Да ли су жене дискриминисане?

Осми март – Међународни дан жена – згодна је прилика да новинари и публицисти разних оријентација претресају „женско питање”. Готово по правилу сви следе савремену феминистичку тезу која у основи гласи: иако су жене формално-правно равноправне са мушкарцима, оне су фактички и даље дискриминисане. Како се то објашњава?

Жене су у првом послератном уставу – оном ФНРЈ донетом 31. јануара 1946. – правно изједначене са мушкарцима: добиле су активно и пасивно бирачко право (право да бирају и буду биране), право на школовање, право на запошљавање и право на развод. Ускоро су – 1952. – међу првима на свету – добиле и право на легалан абортус. Право на абортус се стално повећавало, тако да је данас Србија једна од земаља са најлибералнијим законодавством по том питању.

Али – аргумент феминисткиња иде – сва ова права су само на папиру, јер су жене и даље фактички дискриминисане. Који су докази за то?

1. Подзаступљеност жена

Најомиљенији „доказ” феминисткиња за тезу да су жене и даље дискриминисане јесте тај да су жене у неким секторима друштва подзаступљене. Тако се често наводи да жена у Скупштини Србије има мање него мушкараца, да заузимају само једну петину директорских места и да их на челним местима управних одбора има свега 14 посто.

Ови „докази” већ на први поглед побуђују сумњу, јер пренебрегавају најочигледнију ствар: женске амбиције. Да ли жене у истој мери желе да буду „посланице” у којој мушкарци желе да буду посланици? Да ли жене имају једнаку амбицију да буду директорке и чланице управних одбора као мушкарци? Можда жене желе мање плаћена, али и мање стресна радна места? Можда оне нису спремне да се тако упорно и бескрупулозно боре за те позиције као мушкарци? Можда је, дакле, реч о људској природи, а не о социјалној дискриминацији.

Ова феминистичка методологија је неприхватљива из још једног разлога: свесно пренебрегава остале секторе друштва. Наиме, она истиче подзаступљеност жена само у неким лукративним занимањима, али свесно превиђа подзаступљеност жена у пословима са лошим радним условима. Жене су подзаступљене и као багеристкиње, рударке, зидарке, електричарке, вулканизерке, металостругарке, аутомеханичарке, водоинсталатерке итд. Али нема повика феминисткиња да су и у тим занимањима жене „дискриминисане”. Дакле, прави се свесна селекивност: смишљено се истичу само неки сектори друштва, а други грубо занемарују. Јавност се свесно обмањује.

2. „Родно засновано насиље”

Да би се јавност уверила у дискриминацију жена, феминисткиње често износе податке о насиљу над женама. По овим подацима, жене су изложене великом насиљу. Колико је то тачно?

Теза већ на први поглед делује сумњиво, јер би сваки човек здраве памети пре помислио да мушкарци више насиља и чине и трпе. И био би у праву.

Да би јавност убедиле у постојање великог насиља над женама, феминисткиње прибегавају свесној манипулацији. Уместо да износе податке о укупном броју насиља у друштву, оне износе податке само о „родно заснованом насиљу” („gender based violence”). Шта је то?

„Родно засновано насиље” је насиље које чине мушкарци према женама и жене према мушкарцима. Када се тако поставе ствари, испада да су жене готово искључиво жртве, а мушкарци готово искључиво насилници. Али ова методологије је већ на први поглед проблематична, јер не чине насиље само мушкарци према женама, ни жене према мушкарцима, него и мушкарци према мушкарцима и жене према женама. Када се тако сагледају подаци, добија се резултат да су мушкарци бројнији и у категорији насилника и у категорији жртава. Али то није оно што феминисткиње желе да знате. Стога прибегавају селективном изношењу података.

Будући да синтагма „родно засновано насиље” многима делује нејасно, уместо ње феминисткиње често користе синтагму „породично насиље”. Али сврха редукције је иста: да се покаже да су мушкарци насилници, а жене жртве.

Тако је недавно (31. јануара и 1. фебруара 2015) један популарни таблоид (Информер) објавио чланак под насловом „У Србији 2014. убијено 27 жена у породичном насиљу” (стр. 7). Податак може бити тачан, али је његова селективност очигледна: насиље у друштву није само „породично” него и „ванпородично”.

