Шта је амбасадор Кирби хтео да нам каже

Уверен сам да постоји више разлога зашто интервју са америчким амбасадором Мајклом Кирбијем, који је Политика објавила 22. марта о.г., привидно о Украјини, а суштински о Србији, не би требало олако да прође у српској јавности без коментара и критичког осврта. Пре свега, може се оправдано поставити питање коме и у коју сврху треба да послужи сама чињеница да се америчком  амбасадору управо сада, пред формирање нове владе, даје толико простора и пажње у најутицајнијем дневном листу. Чудно је да је интервју „темпиран“ управо пред обележавање 15-годишњице НАТО агресије под вођством САД на СРЈ, односно Србију.

Питање би се можда могло поставити и овако: Зашто се у овдашњим штампаним и електронсим медијима у последње време уопште даје толико простора страним амбасадорима и званичницима, и то углавном онима са Запада? Зар се њиховим честим јавним иступима на својеврстан начин не утиче на јавно мњење и у ком смислу? Када је то неки наш амбасадор у тим земљама добио такву шансу? Јавна је тајна да је „инострани фактор“ значајно утицао на формирање влада у Србији после петооктобарских промена. Сада се, изгледа, приступа још суптилнијој методи „промене свести“ кроз преобликовање јавног мњења у Србији. Но, то је ствар уређивачке политике сваког медија, који могу, али и не морају да прихвате добронамерне примедбе њихових корисника.

Оставимо по страни изнете ставове амбасадора Кирбија о америчкој политици у вези са ситуацијом у Украјини и оштре критике понашања Русије, мада ни то није безначајно, јер се тиме, ако уследи и одговор руског амбасадора, на шта он има право, отвара медијски рат двеју суперила у Србији, а што нам најмање треба. Русија ће, уверен сам, знати сама да одговори на те критике и осуде, ту јој Србија не треба. Позабавимо се, међутим, деловима интервјуа који се односе на Србију.

На констатацију новинара да званичници у Србији „гласно ћуте о кризи у Украјини“, амбасадор у одговору шта би Србија требало да уради каже: „Морате (!?!) се запитати како ви сагледавате вашу територију. Размислите о вашем погледу на територијални интегритет“. Шта то Србија „мора“ и какав је то дипломатски речник амбасадора који ужива гостопримство ове земље?

На коју то „територију“ и на који то „територијални интегритет“ амбасадор Кирби циља? Не верујем да је мислио на „свету српску земљу“, коју су јој у бруталној оружаној агресији отели и створили „НАТО државу“. Да ли то мисли на територијални интегритет међународно признате државе Србије, на који су такође, грубим рушењем Повеље УН, дивљачки насрнули? Још пита да ли смо доследни. Доследни чему? Ако господин амбасадор заговара да Србија осуди Русију и заложи се за интергитет Украјине, да ли то значи да ће САД опозвати званично признање „њеног чеда“ и поштовати неокрњени територијални интегритет и суверенитет међународно признате државе Србије, чланице УН.  Ред би било да то појасни.

Не бих хтео ни да помислим, хвата ме страх од тога, да можда његова екселенција не мисли на неке друге „територије“ овако „скраћене“ Србије и њен садашњи „територијални интегритет“ без КиМ. Да ли се тиме шаље нека порука и каква? Хоће ли се активирати рад „пријатеља Санџака“, хоће ли уследити, као вид притиска, неке поруке у вези са Војводином или југом Србије? Чуди ме да новинар није тражио појашњење и конкреније одређење господина амбасадора које су то „територије“ и који је то „територијални интегритет“. Ствар је врло озбиљна да би остала неразјашњена.

Сувишно је коментарисати неуспеле покушаје амбасадора Кирбија да оправда улогу његове земље и осталих чланица НАТО у вези са „отимањем КиМ“ и проналажење аргумената за осуде онога шта се дешавало на Криму. Откуд му толика смелост да изјави: „Понављам, питање Косова смо решавали у УН“? Па цео правдољубиви свет зна да је брутална оружана агресија на Србију извршена без одлуке СБ УН. Резолуција 1244 је нешто што је уследило након тога, јер једна мала Србија и поред надљудских напора које је улагала 78 дана, није имала ни економске ни војне моћи да се одупре таквој војној сили као што је НАТО. Зар је Србију, поред толико људских и материјалних жртава, требало препустити да је агресор претвори у прах и пепео или сести за сто и издејствовати Резолуцију 1244?

Сувишно је такође коментарисати и непознанице господина амбасадора о суштини политике несврставања и значаја и улоге који је тај покрет, као „савест човечанства“, одиграо у време хладног рата. Због тога и не чуди његова изјава: „Овде постоји ритуални (?!) осећај да Покрет несврстаних не стаје ни на чију страну. То је нешто што је историја Србије, а можда и њена будућност“. Камо среће да се Србија зна одредити према кључним међународним питањима као што је то радила СФРЈ у „златно доба“ ПНЗ. Ипак, уверен сам да ће своју будућност Србија опредељивати сама, у мери у којој ће јој то „моћници“ омогућавати, и увек се залагати за мир и равноправну међународну сарадњу, што је и била суштина политике ПНЗ.