Slučaj građanina Poceste

Nekada je postojao dobar običaj da se pretnje političarima i javnim ličnostima ne objavljuju u javnosti. Stručnjaci za bezbednost polazili su od pretpostavke da bi se takvim priznavanjem postojanja pretnji na neki način markirala potencijalna žrtva, i pokazalo da je ona dostupnija nego što bi trebalo da izgleda, čime bi se smanjio i autoritet određene ličnosti kojoj je pretnja upućena.

Danas se pretnje, postojeće i izmišljene, pojavljuju u javnosti, i koriste se u svrhu političkog marketinga. Pretnje stižu svakome, baš kao nekad tužbe od komšije, i preti se svima, od lokalnih rukovodilaca, preko novinara, do rukovodilaca državom, čak se preti i nekim građevinama – postavljenim bombama. Naravno, to što postoji višak pretnji ne znači da ne treba kažnjavati one koji ih upućuju. Ali, sama želja, bezrazložna, za javnim objavljivanjem informacija o postojanju pretećih poruka, ukazuje da pri takvom objavljivanju postoji mnogo mogućnosti za zloupotrebu i manipulaciju.

Postoje one anonimne pretnje, telefonske ili pisane, koje svakako zaslužuju svu ozbiljnost i to da postanu deo ozbiljne policijske istrage. Ali, od svih pretnji najneozbiljnije su one – upućene preko interneta. Istovremeno, su to pretnje čijim se iznošenjem pred javnost najviše manipuliše. Na internetu se svašta može videti i kad bi neko stvarno krenuo da prenosi šta sve postoji po raznim forumima, blogovima i fejsbuk stranicama, novine bi bile premale da prime sve. Internet i realni svet su u suštini dva različita sveta i to su situacije u kojima ne samo što ne važi ona ,,pas koji laje ne ujeda“, nego bi moglo da se kaže da je situacija takva da – pas koji laje i ne izlazi na ulicu da bi uopšte došao u priliku da ujede.

Ne pokušavam da branim one koji prete na internetu, očigledno je da postoje oni koji i dalje smatraju da važi pravilo da ,,ono što se kaže na mreži, ostaje na mreži'', pa bi ih trebalo na neki način podsetiti da nije tako, da ljudska osećanja važe i tamo i da i tamo mogu da se povrede, ali hoću da podsetim da su svet društvenih mreža (uključujući forume i blogove) i realni svet dva u svojoj suštini razdvojena sveta, i da logika koja vlada u prvom nije primenljiva na drugi, ili nije razumljiva na ovom drugom. Ako se neka priča prenese sa interneta u realni svet, gde deluju drugačiji i ,,realniji'“ zakoni, ta priča prividno dobija na težini i ozbiljnosti, ali to je i dalje prazna i šuplja internet priča, i bizarno je od nje praviti nešto što nije. Osim, naravno, ukoliko time ne želi da se ostvari neki marketinški cilj. A pretnje su različite, i obostrane, a način njihovog izražavanja je samo stvar takta, obrazovanja i iskustva, kao i okruženja u kome se živi. I kao što od umeća zavisi način iskazivanja pretnji, tako i od umeća zavisi sposobnost njihovog prepoznavanja.

Od takvih internet pretnji, verovatno je najzanimljiviji aktuelni slučaj Rastka Poceste, kome su teške reči upućene zbog njegovih tekstova objavljenih na Fejsbuku. Mladi gospodin ima svega 12 godina, a već je vrlo politički angažovan i čini se da ima jasne stavove o društvu. Prema pisanju jednog beogradskog dnevnika, povod za napade bili su njegovi stavovi objavljeni na Fejsbuku, a takve napade na njega preneli su i strani mediji. Dao je intervju za radio Slobodnu Evropu, a pored zapadnih medija, priča o njemu stigla je čak i do turskih novina. U njegovu zaštitu ustao je i zaštitnik građana, koji je javno pozvao MUP i Tužilaštvo na akciju, a MUP je javio da odeljenje za Visokotehnološki kriminal neprekidno prati njegov profil na Fejsbuku.

Trebalo bi reći da Rastko nije jedini osnovac koji je javno iznosio svoje političke stavove. Pre njega je to učinio izvesni ,,dečak Vasa'', koji je najmanje tri puta gostovao u poznatoj „emisiji iz kulture“ Peščanik. Doduše, on je malo stariji, ima čak 13 i po godina, ali prvo gostovanje je ostvario sa svega šest. Njegova priča je zanimljiva, od njega smo mogli da čujemo kako je Nevena mnogo bolji predsednik odeljenske zajednice, jer je njen prethodnik zavodio ,,strahovladu'', i imao higijeničara i discipliničara kao lične telohranitelje, kao i da čujemo priču o korupciji u njegovom odeljenju, koju poznaje iz ličnog primera, jer mu je Kaća prošle godine ponudila čokoladu da bi glasao za nju. Zastupao je i ozbiljnije stavove, o Srbima i o zemlji u kojoj živi, pa i o istoriji, sve do Gavrila, koji je ,,ubio jednog čekoslovačkog plemića“ i tako izazvao svetski rat. Ali ,,Dečaka Vasu“ niko nije prozivao, niti mu je pretio, zbog toga što taj dečak nema nalog na Fejsbuku, niti koristi forume i blogove za promociju svojih stavova.

