Политички живот | |||
Слободан Милошевић - ни црвено ни црно |
уторак, 04. октобар 2016. | |
Некако сваке године крајем септембра и почетком октобра особи заинтересованој за политику и модерну (српску) историју не може да промакне а да макар мало не помисли на Слободана Милошевића. Лидер кога је занимала само власт или задрти комуниста? Борац за Југославију или кривац за њен распад? Вожд или издајник? То су само неке од класификација којима је био етикетиран човек који је обележио крај XX века и који никог није оставио равнодушним. Међутим, иако различитих мишљења о Милошевићу има много, свакако смо у дефициту са непристрасним оценама. По чему га дакле треба памтити? Постоје мишљења је да Милошевић једноставно желео да постане нови Тито и да га је у томе спречио само крај Хладног рата који је довео до промене интереса моћника са Запада када је у питању Југославија. Оно што иде у прилог овом мишљењу је што је он заиста поникао и политички сазревао у редовима СКЈ и да се се на самом почетку није много разликовао од својих претходника.
Али ту постоји једна врло битна ствар, наиме чак и уколико му мотиви јесу били првенствено да постане „Тито после Тита“ тј. да преузме власт у читавој СФРЈ, он је то у великим делом радио тако што је разграђивао титоистичко наслеђе у држави! То подразумева пре свега његов однос према покрајинама које су Уставом из 74. у многоме добиле статус државности и тиме чиниле Србију хендикепираном. Антибирократским револуцијама срушена су сепаратистичка руководства у покрајинама, које су стављене под контролу Србије, а такође је смењен и прото-монтенегрински режим у Црној Гори. Уставне промене које су обезбедиле да Војводина и КиМ постану интегрални делови Србије су Милошевићева трајна заслуга, коју му нажалост често заборављају и његове најверније присталице које се радије сећају његовог достојанственог држања у Хагу, што је, политички гледано, ипак далеко мање значајно од повратка покрајина. Било је неких који су критиковали Милошевића што није отишао до корак даље и у потпуности укинуо бесмислене и непотребне покрајине. Зашто то није урађено? Сигурно да је било више разлога но главни мора бити тај што су формалним очувањем покрајина сачувани и, за Србију драгоцени, гласови у Председништву СФРЈ. Али остаје питање зашто ни након њеног коначног распада АП Војводина и АП КиМ нису укинути. Да ли је у питању био површан приступ или можда жеља да се сачувају функције на које би се постављали страначки кадрови, тешко је рећи, али у сваком случају није било добро што су покрајине остављене. Међутим, Милошевић се не може посматрати као изолован случај већ мора бити поређен са његовим савременицима и са онима који су дошли након њега. Када ствари гледамо на тај начин можемо приметити да је Милошевић смањио аутономију Војводине а да су је сви након њега увећавали, Ђинђић путем Омнибус закона, Коштуница новим Уставом, Тадић Статутом АПВ, а Вучић новим Статутом АПВ (који је усвојен тихо за време поплава 2014. године без да је о њему вођена икаква расправа). Честе су биле оцене како су трагедије које је српски народ доживео 90-их једним делом последица тога што Милошевић наводно није схватио шта значи крај Хладног рата и рушење Берлинског зида. Постоје чак и националисти сматрају да није уважио нову реалност у свету и покушао да придобије западни свет за српску ствар. Да ли је заиста тако? Није, зато што Милошевић није био никакав безумни антизападњак који је својом политиком окренуо против нас наше савезнике из два светска рата већ је његово супротстављање НАТО-у дошло као последица тога што је тај војни пакт, због својих интереса, водио антисрпску политику. Сам Милошевић је пак покушавао да их колико толико придобије за српску ствар, али неуспешно, зато што на другој страни није било разумевања. Први пут је то било на самом почетку југословенске кризе када је покушао да игра на нејединство у тадашњој ЕЗ и да за нашу страну придобије Француску и Британију (пре свега француског председника Митерана) насупрот уједињене Немачке. Но није вредело зато што је Немачка било много решенија да подржи Хрвате него што је ико други био спреман да подржи опстанак Југославије и лако су се у Мастрихту договорили о признању Словеније и Хрватске. Други пут је то било у Дејтону када се, поред тога што је омогућио признање Републике Српске, ипак одрекао неких српских захтева са уверењем да ће тиме успети да отклони непријатељство САД према нашем народу. Тек након што се то ни тада није догодило