Коментар дана | |||
Шта се реално може очекивати после промене власти у Црној Гори |
четвртак, 03. септембар 2020. | |
Пораз ДПС-а и њихових партнера на црногорским парламентарним изборима 30. августа након три деценије власти осим што су изазвали изненађење код многих довели су и до еуфорије широких размера како у Црној Гори, тако и у Србији и у Републици Српској. И то је сасвим природно, јер је у питању режим који је као основно обележје имао супротстављање Србима у Црној Гори, Србији и Српској православној цркви. Смена једног таквог режима, као и прва промена власти на изборима у читавој историји Црне Горе, свакако јесте велики успех. Међутим када је у питању нова власт, треба бити реалан са очекивањима и са њеним дометима, како та почетна еуфорија не би брзо прерасла у апатију и потпуно разочарење. Најпре, не треба имати никакву илузију да ће на дневни ред доћи ствари попут референдума о поновном уједињењу са Србијом и изласка и/ли изласка из НАТО пакта. Врло вероватно неће доћи ни до црногорског повлачења признања независности „Косова“. А стиче се утисак да многи који сада славе очекују управо све ово.
Да ли то онда значи да Срби заправо немају чему да се радују и да ће све остати исто као што је било и до сада? Апсолутно не. Мило Ђукановић и даље остаје председник државе, али ће његова моћ услед губитка владе значајно ослабити. Јер, не заборавимо, влада између осталог значи и контролу над полицијом и над службама безбедности. Такође, то што ће ДПС остати ван извршне власти, значи да ће им знатно бити умањена и могућност да људима понуде материјалне бенефиције гласања за њих. Било би добро да у новој власти буде и представника националних мањина, како би се обезбедила шира подршка у парламенту и како би се њихови гласачи, али и они припадници мањина који су гласали за ДПС, уверили како им учешће и Срба у власти не представља баш никакву безбедносну претњу. Због тога је значајна и улога Дритана Абазовића. У сваком случају, комбинација ових ствари, као и чињеница да ДПС из опозиције више неће моћи да краде изборе додатно ће довести до слабљења ове странке за коју ће наставити да гласају само тврди монтенегрински националисти. Како је њих много мање него сада, то значи да су све прилике да ће Мило Ђукановић изгубити и председничке изборе, чији је редован термин 2023.
Какве све ово ефекте има за српски народ у Црној Гори? Наиме, није уопште потребно да нова власт у Црној Гори крене да „србује“, сасвим је довољно да Срби престану да буду дежурни кривци за све лоше што се дешава у држави, како је важило за време власти ДПС-а. То ће им отворити врата и за запошљавање у државној управи, приликом чега су до сада били системски дискриминисани. Ту је свакако и чињеница да црквама и манастирима СПЦ више не прети отимање. Све ово је важно зато што је следеће 2021. године у Црној Гори планиран попис становништва. У претходном периоду Ђукановићев режим је чинио све како би на пописима повећао број и проценат Црногораца и говорника „црногорског језика“, а смањио број и проценат Срба и говорника српског језика. Коришћена су најразличитија средства, од уцене радним местима до државне пропаганде, а на последњем попису постојале су чак и сумња да је покраден.
Као последица тога на попису 2011. видели су се неповољне тенденције за Србе, када се пореде са ранијим пописом из 2003. Са 198.414, односно 31.99% становништва Црне Горе, пали су на 178.110 и 28.73%. У исто време Црногорци су са 267.669 и 43.16%, порасли на 278.865 и 44,98%. Најгоре је ипак прошао српски језик, који је са 393.740 и 63.49%, спао на 265,895 и 42.88%. У исто време „црногорски“ је од 136.208 и 21.96%, порастао на 229.251 и 36.97%. Српски језик је дакле остао већински језик у Црној Гори, што је Ђукановићевом режиму јако сметало, али му се „црногорски језик“ опасно приближио. Намера им је била да на попису 2021. још значајније смање број Срба и да српски језик, уколико је могуће, више не буде већински. Промене на власти које су се догодиле гарантују управо то, да више неће бити државног пројекта монтенегризације Срба и то ће се скоро сигурно одразити и на новом попису. Српски језик ће се вероватно вратити на преко 50% и тада ће бити још много теже правдати како да се језик којим говори натполовична већина становника не учи у школама. А број Срба и Црногораца ће се вероватно приближити. Овакве промене на терену ће на средњи и дужи рок можда отварати перспективу и за неке друге ствари. Тако да да, дефинитивно имамо разлога да будемо умерени оптимисти. |