Селективна природа "женских квота” - зашто не и 30% водоинсталатерки и ђубретарки?

„Систем квота” („Quota system”) – по коме свака трећа особа на листи кандидата мора бити из редова „мање заступљеног пола” – дискриминаторан је према мушкарцима, а покушај његовог оправдања заснован је на лицемерству. Који су аргументи за увођење „система квота”? Бранитељи „система квота” обично свој став овако образлажу: „Будући да жене чине приближно једнак део популације (заправо, има их више), логично је да имају приближно једнак удео и у власти.” Претпоставимо да је аргумент паритета ваљан. Али одмах се намеће питање: зашто се он не спроводи доследно? Ако је оправдано увести паритет када је реч о власти, зашто није оправдано увести паритет и када је реч о другим областима друштвено-економског живота? Примери?

1. Селективна „равноправност”

Жене уживају благодети становања у кућама и становима као и мушкарци. Зашто онда не увести „систем квота” на пољу грађевинарства, па да имамо „обавезних 30%” зидаркиња и „обавезних 30%” багеристкиња? Зашто не увести „женске квоте” за рад на грађевинама, грађарама, гвожђарама, дрварама и столарским радионицама, па да имамо „равноправне” грађевинарке, грађарке, гвожђарке, дрварке и столарке. Савремени „систем квота” је заснован на селективности и грубом лицемерству.

Жене уживају благодати електричне енергије (струјe) као и мушкарци (можда и више). Зашто онда не увести „обавезних 30%” жена за рад у електранама?! Нисам чуо да се „родне” феминисткиње залажу за „женске квоте” када је реч о раду у електранама и рудницима. Где су „равноправне” електричарке и „равноправне” рударке?! Где се ту денула „родна равноправност”?!

Жене уживају све благодати воде као и мушкарци (а можда и више). Зашто се онда не уведу „квоте” за рад на производњи и дистрибуцији воде? Нисам чуо да је ико предложио „обавезних 30%” жена за рад на изградњи и одржавању водовода и канализационе мреже. Зар жене не користе воду и тоалет као и мушкарци?! Где се сад ту затурила „родна равноправност”! Где су „родно равноправне” водоинсталатерке?!

Жене се брину за чистоћу својих кућа и станова исто као и мушкарци (вероватно и више). Зашто онда не увести „обавезних 30%” жена за рад на одношењу смећа? Нисам чуо да су се „родне” феминисткиње претргле од борбе за „обавезних 30%” ђубретарки. Где је сад ту „родна равноправност”?!

Жене користе аутомобиле, аутобусе, авионе и друга превозна средства као и мушкарци. Зашто онда не увести „обавезних 30%” жена за рад на изградњи и одржавању превозних средства и путева? Нисам чуо да је ико предложио да се уведу „женске квоте” за рад на производњи и одржавању аутомобила и путева. Зашто не увести „обавезних 30%” жена аутомеханичарки, аутолимарки и аутоелектричарки? Нисам чуо ни за предлог да се уведу „квоте” које би женама омогућиле да „равноправно” са мушкарцима раде на изградњи путева, мостова, тунела и друге саобраћајне инфраструктуре. По свему судећи, наше сироте жене још дуго ће бити лишене „права” да се баве овим „привилегованим” мушким пословима. Оне ће – превидом „родних” феминисткиња – још дуго остати „неравноправне”. 

In summa: увођење „женских квота” је крајње селективно и лицемерно: уводе се у привилегованим и лукративним занимањима, али не и у онима која захтевају напор и ризик.

2. Селективност при одбрани „система квота”

На приговор да је увођење „система квота” селективно, наше врле феминисткиње обично одговарају: „Нема закона о 30% обавезних рударки, водоинсталaтерки, електричарки и ђубретарки, јер ти послови не одговарају женским психо-физичким способностима.” Аргумент је на месту. Али када се постави питање да ли за доминацију мушкараца у политици такође постоје извесни психо-физички разлози, тада се та могућност негира. Опет је на делу феминистичка селективна перцепција и лицемерство. А објективне чињенице?

3. Зашто мушкарац доминара у политици?

Зашто мушкарац доминира у политици постаће нам јасно ако познајемо етологију – науку о понашању животиња. У једној просечној скупини животиња обично доминира неки доминантни мужјак, ког етолози обично називају „алфа мужјак” („alfa male”). Њему се покоравају не сaмо женке, него и побеђени ривали. Али он се никада не може опустити: увек вреба опасност да га супарници свргну с власти. Борба за власт унутар чопора обично се одвија између мужјака.

Ма колико за себе мислили да смо еволутивно напредни, борба за власт у нашој врсти одвија се истом жестином. Боримо се за власт некада као животиње – агресијом и физичким обрачуном, а некада цивилизовано – гласањем на изборима. Метод је различит, али је суштина борбе иста: стећи власт. А власт је највећи афродизијак. Стога су мушкарци опседнути њоме.

Мужјак наше врсте – као и сваке друге – има природне (биолошке и психо-менталне) предиспозиције за политичку борбу. Да кренемо од најочигледније: мушкарац је у просеку виши од жене. То је значајна предност. Више особе имају склоност да доминирају. Није никакво чудо што су наши политичари углавном високи мишкарци. Натпросечно су високи скоро сви политичари у Србији: Александар Вулин, Александрар Вучић, Борис Тадић, Бошко Обрадовић, Велимир Илић, Владимир-Беба Поповић, Влајко Сенић, Војислав Коштуница, Војислав Шешељ, Вук Драшковић, Драган Ђилас, Драган Шутановац, Зоран Живковић, Игор Павличић, Ненад Чанак, Oливер Дулић, Расим Љајић, Слободан Милошевић, Toмислав Николић, Чедомир Јовановић и многи други. Висина је значајан чинилац у свим сегментима јавног и приватног живота, поготово у политици.

Мушкарац је физички супериорнији од жене: у просеку је виши и крупнији, а то су у политици значајне предности. Осим тога, он има и психо-менталне предиспозиције за политичку борбу: више му је стало до доминације. Комбинација мушких психо-физичких својстава поприлично је плаузибилно објашњење за доминацију мушкараца у политици. Те етолошке чињенице морале би бити познате нашим врлим феминисткињама. Али авај! Оне их грубо пренебрегавају и доминацију мушкараца у политици приписује неодређеној „дискринимацији”. Тачно је да постоји дискриминација, и то она најбазичнија – природна.

4. Закључак

Дефиницију правде дао је Аристотел: „Једнаке треба третирати једнако, а неједнаке неједнако”. Овај принцип, који се назива принцип формалне једнакости, сугерише да ћемо бити праведни ако свако људско биће третирамо једнако. У том смислу треба подржати „индивидуалистички феминизам” („individualist feminism”), јер он захтева да се свако људско биће третира једнако.

Али то што су сви људи правно једнаки не подразумева то да полови (тзв. родови) као целина могу и треба да буду у свим сегментима друштва једнако заступљени. Они се природно разликују, па је логично да се разликују и у сфери економије. Али то што је логично у сфери економије, лицемерно се крши у сфери политике, па се „системом квота” жене вештачки уводе у политику. Систем квота је неправедан и лицемеран. Штавише, он је недемократски и непарламентаран. Ако не желите закон о „обавезних 30%” жена рударки, онда не подржавајте и не оправдавајте закон о „обавезних 30%” жена на кандидатским листама. Једнаки јесмо, али исти нисмо. „Индивидуалистички феминизам” („individualist feminism”) – да! „Родни феминизам” („gender feminism”) – не!