Зашто ми Вучић смета више

Разговарајући са једним својим рођаком који живи у Републици Српској о разним темама, он ми је, између осталог, у једном тренутку поставио следеће питање: „Ти си националиста, због чега толико нападаш Вучића? Сећам се врло добро да ти је и Тадић сметао, али да га ниси критиковао ни приближно толико као Вучића сада. Зар је могуће да ти Вучић смета више?“

„Како то мислиш, како је то могуће“, упитао ме је он.

„Па врло једноставно. Да се разумемо, далеко од тога да је Тадић био икакав националиста, он, као и Вучић напросто, није из те приче, али врло добро памтим неке ствари које иду на штету Вучића. Најпре се то види баш по питању Косова. Тадић је у неспоразум са Европском унијом, а пре свега са Ангелом Меркел, ушао због тога што није хтео да потпише неки споразум који би Србе на северу КиМ интегрисао у систем „независног Косова“. Срби су у његово време имали своје паралелне институције, које су финансиране из Београда, избори на том подручју су одржавани и расписивани по законима Србије, док се са друге стране, на изборима које су организовале „косовске“ институције у Приштини није учествовало. Оно јесте, постојала је Самостална либерална странка Слободана Петровића која је учествовала на изборима и у „косовским“ институцијама, али је она то радила на своју руку, без икакве подршке Србије, а од стране тадашње опозиције често је називана и издајничком. Такође, у поменутом периоду од 2008. до 2012. нити један „косовски“ председник или премијер није могао да закорачи северно од Ибра.

Након доласка СНС и Вучића на власт, догодиле су се одређене промене. Прво, преговори су „подигнути на виши ниво“, и са представницима сепаратистичких институција у Приштини, почели су да преговарају српски председник, премијер и први потпредседник владе (тада Вучић). Сећам се врло добро добро колико је крајем 2006. Тадић од тадашњих радикала био нападан зато што се на аеродрому у Скопљу случајно сусрео са Агимом Чекуом и са њим разменио пар реченица, иако је то било у време пре проглашења „независности Косова“.

Онда је 2013. потписан Бриселски споразум, који је подразумевао распуштање српских институција на северу КиМ и интеграцију тамошњих Срба у „косовске“ институције. Све то је са српске стране одрађено, смењени су градоначеници изабрани по законима Србије, а Срби су од стране Београда били охрабривани да узму пуно учешће у „косовским“ институцијама, почев од полиције, па до скупштине и владе – што је подразумевало учешће и на њиховим изборима. Зарад тих циљева створена је ткз. 'Српка листа'.“

„То све што причаш јесте веома лоше, али то је једно питање, по неким другим питањима је ваљда боље“, рече мој рођак.

„Па ево, ти вероватно пратиш колико се у Републици Српској Бошњаци буне зато што у школама немају опцију да уче 'босански језик', већ морају да се задовоље са називом 'бошњачки'. Бошњачки представници у Србији већ близу две деценије траже да им се у школама у Рашкој области омогући учење 'босанског језика', али се за време Ђинђића, Коштунице и Тадића тамо ипак учио само српски језик. А онда је Вучић од школске 2017. године увео 'босански језик' у просветни систем Србије. И то баш под тим називом „босански“, који САНУ сматра дубоко проблематичним.“

„Па то јесте лоше, стварно не могу да верујем да је то урадио. Али рецимо Хрвати! Ја видим колико они Вучића не воле – мора да у том случају ради нешто добро за Србију. А Тадић је имао добре односе са њима“, самоуверено ми одговори.

„Па генерално, ја бих рекао да Хрвати нису нарочито волели нити једног српског председника или премијера. Мада, истина је да су Тадић и Јосиповић, као и пре њих двојице Коштуница и Санадер, имали међусобно присније односе Вучић и његови савременици у Хрватској. Донекле уз изузетак Колинде. Истина је да су тада међусобне оптужбе наших и њихових министара и помпезно праћење свега тога у таблоидима ипак имале мању меру. Међутим, не знам да ли си заборавио, али Србија је 2010. године поднела контратужбу за геноцид против Хрватске пред Међународним судом правде. Ја мислим да је то ипак значајнија ствар него када Информер, Ало или Српски телеграф, оптужују ове и оне да су усташе.“

Србија је 2010. године поднела контратужбу за геноцид против Хрватске пред Међународним судом правде. Мислим да је то ипак значајнија ствар него када Информер, Ало или Српски телеграф, оптужују ове и оне да су усташе

„Ех сад, још ће на крају испасти да сви они који нас не воле са њим имају боље односе него са онима пре“, рече, донекле збуњено, мој рођак.

„Не мислим да имају сви. Али неки, попут Мила Ђукановића, ван сваке сумње имају. Упадљиви су присни односи њега и Вучића. Као и Вучићево избегавање да, чак и у тренуцима када режим у Подгорици врши велики притисак на СПЦ и прети са отимањем храмова, каже било какву тежу реч о Ђукановићу, какве му иначе нису стране када је реч о лидерима опозиције или неким другима у региону. Већ гандијевски позива на мир, иако тренутно у региону ни један део нашег народа не трпи такав притисак и није у тако лошем положају као што су то Срби у Црној Гори. Али на крају крајева, не мора ни да употреби неку тешку реч, то је ипак ствар стила, мада у овом случају мало одудара од Вучићевог уобичајног. Он се хвали како је Србија сада, захваљујући њему, никада поштованија и никада цењенија у целом свету, са јачим пријатељствима. Зашто у том случају не покуша да интернационализује питање притиска Срба у Црној Гори? Чим то не ради значи да или не жели, или да Србија баш и није стекла неке силне пријатеље, како он тврди.“

„Да, тај Мило је стварно ужасан. Али знаш шта, ја баш и не верујем да људи могу тек тако толико да промене идеологију. Ја мислим да је то ипак онај радикалски Вучић, само да ради мало лукавије...“, одговори он.

