Selektivna priroda "ženskih kvota” - zašto ne i 30% vodoinstalaterki i đubretarki?

„Sistem kvota” („Quota system”) – po kome svaka treća osoba na listi kandidata mora biti iz redova „manje zastupljenog pola” – diskriminatoran je prema muškarcima, a pokušaj njegovog opravdanja zasnovan je na licemerstvu. Koji su argumenti za uvođenje „sistema kvota”? Branitelji „sistema kvota” obično svoj stav ovako obrazlažu: „Budući da žene čine približno jednak deo populacije (zapravo, ima ih više), logično je da imaju približno jednak udeo i u vlasti.” Pretpostavimo da je argument pariteta valjan. Ali odmah se nameće pitanje: zašto se on ne sprovodi dosledno? Ako je opravdano uvesti paritet kada je reč o vlasti, zašto nije opravdano uvesti paritet i kada je reč o drugim oblastima društveno-ekonomskog života? Primeri?

1. Selektivna „ravnopravnost”

Žene uživaju blagodeti stanovanja u kućama i stanovima kao i muškarci. Zašto onda ne uvesti „sistem kvota” na polju građevinarstva, pa da imamo „obaveznih 30%” zidarkinja i „obaveznih 30%” bageristkinja? Zašto ne uvesti „ženske kvote” za rad na građevinama, građarama, gvožđarama, drvarama i stolarskim radionicama, pa da imamo „ravnopravne” građevinarke, građarke, gvožđarke, drvarke i stolarke. Savremeni „sistem kvota” je zasnovan na selektivnosti i grubom licemerstvu.

Žene uživaju blagodati električne energije (struje) kao i muškarci (možda i više). Zašto onda ne uvesti „obaveznih 30%” žena za rad u elektranama?! Nisam čuo da se „rodne” feministkinje zalažu za „ženske kvote” kada je reč o radu u elektranama i rudnicima. Gde su „ravnopravne” električarke i „ravnopravne” rudarke?! Gde se tu denula „rodna ravnopravnost”?!

Žene uživaju sve blagodati vode kao i muškarci (a možda i više). Zašto se onda ne uvedu „kvote” za rad na proizvodnji i distribuciji vode? Nisam čuo da je iko predložio „obaveznih 30%” žena za rad na izgradnji i održavanju vodovoda i kanalizacione mreže. Zar žene ne koriste vodu i toalet kao i muškarci?! Gde se sad tu zaturila „rodna ravnopravnost”! Gde su „rodno ravnopravne” vodoinstalaterke?!

Žene se brinu za čistoću svojih kuća i stanova isto kao i muškarci (verovatno i više). Zašto onda ne uvesti „obaveznih 30%” žena za rad na odnošenju smeća? Nisam čuo da su se „rodne” feministkinje pretrgle od borbe za „obaveznih 30%” đubretarki. Gde je sad tu „rodna ravnopravnost”?!

Žene koriste automobile, autobuse, avione i druga prevozna sredstva kao i muškarci. Zašto onda ne uvesti „obaveznih 30%” žena za rad na izgradnji i održavanju prevoznih sredstva i puteva? Nisam čuo da je iko predložio da se uvedu „ženske kvote” za rad na proizvodnji i održavanju automobila i puteva. Zašto ne uvesti „obaveznih 30%” žena automehaničarki, autolimarki i autoelektričarki? Nisam čuo ni za predlog da se uvedu „kvote” koje bi ženama omogućile da „ravnopravno” sa muškarcima rade na izgradnji puteva, mostova, tunela i druge saobraćajne infrastrukture. Po svemu sudeći, naše sirote žene još dugo će biti lišene „prava” da se bave ovim „privilegovanim” muškim poslovima. One će – previdom „rodnih” feministkinja – još dugo ostati „neravnopravne”. 

In summa: uvođenje „ženskih kvota” je krajnje selektivno i licemerno: uvode se u privilegovanim i lukrativnim zanimanjima, ali ne i u onima koja zahtevaju napor i rizik.