тј. након отварања питања Косова почиње његово чврсто и бескомпромисно супротстављање притисцима НАТО-а, због чега је Србија и бомбардована 1999. године. Милошевић се ту показао као много далековидији од других политичара у Србији јер је пре свих схватио да се са Западом не може направити неки компромис на штету свог народа због чега би они требали да нам буду захвални и да нас оставе на миру. Било их је, вероватно, још који су то схватали али се нису понашали у складу са тим сазнањем зато што нису стајали на српском становишту већ на становишту странаца и њихових обавештајних служби. Тема која изазивала многе расправе био је и његов однос према Србима западно од Дрине за време грађанских ратова у Хрватској и БиХ. Политика према ова два питања није била доследна. Јован Рашковић је био човек који је схватао да услед броја и односа снага Срби на територији АВНОЈ-евске Хрватске не могу да имају онакве захтеве какве су имали Срби у БиХ – и Милошевић је кумовао његовом уклањању из политике. Касније, када је било стани-пани РСК није добила неопходну помоћ, мада ту кривица за њену пропаст у „Олуји“ не може да се припише само Милошевићу већ и Мартићу, који је, како је време пролазило, деловао све аутономније. Када је у питању српски Одбрамбено-отаџбински рат у БиХ најчешће се помињу две теме. Милошевићево увођење санкција Републици Српској након њеног одбијања да прихвати неповољан Весн-Овенов план и преговори у Дејтону. Блокада на Дрини, која је, иако није примењивана у потпуности, у одређеној мери је смањила борбене капацитете Војске Републике Српске и као таква остаје црна мрља у Милошевићевој биографији. Дејтонски споразум је пак, иако су њиме Срби остали без стратешки важних и у рату одбрањених делова Сарајева, ипак омогућио признање Републике Српске, и он је данас сламка спаса њене одбране. Оно што се, када је у питању рат у БиХ, често заборавља је чињеница да је Милошевић у пролеће 1992. послао ЈНА преко Дрине и тада је успостављена контрола над, пре рата, већинским муслиманским општинама као што су Фоча, Вишеград, Зворник, Власеница, Рогатица и Братунац. ЈНА је након уласка БиХ у Уједињене нације повучена, јер би њен даљи останак, иако морално гледано исправан, формално-правно био агресија, што са собом носи одређене последице. Успостављање контроле над источном Босном представља главни добитак Одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ, што се може видети и у Давутоглуовој књизи „Стратегијска дубина“ у којој он износи незадовољство што су Срби пресекли ткз. „Зелену трансферзалу “ тако што су у потпуности одвојили ткз. „Санџак“ од већински муслиманске централне Босне. То је између осталог и Милошевићев успех. Да ли има разлога да верујемо да би неки политичар из Србије, да је којим случајем тада био на власти, уопште послао војску преко Дрине? Ако погледамо њихове отпужбе Милошевићу за санкција и њихово касније релативно мирно гледање на погром над Србима на Косову када су они били на власти, онда је свакако јасно да не би. То увек треба имати на уму. Аспект Милошевићеве владавине на који се обраћало релативно мало пажње је културна политика које је вођена у датом периоду. То поље се може узети као најслабија тачка, делом и због тога што сам Милошевић није показао нарочито велику заинтересованост за исту већ ју је пропустио својој супрузи и њеној партији ЈУЛ-у. Најбољи израз овога могао се видети на ТВ Пинку који је промовисао кич, шунд, промискуитет, феминизам, па на суптилан начин и ЛГБТ идеологију. Власник је наравно био члан ЈУЛ-а. Без икаквог претеривања се може рећи да је после пада Милошевића започео процес којим је Србија полако престајала да буде држава. Његове директне и најлакше видљиве последице су деиндустријализација, урушавање војске, јачање војвођанске аутономије и губитак Црне Горе. Док је Милошевић био на власти Ђукановић се бранио од оптужби за сепаратизам, говорио је само о потреби да се промени власт и да СРЈ крене путем евро-атлантских интеграција. Чим се то догодило он је истакао независност као циљ и рекао да „проблем није настао са Милошевићем већ са присаједињењем Црне Горе Србији 1918. године“. На крају једна непристрасна анализа може да каже да је Милошевић имао мане, али да након рушења Милана Стојадиновића 1939. године у Београду није било бољег човека на власти од њега. Његов говор из 2. октобра 2000. године постаје обавезно анти-глобалистичко штиво за будуће нараштаје. Није ми проблем да констатујем све ово иако сам конзервативац и антикомуниста. |