Шта је Аљбину Србија, а шта Србији Аљбин

У најновијем броју недељника „НИН“ изашао је интервју са политичким вођом националистичког покрета „Самоопредељење“ (Vetëvendosje, VV) Аљбином Куртијем, једним од најгласнијих и најдоследнијих непријатеља Србије на Косову и Метохији, отвореним заговорником „албанског националног уједињења“ и својеврсном приштинском политичком звездом у успону.

Интервју, провокативно насловљен „Помирићемо се када Србија призна Косово“, за сваког добронамерног грађанина Србије представља хладан туш, и то из више разлога. Са једне стране, поражава Куртијева хладна надмоћ и осионост у обраћању „непријатељу“ са ове стране (интегрисане) административне границе, са друге је језива чињеница да он умногоме ситуацију на КиМ приказује верније, поштеније и реалније од претворних приштинских и неискрених београдских политичара, док је са треће донекле скандалозно то што овог отвореног заступника Велике Албаније београдски лист представља као „левичара и антиглобалисту“ (питање је да ли би тако представили Војислава Шешеља или Бошка Обрадовића).

Није реч само о провокативним изјавама типа „дијалог је могућ након што Србија призна Косово и суочи се злочинима“ – то смо небројено пута чули и од Хашима Тачија, Едите Тахири или Петрита Сељимија, и то је једна доследна антисрпска теза које се безмало придржава цела Приштина, поготово пред изборе, када се осим махања песницом „српском агресору“ грађанима Косова не може понудити богзнашта. Али за разлику од осталих, Курти никоме не покушава да се додвори љигавим мантрама о „регионалној сарадњи“, „добросуседским односима“ и „заједничкој европској будућности“, он веома убедљиво наглашава да Срби и Албанци нису посвађана деца која се „нису добро упознала“, већ народи који на Косову имају противречне интересе. Истовремено, он са доста увида и права оптужује Београд да користи политичке институције и представнике Срба на Косову као монету за поткусуривање и политички инструмент, наглашавајући да новоформиране политичке институције косовских Срба (ГИ „Српска“, односно „Српска листа“) заправо не представљају никога, осим самих власти у Београду које су их насилно конституисале.

Користећи се „моралним преимућством“ своје позиције „политичара који говори истину“ и „никоме не маже очи“, Курти се обраћа напуштеним, обесправљеним и престрашеним косовским Србима и пружа им „руку подршке“, али овај пут само ако се заиста одрекну државе Србије („као што се она одрекла њих“, како он цинично истиче) и искрено пристану да постану део Куртијевог „независног Косова“ (и ваљда „Свеалбанске лиге“). При томе он у својој осионости и неприкривеним несимпатијама према Србији заиста делује искреније од већине осталих политичара на Косову, укључујући и представнике Београда.

Наравно, Курти само на површини може да одржи ову илузију доследности и поштења, његова позиција је свакако политички храбрија и искренија, али у основи болује од једнаке идеолошке шизофрености и (и)моралног релативизма од којих пате и остали политички и јавни делатници „најмлађе европске нације“. Он истовремено оптужује Србију да је одбацила свој народ на Косову и да гаји империјалистичке претензије на „косовску територију и ресурсе“. Он тражи подршку од обичног српског „радника и сељака“ на КиМ, истовремено одбацујући чак и оне мизерне концесије које су од Тачија успели да измоле „политички експоненти Београда“, за које опет он сам признаје да су се „интегрисали у косовски систем“, да би непосредно након тога захтевао да Србија призна Косово.

Он позива на дијалог косовске Србе, али их проглашава окупаторима, колонизаторима, убицама и силоватељима, истовремено величајући терор УЧК над српским становништвом и споменицима као „национално ослобођење“. У популарном маниру српских „левичара“ (ако под левицом подразумевамо пљуцкање на „српски национализам и империјализам“ уз величање албанског национализма и америчког империјализма) он се позива на „наследство Димитрија Туцовића“, али му је Туцовић потребан само као сведок злочина српске војске над Албанцима 1912., а не као доследни антиимперијалиста и борац за равноправност и слободу балканских народа, без обзира на то ко и где ту слободу угрожава (и коликом војском и богатством располаже).