Kaда се узме у обзир и породично и ванпородично насиље, јасно је да су и починиоци и жртве у највећем броју – мушкарци. Али феминисткињама – махом лезбијске оријентације – није стало до мушкараца ни њиховог страдања. Стога оне прибегавају свесној манипулацији: оне најпре феномен друштвеног насиља недопустиво редукују на породично насиље, а затим појам насиља и породице недопустиво проширују. Свесно манипулишући подацима, феминисткиње добијају резултате који им одговарају.

3. Дефиниција „насиља у породици”

Феминистичких дефиниција „насиља у породици” има много, али је карактеристична она коју даје Мирјана Тејић, дипломирана правница и студенткиња магистарских студија рода и политике на Факултету политичких наука у Београду. У студији „Правна регулатива о насиљу у породици и међународни стандарди” (2007), она има поглавље под насловом „Насиље у породици”. Други поднаслов тог поглавља гласи: „Шта сматрамо насиљем у породици?” У њему стоји: „На регионалном Округлом столу одржаном од 4. до 11. новембра 2004. у Тирани (Албанија) усаглашена је дефиниција појма ’насиље у породици’ која је коришћена у изради овог рада.” (стр. 35). У наставку преноси се та „дефиниција појма”: „термин ’насиље у породици’ дефинисан је као ’било који облик физичког, психичког и сексуалног насиља над женама који се јавља у оквиру породице, домаћинства и интимних веза’ ” (исто).

Оваква „дефиниција појма” је крајње манипулативна: сврха јој је да мушкарце оцрни, а жене представи као невине анђеле. Прво, зашто се уопште анализира само насиље у породици, а не насиље у друштву као целини? Тај редукционизам је феминисткињама потребан да би се избегао закључак да су заправо у друштву примарне жртве насиља мушкарци, а не жене. Друго, зашто се насиље у породици дефинише као облик „насиља над женама”? Да ли то значи да у породици нема насиља над мушкарцима? По дефиницији феминисткиња, тога нема. По среди је један апсурдни редукционизам. Али се зато појам насиља поприлично проширује тако да обухвата „било који облик физичког, психичког и сексуалног насиља”. Још апсурдније је проширивање појма породице. Овде се породично насиље дефинише као оно које се одиграва „у оквиру породице, домаћинства и интимних веза”. Откада су особе с којима сте у интимној вези по дефиницији део ваше породице? Уколико сте у „интимној вези” са проститутком, да ли то значи да је она део ваше породице? Овако бесмислено проширивање појма насиља и породице смишљено је да се обмане јавност: да се изманипулише. Следећи ту феминистичку махинацију, у горепоменутом чланку истакнуто је да су починиоци насиља: супруг, бивши муж, партнер, син, ванбрачни муж, брат и бивши партнер. Шаролико друштво. Али сви су они – по феминистичкој дефиницији – женина „породица”. Оно што их спаја јесте то да су мушкарци. Манипулација је успела: резултат је онакав какав су феминисткиње и желеле да се добије.

Заправо, када бисмо интегрално приступили проблему насиља, добили бисмо другачији утисак: свака жена која чита ове редова има три пута мање шансе да доживи неки облик насиља. Исто тако: сви мушкарци који ово читају имају три пута веће шансе да буду жртве насиља. Ствари су још драматичније када се анализира најдрастичнији облик насиља: убиство. Свака жена која чита ове редове има четири пута мање шансе да буде убијена. А сваки мушкарaц који ово чита има четири пута веће шансе да буде убијен. Феминистичко „дефинисање појмова” намерно је обмањујуће.

4. Ко је дискриминисан?

Јавни дискурс у Србији дели неподељено мишљење да су жене дискриминисане и да им треба давати све већа „права”. У том смислу, Скупштина Србије је фебруара 2009. усвојила „Националну стратегију за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2009-2015)”. У њој се тврди да су жене дискриминисане у: 1) сектору здравствене заштите, 2) просвети, 3) праву, 4) политици, 5) економији и 6) медијима. Да ли је то тако?

5. Сектор здравствене заштите

Жене живе у Србији 5 година дуже него мушкарци. То сугерише да мушкарци много теже играју своју „родну” улогу него жене своју.