„Говориш о немогућности тотално промене идеологије, а у исто време помињеш и Мила Ђукановића? Али добро, на страну Мило, да узмемо рецимо Вука Драшковића...“

Мене то ни најмање не чуди, јер заиста не видим која је већа разлика између Драшковића и Вучића, осим што овај први није под својом контролом на располагању имао читаву медијску машинерију да своје преломе оправда

„Вук је дефинитивно издао!“, прекиде ме рођак.

„Па ето, тај Вук Драшковић, који је по твом сопственом суду издао, задњих неколико изборних циклуса, укључујући и овај сада, излази у коалицији са СНС. И редовно хвали Вучића. Мене то ни најмање не чуди, јер заиста не видим која је већа разлика између Драшковића и Вучића, осим што овај први није под својом контролом на располагању имао читаву медијску машинерију да своје преломе оправда.“

„Али ако је тако, зашто онда Вучића нападају ови другосрбијанци? Мени су они баш одвратни. А они су против Вучића, док су у исто време подржавали оне пре њега и ове који су сада опозиција“, рече мој рођак дижући обрве.

„Када су то другосрбијанци подржавали Бошка Обрадовића?“

„Болан, немој ме зезати, какав сад Бошко!? Ко спомиње Бошка? Ја мислим на ове остале“, одговори он, донекле изнервирано.

„Генерално, грешиш када је у питању оцена ставова тих људи. Они највећим делом нису подржавали нити једну власт у Србији. Истина, највише су били усмерени против Милошевића и Коштунице. Али ни други им нису били по укусу. А конкретно из претходне власти су им највише сметали баш они који су сада водећи лидери опозиције. Вук Јеремић је био редовно развлачен од стране њих да је националиста који успорава евроинтеграције Србије. Био је честа мета критике Пешчаника. Ђилас им се замерио због сече платана и због свог става о геј паради. Иначе, кад већ помињемо те „Прајдове“, не мислим никако да је то једно од најважнијих питања, али се добро сећам да је за време Тадића геј парада одржана само 2010. Памтим и колико си ти тада био изнервиран због тога. Већ следеће године није дата дозвола. Са друге стране, од доласка Вучића на власт она се редовно одржава, последњих година одржаване су и по две годишње у Београду, а почеле су да се одржавају и по другим градовима у Србији. И ја не видим да ти због тога љутиш на Вучића ни близу онолико колико си на Тадића, а не стичем ни утисак да си у међувремену постао геј френдли. Али да се вратимо на саме другосрбијанце, највећи део њих је на линији да је и данашња власт и данашња опозиција, оличена у Савезу за Србију, националистичка. То је чак и експлицитно речено у оном злокобном „Апелу 88“ којим је дата подршка Милу Ђукановићу и којим су осуђене литије у Црној Гори. Али поред њих, постоји и један назанемарљив део другосрбијанаца који подржава Вучића, попут Јелене Милић и Соње Лихт. Или попут Чедомира Јовановића и Ненада Чанка који поглавито нападају опозицију и у њима виде главни проблем. Оних који подржавају опозицију је неупоредиво мање и много су занемарљивији.“

„Ја се сећам да је пре Вучића стално понављано како Европа нема алтернативу. Сада имамо добре односе са Русијом и Кином. Нисмо више само окренути ка Западу. Ја то подржавам!“, рече ми он.

„Ја памтим да је за време Тадића лансирана прича о „четири стуба спољне политике Србије“, што је подразумевало ЕУ, Русију, Кину и САД. Сећам се и да је у Београду 2011. одржано и окупљање Несврстаних, на којем је обележено 50 година постојања тог покрета. Али не само то. Када је реч о самим Русима, ваља рећи да су они најзначајније послове у Србији направили управо у то време. Тада је дошло до њиховог преузимања НИС-а, иако је у самој влади било противљења томе, и иако је реч било о договору који је постигла претхода влада, састављена из коалиције ДСС и ДС. При чему је договор ипак више везиван за ДСС, али је остварен и након што се он повукао у опозицију. Такође, споразум о отварању Руско-Српског хуманитарном центру у Нишу потписан је 2009. између владе Републике Србије и Руске Федерације, и он је отворен 25. априла 2012. године – пре доласка СНС на власт.

Уколико се настави, па и интензивира, са капитулантском политиком на том плану, ту добри односи са Путином и Сијем нису од веће користи, барем за Србију. Без обзира што се потенцијалним гласачима то много свиђа

Оно што је у Вучићево време интензивирано су пре свега разне топле поруке, чести сусрети и бројна сликања са Путином. Али су исто тако интензивиране и заједничке војне вежбе са чланицама НАТО пакта, а потписан је и ИПАП споразум. Односи са Кином заиста јесу интензивирани, али је то више последица јачања њихове улоге у свету, него неке промене стратегије. Такође, ту ваља рећи још једну ствар, добри односи са оним великим силама које су нам наклоњене су пожељни и њихово јачање треба поздравити. Али ти односи нису вредност сами по себи. Они треба да буду средство, путем којег ће се Србија ослобађати притисака и разних других неповољних сценарија у свом сопственом дворишту и у региону. Уколико се настави, па и интензивира, са капитулантском политиком на том плану, ту добри односи са Путином и Сијем нису од веће користи, барем за Србију. Без обзира што се потенцијалним гласачима то много свиђа.“