Na većini socijalnih mreža, pa i na Fejsbuku, postoji ustaljena praksa da registrovanje, odnosno ulazak u krug članova, nije moguć onima ispod određenog broja godina. Pa tako na Fejsbuku i sajtu Bloger, na kome Rastko ima blog, postoji ograničenje od minimun 13 godina neophodnih za članstvo. Fejsbuk čak i upozorava da će obrisati svaku stranicu za koju se pokaže da je otvorena od strane mlađe osobe, a postoji i precizno uputstvo za roditelje dece tog uzrasta. Pristupanjem na neku mrežu korisnik viruelno potpisuje da je odgovoran za ono što napiše i za posledice koje iz toga mogu da proiziđu, kao i da se slaže sa time da će usluge takvih sajtova koristiti u saglasnosti sa lokalnim zakonima. Time se stvara udruženje odraslih ljudi, koji su odgovorni za ono što napišu ili urade na društvenoj mreži, i koji su svesni postojanja pravila druženja i činjenica da njihove aktivnosti proizvode određene posledice i reakciju ostalih članova društva.

Nemam naravno nameru da se ovde bavim opservacijama mladog gospodina Pocesta, pa makar one bile takve kakve jesu. Nisu problem stavovi dvanaestogodišnjaka. Nekad se znalo da u susretima više porodica ono što kaže dete, znači ono o čemu se priča u kući. Pa su tako roditelji strahovi da njihovom detetu nešto ne ,,izleti'' pred drugim ljudima, i stideli se ukoliko se to desi. Danas više nije potrebno da se ode na neko zajedničko okupljanje, dovoljno je da se ode na Fejsbuk. Ali tamo u nekoj dečijoj priči nema mišljenja roditelja o komšiluku ili prijatelja, nego njihovog mišljenja o politici.

Dete nije krivo pred zakonom ni za svoja dela, a kamoli za svoje misli, pa tako zbog toga nikome i ne može da bude neugodno zbog nečega što je rekao, zbog toga što je on to rekao. Ali trebalo bi postaviti pitanje odakle mladi Rastko uopšte na Fejsbuku? Ko su roditelji koji su dozvolili da on gubi svoje vreme i detinjstvo, na jednom virtuelnom mestu rezervisanom za odrasle? Kakvi su roditelji koji su mu dozvolili da se uopšte bavi politikom, da uopšte nauči bilo šta od političkog vokabulara i dozvolili da ima bilo kakve druge stavove i brige, osim prema svom okruženju i brigama koje i inače muče prosečnog dvanaestogodišnjaka? I da li ti roditelji, koji su se obratili javnosti za pomoć, znaju da je priznavanje okupacije dela teritorije Srbije krivično delo? Da li su svesni koliko zlonamerno zvuči njegova javno izrečena čestitka: „sa malim zakašnjenjem, čestitam 2. godinu nezavisnosti svim slobodnim i ponosnim građanima demokratske, sekularne, multiethničke, multirasne i multikulturalne Republike Kosovo, novorođene države u samom srcu Evrope!!!“. I kako je moguće da roditelji ne budu svesni kakve posledice takvo pisanje može da izazove i kako to loše može da utiče na razvoj deteta? Čini mi se da bi razumljivija reakcija zabrinutih roditelja bila da, nakon sličnih pretnji, izbace kompjuter kroz zatvoren prozor, istog trenutka i zauvek, i organizuju žurku na koju bi bili pozvani svi vršnjaci dečaka na druženje. Pozivanje novinara na druženje sa njim, umesto pozivanja njegovih vršnjakinja, liči na produžetak priče koja ne izgleda kao da je u interesu deteta.

Zbog toga izglada da u čitavoj priči, pored tužioca i sudije, mesta ima i za socijalnog radnika, koji bi morao da proveri šta se to dešava u porodici dečaka čija su osnovna prava ugrožena. Zaštitnik građana (i onih maloletnih) bi nakon pozivanja MUP-a i Tužilaštva, morao da pozove i tu državnu ustanovu. Tom osnovcu, kao i svakom drugom tog doba, treba lopta, i priča sa devojčicama na ulici, a ne priča o Srbima, istoriji Balkana i zamajavanje sa nacionalnim pitanjima, koja su prevelika i za mnogo veće od njega.

Svako ko smatra da je ugrožen ima pravo da se obrati policiji za pomoć, i da nju i očekuje, ali nekako nije u redu da se roditelji istovremeno obraćaju i medijima, i da se pritom pozivaju na njegove godine. On to nije pisao kao dvanaestogodišnjak, niti je boravio na mestu na kome borave dvanaestogodišnjaci, niti mu je tema bila za taj uzrast, a ni način obraćanja, i zbog toga niko od dela okoline i ne može da očekuje tretman kakav bi imali njegovi vršnjaci. Te godine i ne izgledaju toliko važne za priču, koliko izgledaju važne kao deo jeftine političke propagande. U ovom trenutku, taj dečak koji je pod zaštitom policije, Tužilaštva i Zaštitnika građana, kao sliku svog profila ima montažu lika lidera jedne opozicione stranke, ,,obučenog“ u nacističku uniformu, sa gvozdenim krstom i oznakama stranke koju predvodi. To baš i ne izgleda kao delo nevinog deteta koga progone neki strašni fašisti. A i ne izgleda kao da je delo maloletnog dečaka.

Međutim, možda je on stvarno vunderkind, možda je u pravu kad kaže da mu ne šteti što puno vremena provodi na internetu. Možda bi roditelji umesto pristupa Fejsbuku, Slobodnoj Evropi i štampanim medijima trebalo da mu obezbede pristup nekoj od elitnih škola. Ako se tako nastavi sa brigom o njegovom vaspitanju, on jednog dana može da završi i Harvard, i da postane uspešan građanin. Ali i „Građanin Kejn“ je tokom svog čitavog života, i pored sve sreće i bogatstva koje je imao, sanjao samo svoje sanke i rouzbad. Detinjstvo je jedna od stvari koje je nekome lako ukrasti, a novac ne može da ga kupi.