2. Selektivnost pri odbrani „sistema kvota”

Na prigovor da je uvođenje „sistema kvota” selektivno, naše vrle feministkinje obično odgovaraju: „Nema zakona o 30% obaveznih rudarki, vodoinstalaterki, električarki i đubretarki, jer ti poslovi ne odgovaraju ženskim psiho-fizičkim sposobnostima.” Argument je na mestu. Ali kada se postavi pitanje da li za dominaciju muškaraca u politici takođe postoje izvesni psiho-fizički razlozi, tada se ta mogućnost negira. Opet je na delu feministička selektivna percepcija i licemerstvo. A objektivne činjenice?

3. Zašto muškarac dominara u politici?

Zašto muškarac dominira u politici postaće nam jasno ako poznajemo etologiju – nauku o ponašanju životinja. U jednoj prosečnoj skupini životinja obično dominira neki dominantni mužjak, kog etolozi obično nazivaju „alfa mužjak” („alfa male”). Njemu se pokoravaju ne samo ženke, nego i pobeđeni rivali. Ali on se nikada ne može opustiti: uvek vreba opasnost da ga suparnici svrgnu s vlasti. Borba za vlast unutar čopora obično se odvija između mužjaka.

Ma koliko za sebe mislili da smo evolutivno napredni, borba za vlast u našoj vrsti odvija se istom žestinom. Borimo se za vlast nekada kao životinje – agresijom i fizičkim obračunom, a nekada civilizovano – glasanjem na izborima. Metod je različit, ali je suština borbe ista: steći vlast. A vlast je najveći afrodizijak. Stoga su muškarci opsednuti njome.

Mužjak naše vrste – kao i svake druge – ima prirodne (biološke i psiho-mentalne) predispozicije za političku borbu. Da krenemo od najočiglednije: muškarac je u proseku viši od žene. To je značajna prednost. Više osobe imaju sklonost da dominiraju. Nije nikakvo čudo što su naši političari uglavnom visoki miškarci. Natprosečno su visoki skoro svi političari u Srbiji: Aleksandar Vulin, Aleksandrar Vučić, Boris Tadić, Boško Obradović, Velimir Ilić, Vladimir-Beba Popović, Vlajko Senić, Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj, Vuk Drašković, Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Zoran Živković, Igor Pavličić, Nenad Čanak, Oliver Dulić, Rasim Ljajić, Slobodan Milošević, Tomislav Nikolić, Čedomir Jovanović i mnogi drugi. Visina je značajan činilac u svim segmentima javnog i privatnog života, pogotovo u politici.

Muškarac je fizički superiorniji od žene: u proseku je viši i krupniji, a to su u politici značajne prednosti. Osim toga, on ima i psiho-mentalne predispozicije za političku borbu: više mu je stalo do dominacije. Kombinacija muških psiho-fizičkih svojstava poprilično je plauzibilno objašnjenje za dominaciju muškaraca u politici. Te etološke činjenice morale bi biti poznate našim vrlim feministkinjama. Ali avaj! One ih grubo prenebregavaju i dominaciju muškaraca u politici pripisuje neodređenoj „diskrinimaciji”. Tačno je da postoji diskriminacija, i to ona najbazičnija – prirodna.

4. Zaključak

Definiciju pravde dao je Aristotel: „Jednake treba tretirati jednako, a nejednake nejednako”. Ovaj princip, koji se naziva princip formalne jednakosti, sugeriše da ćemo biti pravedni ako svako ljudsko biće tretiramo jednako. U tom smislu treba podržati „individualistički feminizam” („individualist feminism”), jer on zahteva da se svako ljudsko biće tretira jednako.

Ali to što su svi ljudi pravno jednaki ne podrazumeva to da polovi (tzv. rodovi) kao celina mogu i treba da budu u svim segmentima društva jednako zastupljeni. Oni se prirodno razlikuju, pa je logično da se razlikuju i u sferi ekonomije. Ali to što je logično u sferi ekonomije, licemerno se krši u sferi politike, pa se „sistemom kvota” žene veštački uvode u politiku. Sistem kvota je nepravedan i licemeran. Štaviše, on je nedemokratski i neparlamentaran. Ako ne želite zakon o „obaveznih 30%” žena rudarki, onda ne podržavajte i ne opravdavajte zakon o „obaveznih 30%” žena na kandidatskim listama. Jednaki jesmo, ali isti nismo. „Individualistički feminizam” („individualist feminism”) – da! „Rodni feminizam” („gender feminism”) – ne!