом Председништву размотрити могућности и модалитете стратегијске сарадње са Драганом Ђиласом. Човек би, након читања овог саопштења, помислио да се ради о најмоћнијим политичким субјектима у Србији који тек треба да договоре облике и модалитете сарадње, и то постепено и без неке журбе као да локални избори у Београду нису на прагу.

Овакав начин комуникације показује одсуство елементарне политичке и историјске свести да је обједињавање опозиције управо на овим изборима један од основних предуслова за њихов политички опстанак. Уместо тога, „лидери „опозиционих странака месецима воде преговоре о могућностима стварања опозиционих блокова и формирања политичких колона за учешће на овим изузетно важним изборима.

Губећи драгоцено време, наше опозиционе странке само показују да нису спремне да се одрекну јалове борбе за водећи положај у опозиционим редовима и своје деловање подреде заједничком циљу, победи на предстојећим локалним изборима у Београду.

Зар изазов акционог и изборног обједињавања опозиције није довољан мотив да се потисну личне сујете и превазиђе хронични недостатак свести о потреби заједничког деловања и повезивања на београдским изборима. Једино путем обједињеног и усредсређеног деловања може се прекинути низ напредњачких изборних победа, што би показало да њихов систем владавине почива на крхким основама. Зато није случајно да се они боре за победу у свакој месној заједници и локалној самоуправи, јер једино тако показују да функционише њихов систем аутократске владавине који почива на култу непогрешивог и свемоћног вође.

Историчар и функционер Социјалистичке партије Србије Предраг Марковић је у праву када каже да „сада је тешко видети личност која би те завађене и сујетне опозиционе политичаре могла да окупи а да то не изгледа краткорочни брак из користољубља. Није довољно имати само идеју, потребно је да човек сведочи да може да буде носилац неке политике.“ А управо је недостатак веродостојности и убедљивости у заступању одређених политичких идеја и организационих форми оно што данас највише обележава деловање наше опозиције.

Додатна отежавајућа околност је садржана у недостатку снажне интелектуалне заједнице која је у великој мери маргинализована, успостављану готово апсолутне медијске блокаде али и снажнијег деловања невладиног сектора у одбрани основних демократских вредности. При томе, не треба пренебрегнути да више нема ни  снажног студентског покрета који је свим протестима у време владавине Слободана Милошевића давао додатну снагу и смисао.

Све су то чињенице које говоре у прилог залагању за неопходност политичког обједињавања опозиције (партија, покрета и група грађана) јер једино тако се може повратити нада у могућност промена на демократски начин. Јер управо су губитак вере у основне принципе демократије и опште распрострањено убеђење да промене нису могуће, као и неповерење у актуелне политичке странке и њихове „лидере“, најважнији чиниоци који додатно маргинализују опозиционе снаге у Србији.

Овај ограничавајући низ фактора може се превладати ако се унутар опозиционих снага ствара свест о неопходности обједињавања њиховог политичког деловања као основног предуслова да се опозиција коначно ослободи борбе за стожерни положај и посвети коначно стварању програмске алтернативе владајућем аутократском облику личне владавине.