Уосталом, ништа мање химеричан није Куртијев однос према америчкој политици на Косову – без обзира на то што је његов покрет дошао на незванични „црни списак“ америчке амбасаде због једне неопрезно бачене каменице која је погодила амбасадорку Трејси Џејкобсон („Самоопредељење“ је том приликом протестовало против Бриселског споразума који Косову „намеће Запад“), његове изјаве о САД су крајње снисходљиве (јер ипак су у питању „ослободиоци“ и „спасиоци“ Косова од „српске окупације“) и подсећају на врдање српских званичника који критикују НАТО јер је то популарно међу грађанима, али у суштини представљају неприкривене експоненте политике коју НАТО симболизује.

Без сумње, Куртијево „Самоопредељење“ има пред собом успешну политичку каријеру, утолико пре што из домена бескомпромисног национализма полако и сигурно упловљава у мирне (и проверене) воде балканског прозападног популизма, који је толико успеха донео владајућим елитама у Београду, Подгорици или Сарајеву. Будући да његови активисти већ данас далеко чешће скандирају „одлучна борба против криминала и корупције“ него „Велика Албанија“, прилично је јасно где та прича иде (и на кога се угледа). У основи, Курти је за Србију релевантан само утолико што његова политичка делатност и антисрпски популизам краткорочно могу код косовских Срба (можда чак и у Београду) изазвати један самоодбрамбени рефлекс, који ће, ако ништа друго, барем донекле успорити тренутни суноврат српске косовске политике. Мимо те улоге иницијалне каписле (или пре петарде) која може донекле пробудити успавани српски народ, Србија од Аљбина Куртија нема никакве нарочите политичке користи.

Међутим, антисрпски шовинисти попут Куртија (а има их, наравно, изузетно много по престоницама бивше СФРЈ, у Београду можда понајвише) могу одиграти изузетно значајну улогу у националном освешћењу анестезиране и апатичне државотворне јавности Србије. Поражавајућа лакоћа са којом се они подсмевају немоћи српских институција и раскринкавају неискреност и неодговорност спрске државне политике, њихова осионост у обраћању преживелим „рубним Србима“ као ратном плену, који су они заслужили као првоборци (односно халачлије) америчког и немачког пљачкашког похода на Југославију и Србију, и према коме могу да се односе са „победничком смиреношћу, добронамерношћу и благонаклоношћу“, требало би да алармира и мобилише сваког грађанина Србије који још увек жели добро својој држави. А називање оваквог шовинизма и агресивног национализма „левичарством“ и „антиглобализмом“ требало би да буде лакмус папир оних политичких снага у Србији које нису у стању да препознају националне и државне приоритете (нити непријатеље) сопствене земље, нити треба да имају било какав ауторитет када се покреће расправа о њеној будућности.

Стога Куртијев интервју треба да буде обавезно штиво. У реакцијама на њега препознаје се ко овој земљи жели добро, ко не, а ко млати празну сламу задржавајући се на површним фразама о „нормализацији односа“ и „животним интересима српског народа на Косову“. И ако у овом тренутку није могуће постићи консензус о томе да Србија треба да ослободи Косово, онда га свакако није тешко постићи о томе да Србија не би требало да трпи понижења од једног Аљбина Куртија. И да је, ако већ Срби и Албанци имају „противречне интересе“ на Косову, крајње време да Србија почне да се бави својима, уместо што мантра о „европским вредностима“ и „добросуседским односима“, и која се исцрпљује у настојању да се српски грађани убеде да позивање на Устав „косовске државе“ није признање независности, да укидање сопствених општина на Косову није издаја, а да „Јариње“ није гранични прелаз. А када будемо у стању да прочитамо интервју са Аљбином Куртијем и да се не осећамо понижени, гневни и изиграни, знаћемо да смо нешто почели да радимо како треба.