Осим тога, мушкарци три пута чешће извршавају самоубиство. Зашто „род” који је тобоже повлашћен чешће подиже руку на себе? Да нису можда мушкарци ти који су изложени већим социјалним пристисцима?

Мушкарци дупло чешће страдавају од повреда на раду. Да ли је логично да „повлашћени” пол чешће страда на послу него „дискриминисани” пол? Чини се да јавни дискурс под утицајем феминисткиња опасно брка лончиће.

Осим тога, мушкарци у саобраћају страдавају три пута чешће него жене. Разлози за то могу бити биолошки и социјални, али резултат је поражавајући по мушкарце.

Мушкарци чине убедљиву већину и у групи коцкара, наркомана, алкохоличара, криминалаца, робијаша и бескућника. Зашто су мушкарци склонији свим врстама аутодеструктивног понашања? Биолошке разлоге не треба занемарити, али ни социјалне. Чини се да мушкарци трпе тако велике социјалне притиске да се многи под њима сломе. Супротно феминистичкој митологији о мушкарцу супермену, стоји чињеница да је много ризичније бити мушкарац него жена.

Уопште узев, здравље мушкараца је лошије него здравље жена. Али друштво инсистира на побољшању здравља само жена. У Србији постоје многе установе које се баве здрављем жена: „Служба за здравствену заштиту жена”, „Саветовалиште за жене”, „Школа за труднице и родитељство” „Саветовалиште за планирање породице” итд. Таквих саветовалишта за мушкарце нема. Дакле, иако је животни век мушкараца краћи, радни услови тежи и рискантнији, друштво о радним условима мушкараца и његовом здрављу ни приближно не води толико рачуна колико о радним условима жена и њиховом здрављу.

6. Просвета

Мушкарци су у сектору просвете мањина. У предшколским установама жене чине 95 посто особља, а мушкарци 5 посто. У основним школама жене чине 86 посто особља, а мушкарци 14 посто. У средњим школама жене чине 64 посто особља, а мушкарци 36 посто. Само на вишим школама и факултетима мушкарци чине већину особља (56 посто). Али и ту жене доминирају у неким секторима, нпр. на педагошким академијама и филолошким одсецима. Укупно узев, жене чине 65 посто особља у сектору просвете, мушкарци свега 35 посто. И поред тога, феминисктиње тврде да су жене у просвети дискриминисане.

Не само да је наставни кадар у школама махом женски, него и дечаци имају више проблема у школи. Међу онима који не заврше основну школу 67 посто су дечаци. Дечаци имају чешће проблеме за дислексијом (отежаним читањем), замуцкивањем, хиперактивношћу и отежаном пажњом. Укупно узев, дечаци и младићи у основним и средњим школама имају више проблема са учењем, постижу слабије резултате и знатно више почине насилних радњи у школи због чега бивају кажњавани.

Девојчице и у наставку школовања постижу боље резултате. Међу онима који упишу вишу школу или факултет 52 посто је жена. Међу онима који дипломирају жене чине 55 посто. Укупно узев, у популацији високообразованих 60 посто је жена. Осим тога, све гране просвете, погово хуманистичке науке, прожете су феминизмом. При Београдском и Новосадском универзитету постоје „Женске студије” („Women’s studies”) или „Студије рода” („Gender studies”). Не само да не постоје „Мушке студије”, него се у настави многих хуманистичких дисциплина инсистира на „женској” перспективи. Просвета је по наставном кадру, педагошком приступу, плану и програму поприлично феминизована. Све то не сугерише да су жене у просвети дискриминисане. Стога је потребно основати Покрет за права мушкараца, који би се борио за њихову равноправност са женама.

7. Право

У правосуђу – поготово у породичним парницама – доминирају жене. У судовима и тужилаштвима ради дупло више жена него мушкараца. Не само да жене доминирају правосуђем, него су и закони систематски на њиховој страни. Породично и радно право систематски повлађује женама. Анализирајмо најпре породично право. Приликом раставе брака и доделе детета, увек се води рачуна о жељи мајке. Стога се у 90 посто случајева дете додељује мајци. Зашто се не води рачуна и о очевим жељама? Све донедавно приликом захтева за абортус питала се само жена, а не и несуђени отац. Зашто се и он није питао?

