Србија међу шљивама, шпијунима и поглављима

Ових дана је велику пажњу јавности изазвала шпијунска афера и хапшење пензионисаног мајора Војске Републике Српске Крајине. Приче о чувеном агенту 007 су увек биле занимљиве, филмови са интересовањем гледани, а чим се спомену шпијуни замишљају се заносне даме поред њих. Наша учмала јавност и убијена у појам поглављима, изборима и ријалитима, дочекала је ову аферу о балканском шпијуну као неко освежење и почеле су приче и нагађања шта и ко стоји иза свега. Аналитичари са увежбаном озбиљношћу говоре да су циљеви шпијунажа економске, војне и државне тајне, о чему се учи на свим нивоима школовања.

Којим информацијама може да има приступ пензионисани мајор ВРСК а којим и пензионисани генерали Војске Србије? Скоро никаквим мимо онога што се већ зна.

Може евентуално бити занимљиво да ли су нам Руси тајно доставили и колико система типа, рецимо, С-300, 400, 500,... и колико борбених авиона који су невидљиви?

Данас, када се све зна, када су нам везане руке и за оно што и сами не знамо, када нам је резервни састав војске оспособљен за помоћне бабице, велика тајна може бити колико се стварно деце у Србији рађа и којим оружјем гађамо „Белу кугу“? Некада, у великој и моћној ЈНА коју су могли уништити једино политичари изнутра, али прво државу, тајна је била борбени морал, јер, „бој не бије свијетло оружје већ срце у јунака“. Када су непријатељи СФРЈ схватили колико смо алави на паре и колико смо затровани националшовинизмом пред којим пада на колена сваки борбени морал, нашли су најалавије и направили крвави пир, што су поновили и са Србијом пучем под Арчибалдом.

Шта може бити тајна уништене економије без великих производних компанија, можда начин прављења бурека, ћевапчића, ајвара, кулена, пеглане кобасице, дуван чварака, домаће и вина са тартуфима или оклагије и даске, можда су неко ново тајно оружје?

Ухапшени Балкански шпијун није усамљен, Србија је преплављена шпијунима свих калибара, неки легално прикупљају тражене податке, преко штампе, посебно жуте, стручних часописа и свих медија, разних блогова, друштвених мрежа и научних и других расправа. Неки то раде јавно, као рецимо запослени у дипломатији, амбасадама, економским и културним организацијама и институцијама, што раде и наши широм света, док други раде тајно, као солисти или умрежени у мање и веће групе сарадника, чак и у легалним центрима са за јавност другим званичним пословима, рецимо хуманитарним, неке тзв.НВО и разне организације које финансирају стране обавештајне службе и центри финансијске моћи.

Регрутација шпијуна се врши на разне начине, уценама, добровољношћу из авантуристичких побуда, материјалистичких и осветничких, увек им је неко крив за њихова поступања, као и планском обуком и развојем као у свакој школи, и ти су и најозбиљнији и најпродорнији, неки су оперативни а неки до своје активације изграђују свој углед и ауторитет и поверење средине у којој живе и раде. Њихова цена је највећа, од њих се највише и очекује, док је у поплави понуде цена свих осталих постала минорна и пијачна, они служе за обављање одређених прљавих послова, откуцавања рецимо оних које потражује нека држава да би своје фрустрације лечила на њима подизањем оптужница и отварањем лова на наводно „злочинце“.

Ипак, прави домети свих тих шпијуна и шпијунчића су мали, али, имају у овом моменту и контра задатке, да у размени информација и стварању поверерња са онима које обавештајно обрађују, потуре информације које су најчешће полуистине или потпуне дезинформације како би са једне стране из реакција и са ког нивоа проценили колико им шпијун на вези има стварне домете и нивое продирања, па није ни чудо да се из „поузданих и проверених извора“ често најављују разни велики догађаји, пучеви, преврати, атентати, „пролећа“, а са друге стране да се намерно ствара несигурност код обавештајно нападнутих и скретање њихове пажње са неких других много важнијих проблема и догађаја.

За балканске просторе и Србију посебно која је у жижи интересовања највећих обавештајних служби света у данашње време буђења хладног рата и ескалације великог који је почео економским, санкцијама, покретањем великих имиграционих таласа и бројним „пролећима“ и снајперским пучевима, где је окидач била финансијска волстритска бомба, циљеви су специфични. Србија је у зони укрштања интереса Истока и Запада и непоуздан фактор за Запад због своје привржености Русији и несаломљивог ратничкослободарског духа, на коју се спрема велики крсташки поход и освета за Наполеона и Хитлера, уз намеру да се Православље сломи и све наплати великим руским богатствима, обавештајне службе и агентуре имају један сасвим нови задатак, да нас кљукају информацијама како нас на Западу и у ЕУ чека благостање и да нас тако држе на „безалтернативном“ путу иако на њему пузимо и понижавамо се, док нас на КиМ за то време интензивно пљачкају, као и да све на овим просторима спрече да схвате колико су преварени и насамарени лажним сјајем Запада заснованом на штампању пара без покрића у 4 смене, колонијама, неоколонијама и финансијским поробљавањима, за шта је неопходно да се изазивају сталне тензије, свађе, блокаде, контраблокаде, замлаћивање свим и свачим, па се ту иде са разних страна и разних дипломатсковатрених положаја.

У рату се прикупљање обавештајних података врши и насилно, слањем на одређени правац добро наоружане јединице, чак и у оклопу, како би изазвала реакције непријатеља и откривање његових положаја, а према Србији се у овом моменту такође врши агресивно прикупљање података о томе колико смо сложни и јединствени на националним питањима и интересима. Неко нам подиже тензије предлагањем да терористи чувају преко Унеска наше светиње на КиМ, други нам затварају границе, трећи нас пљују и омаловажавају као да смо „шака јада“, а најподмуклији су они који нам бацају кости за глодање у прошлости, све у покушају да са једне стране изврше ревизију историје и рехабилитацију идеолошкополитички и војно некада поражених, са циљем да се поново завијоре барјаци под којима ће се окупити партизани, усташе, четници, балисти, .. и сви други из прошлог великог рата. Настављају се тада започете офанзиве и пребројавања мртвих, где је најдаље у подривачком подаништву отишла скоро заборављена професорка Винавер. Са њом руку под руку су неке хуманитарне тзв.НВО и пропали политичари са почетка овог миленијума, а који су дали највећи допринос испоруци свих заслужних за Р1244, њен заборав и невиђену пљачку Србије.

Србија се свађа, поново дели, саму себе опструише, а возови иду даље. Некоме смета и плаши се наше слоге, а овако посвађани и у прошлости, незаинтересовани ни за садашњост а не још и будућност, губимо рат са „белом кугом“ и самим собом и сами себи пишемо референце да нисмо за ЕУ која нас и не жели а не зна како то да нам директно каже када смо већ толико кооперативни. Да су озбиљни примили би СФРЈ у ЕУ.

Највећи домет савремених балканских шпијуна је да се сагледа колико смо још увек кратких фитиља, на шта најбрже и нерационално реагујемо, где смо најтањи и како нас  је најлакше држати на трагу ЕУ труле шаргарепе филоване ОУ и плутонијумом.

Аутор је пуковник у пензији