У радном праву мушкарци су још очигледније дискриминисани. Све донедавно жене су одлазиле у пензију пет година раније. Сада постоји покушај да се тај диспаритет на штету мушкараца смањи.

Приликом обрачуна старосне и инвалидске пензије женама се навршени стаж увећава за 15 посто. Опет је реч једном привилеговању жена.

Осим тога, жене се нису позивале на одслужење војног рока, нити су мобилисане. У Србији је од 1991. до 1999. мобилисано око 140.000 мушкараца. Многи су погинули, а још више њих постали инвалиди. Многи инвалиди су физички осакаћени, а још више њих пати од „посттрауматског стресног поремећаја” („posttraumatic stress disorder”). Наравно, није регрутована ниједна жена. Било је жена добровољаца, али далеко мање него мушкараца. Укупно узев, број погинулих и рањених жена неупоредиво је мањи него мушкараца.

Они мушкарци који су преживели голготу ратова 90-их сада се психички сакате тиме што се њихов труд и напор омаловажава. Ништа од свега тога не желе да знају феминистичке „родне студије”.

8. Политика

Жене у политици нису дискриминисане, него заправо привилеговане. Два закона директно привилегују жене: „Закон о локалним изборима” (2002) и „Закон о изменама и допунама закона о избору народних посланика” (2004). Они предвиђају систем квота (quota system) којима се женама гарантује одређени постотак у изборним телима. Закони су, дакле, изразито недемократски и дискриминаторни.

Постотак жена у Скупштини Србије варира, али је – уопште узев – међу завиднијим у Европи и свету: 5. смо у Европи, а 23. у свету. Нпр. жена у Парламенту Велике Британије и Конгресу САД процентуално је мање. Тешко да те чињенице указује на „патријархалност” Србије, како се предрасудно мисли.

Није реткост ни то да је жена на челу неког министарства. А и тренутна председница Скупштине је једна жена (Маја Гојковић). И то није једини пут. Постало је уобичајено да председница Скупштине буде жена.

Жене могу да се баве политиком ако то желе. Нико им то не брани. Имају активно и пасивно бирачко право од 1946. године и нико им то право од тада није доводио у питање. Штавише, жене имају и ту привилегију да у Србији сачињавају 52 посто бирачког тела, па су, дакле, већина у бирачком корпусу. А власт не лежи у рукама онога ко влада, него у рукама онога ко одлучује ко ће да влада.

Но, чињеница је да се жене мање баве политиком. Зашто? Постоји много разлога, али је суштински психолошки: жене се мање за њу интересују. Чињеница је да жене: мање читају политичку штампу, мање гледају политичке програме, ређе учествују у раду странака, ређе учествују на политичким митинзима и мање су спремне да се кандидују за неку политичку функцију. Све ово указује да жене мање маре за политику.

Жене у политици нису дикриминисане никаквим социјалним нормама, него су штавише законима стимулисане да се њоме баве. Систем квота их подстиче да се баве политиком. Безбројне феминистичке публикације такође их на то наводе. Ипак, жене се мање баве политиком него мушкарци. Чини се да то има више везе са женском природом него са социјално постављеним „родним односима”.

9. Економија

Жене могу да се баве којим год хоће занимањем. Али то не значи да оне бирају занимања по истом критеријуму као и мушкарци.

Жене имају склоност да бирају суфицитарна занимања, а мушкарци дефицитарна. Жене бирају суфицитарна занимања управо зато што су физички и психички мање напорна. Последица тога је та да оне у просеку дуже чекају да се запосле и имају у просеку ниже плате.

Дакле, по среди није никаква социјална дискриминација на пољу запошљавања, него функционисање елементарног закона понуде и потражње. Заправо, држава разним стимулативним мерама подстиче запошљавање жена, чак и науштрб запошљавања мушкараца.

За исти рад жене су исто плаћене. Феминистичка пропаганда тврди супротно, што је апсурдно. Тачно је да су плате у просеку мушкарцима веће. Али зашто? Зато што мушкарци имају мању склоност да одсуствују с посла. Наиме, жене дупло чешће и при пута дуже одсуствују са посла. Осим тога, жене избегавају ноћни рад и прековремени рад. Укупно узев, жене бирају лакше и удобније послове. Типични женски послови су: социјално сигурнији, пружају већи осећај задовољства, имају флексибилно радно време, мање су ризични, мање физички напорни, не подразумевају селидбу, у затвореном су простору и омогућавају контакт с људима. За таквим пословима постоји већа потражња, па је и логично да су мање плаћени.

Укупно узев, ништа не сугерише да су жене у економији дискриминисане. Штавише.

10. Медији

Феминистички дух готово у потпуно прожима медије. Као и у другим секторима друштва, медији су кадровски и идеолошки поприлично феминизовани.

11. Академске дисциплине и глобалне идеологије

Феминистички дух поспешују и многе академске дисциплине. Данашња социологија, филозофија, антропологија, етнологија, психологија, психоанализа, историја, право, политикологија, књижевна историја, књижевна критика, књижевна теорија, чак и религиологија натопљене су „женском” перспективом.

На глобалном плану, успеси феминизма су такође импресивни. Феминизам је продрo у многе уметности, идеологије, религије и истраживачке пројекте: музику, сликарство, филм, екологију, пацифизам, људска права, екуменизам, New Age, „студије културе” („culture studies”) итд. Родни феминизам је – како је приметио Слободан Антонић у књизи „Искушења радикалног феминизма” (2011) – „данас можда једина уважавана и неоспоравана глобална друштвена теорија о друштву као целини, о човеку и његовом понашању, као и о пожељној реконструкцији човека и друштва” (стр. 236).

У таквом идеолошком контексту, жене не само да нису дискриминисане него су, штавише, на много начина повлашћене.

12. Специјална права жена

Жене као грађанке уживају сва права као и мушкарци, а уживају и специјална права. Женска специфична права штите многобројне државне институције. У Србији их има скоро највише на свету. То су: Управа за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, Скупштински одбор за равноправност полова, Савет за равноправност полова Владе Републике Србије, Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова, Одбор за равноправност полова Скупштине АП Војводине и Покрајински завод за равноправност полова. Осим тога, жене се за заштиту својих права могу обратити и заштитнику грађана (омбудсману) који постоји и на републичком и на покрајинском нивоу. И на општинском нивоу обично постоје одбори за „родну равноправност”. Толико државних институција за зашититу права жена има мало где.

Најгоре од свега јесте то што је рад ових институција нетранспарентан: јавност не зна где одлази велики новац који друштво одваја за њихово финансирање. Одговор је заправо једноставан: он се углавном троши на велике плате и апанаже њихових намештеница. А њихов посао се састоји углавном од оговарања мушкараца. Ове институције су друштвени паразити. Али јавност једва да за њих зна, а камоли има воље да дигне глас против њих. Ствари се мимо знања јавности одлучују у затамњеним кулоарима и бирократским синекурама.

Поред ових владиних „женских институција” постоје и многобројне невладине женске организације. Када се све сабере и одузме, жене нису дискриминисане, него су, штавише, повлашћене многим правним и ванправним чињеницама.

13. Рекапитулација: успеси феминизма у последњих 70 година

Протекло је скоро 70 година од доношења Устава ФНРЈ (31. јануара 1946) којим су жене стекле равноправност с мушкарцима. За то кратко време положај полова се знатно променио.

Жене су 1946. добиле активно и пасивно бирачко право. Жене су у Југославији постигле завидан ниво политичке партиципације. Југославија је била једина социјалистичка држава у којој је једна жена била председница владе (Милка Планинц).

Новијим законима жене су не само добиле право да се баве политиком, него се путем „преференцијалног третмана” на то чак и подстичу. Упркос свим подстицајима, и даље мушкарци доминирају политичким животом. Чини се да је то пре ствар биологије и психологије него социологије и права.

Жене су 1946. добиле и право на образовање. За кратко време оне су достигле и престигле мушкарце у степену образованости. Жене данас чине већину у популацији восокообразованих и доминирају просветним системом.

Жене су 1946. добиле право на рад и запошљавање. И даље привредом доминирају мушкарци. Али у многим важним и привилегованим гранама привреде доминирају жене. Штавише, њихов положај у економији подупиру и закони који им често дају повлашећен положај.

Жене су 1946. добиле и право на развод. Резултати су неочекивани. Скоро сваки трећи брак у Србији се распадне. Ко је за то крив тешко је рећи. Али статистика је неумољива: две трећине захтева за развод брака подносе жене. Уопште узев, слика брака и породице није ружичаста. А последице разарања брака трпе и жене и мушкарци.

Жене су убрзо стекле и право на абортус. У том погледу наше законодавство је међу најлибералнијим на свету. Резултати су такви да је Србија већ дуги низ година водећа у свету по стопи абортуса, па и малолетничких. По званичним подацима сваке године се у Србији изврши око 24.000 абортуса, а по незваничним и знатно више. Процена је да у просеку сваке године затрудни око 7.000 малолетница, а да се 60 посто тих трудноћа заврши намерним прекидом. Све су то ненадане последице екстремно либералне политике.

Женска „равноправност” је донела многе добре ствари и женама и мушкарцима, али сада је време да се питамо: да нисмо претерали у „равноправности”? Да нисмо из једне крајности отишли у другу? Да нисмо са прљавом водом бацили и дете? Да није време да повратимо неке добре обичаје традиционалног патријархата? Да није време да поново оживимо вредност женске пристојности и мушког џентлменства?

Чини се да ствари не иду у том правцу. Јер од умерено либералног феминизма, ми смо већ одавно загазили у екстремни феминизам.

14. Ера „родног феминизма”

Од 2000. године „либерални феминизам” („liberal feminism”) сменио је „родни феминизам” („gender feminism”). Он се не задовољава само равноправношћу жена с мушкарцима, него захтева и њихов привилегован положај. Будућност ће открити које су последице овог „родног феминизма”. Изгледа да он доноси више негативних него позитивних ствари.

Taкав закључак подупире и чињеница да се налазимо пред усвајањем новог Грађанског закона. Својим инсистирањем на „женским правима”, „дечијим правима” и „геј правима”, он ће практично довести до још већег урушавања брака и породице: до повећања броја „световног целибата” и развода, а смањења броја склопљених бракова и рођене деце. To не погодује ни женама ни мушкарцима.

15. Помањкање моћних мушкараца

Срећа у женином животу зависти од многих чинилаца. Један од најважнијих је срећа у партнерским односима. Стога су жене у константној потрази за знаковима пажње и љубави моћних мушкараца. Дефиниција моћног мушкарца је растегљива, али већина жена мисли да су моћни мушкарци они који су економски ситуирани, професионално остварени, сексуално привлачни и карактерни. Опште место данашњих жена јесте то да је таквих мушкараца мало. Чини се да недостатак импресивних мушкараца више фрустрира жене него тобожње помањкање социјалних права.

16. Закључак

Осми март је прилика да се изнова претресе „женско питање”. Уобичајени друштвени наратив јесте ламент да су жене и даље „родно неравноправне” иако су правно равноправне. У том смислу, износе се подаци о насиљу над женама, њиховој подзаступљености у неким секторима друштва, о њиховој дискриминацији на тржишту рада итд.

Али ако се боље погледају сви ти подаци добија се поприлично другачија слика. Жртве насиља су у огромној већини – преко 80 посто – заправо мушкарци. У неким сегментима друштва доминирају мушкарци, али у некима доминирају жене. У неким врло важним и привилегованим секторима друштва ради вишеструко више жена него мушкараца. У просвети три пута, а у здравству и социјалним установама четири и по пута. Жене доминирају и у правосуђу, државној администрацији, банкарству и у неким другим друштвеним сектортима.

Осим тога, феминистички дух подгревају медији, филмска индустрија, академска заједница и многобројне владине и невладине институције.

А мушкарац? Он се осећа обогаљеним. Изгубио је ратове које је водио, а вишедеценијска економска криза сасекла му је главни извор самопоштовања. Идеја да је homo balcanicus мачо тип који сексуално искоришћава жене као Казанова данас је више мит него стварност. Данашњи мушкарац је шоња који не успева ни да створи деце онолико колико је потребно за просту репродукцију. Све чешће младићи падају у депресију јер немају храбрости да девојке позову ни на пиће.

Идеја да живимо у „андроцентричном” друштву је добрим делом мит. Многе савремене жене су неуротичне, али то непријатно осећање обично није последица социјалне дискриминације, него управо помањкања мушкараца заштитника и предводника.

Да је наше друштво заиста патријархално у њему би стопа склапања бракова била већа, стопа рађања већа, а број развода и абортуса мањи. Србија је земља у којој је све у кризи; само цветају „световни целибат”, „бела куга”, разводи и абортуси. И поред тога, закони и медији подржавају жене у свим њиховим хировима.

Када се све сабере и одузме, испада да су савремене жене заиста фрустриране, али не због помањкања права, него због помањкања моћних мушкараца. У том контексту, чини се да je обележавање Осмог марта као дана који жене подсећа на њихову обесправљеност депласирано. Многе жене су тога свесне. Чак се помало и љуте кад им се честита Осми март. И то с правом: тај празник им сугерише да су нешто што нису: дискриминисане.

Осмомартовски празник је изгубио свој првобитни смисао и значај. Он данас углавном служи као помоћ стидљивим мушкарцима да без зазора поклоне ружу девојкама које им се свиђају. Па, добро. И то је нешто.

Библиографија

1. Антонић, Слободан, „Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине”, Центар за слободарске делатности, Крагујевац, 2012.

2. Антонић, Слободан, „Идеологизација у савременој социологији: феминизам и епистемологија”, излагање на конференцији, у: Миленко Пикула и Милош Ковачевић (ур.), „Наука и политика”, Зборник радова са Међународне научне конференције 22-23. маја 2010, Пале, 2010, стр. 269-282.

3. Антонић, Слободан, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, ЈП Службени гласник, Београд, 2011.

4. Антонић, Слободан, „О родном феминизму и разборитости”, чланак у: „Нова српска политичка мисао: часопис за политичку теорију и друштвена истраживања”, гл. и од. уредник Владимир Н. Цветковић, Београд, 2010, стр. 181-102.

5. Антонић, Слободан, „Социологизација и феминизам: погрешке једног покрета”, чланак у: „Социолошки годишњак: часопис Социолошког друштва Републике Српске”, гл. и од. уредник Рајко Куљић, Социолошко друштво Републике Српске, Пале, 2010, стр. 83-100.

6. Бабовић, Марија, „Родне економске неједнакости у компаративној перспективи: Европска унија и Србија”, Социолошко удружење Србије и Црне Горе; Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета; SeCons – Група за развојну иницијативу, Београд, 2010.

7. Барић, Мирјана, „Квалитет живота и услови преживљавања самих мајки са децом”, дипломски рад, [М. Барић], Београд, 2000.

8. Барет, Мишел, „Потчињена жена: проблеми марксистичке анализе феминизма”, Радничка штампа, Београд, 1983.

9. Баскервил, Стивен, „Родна равноправност и проблем људских права”, Catena mundi, Београд, 2013.

10. Батлер, Џудит, „Рашчињавање рода”, Шахинспасић, Сарајево, 2005.

11. Батлер, Џудит, „Родне невоље: феминизам и субверзија идентитета”, Плима, Улцињ, 2007.

12. Батлер, Џудит и Џоан Скот, „Феминисткиње теоретизирају политичко”, Центар за женске студије и истраживања рода, Београд, 2006.

13. Belinski, Mary Field et alii, „Женски начин спознавања: развој себства, својег гласа и својег духа”, Женска инфотека, Загреб, 1998.

14. Бенхабиб, Шејла, Џудит Батлер, Друсила Корнел и Ненси Фрејзер, „Феминистичка спорења”, Београдски круг, Београд, 2007.

15. Благојевић, Марина, „Жене на селу у Војводини – свакодневни живот и рурални развој: резултати анкетног истраживања”, Покрајински завод за равнопрaвност полова, Нови Сад, 2010.

16. Блaгојевић, Марина, „Положај жена у земљама Балкана: компаративни преглед”, Gender центар Владе РС, Бања Лука; Gender центар Владе ФБиХ, Сарајево, 2004.

17. Благојевић, Марина, „Свакодневица из женске перспективе: саможртвовање и бег у приватност”, сепарат, у: С. Болчић (ур.), „Друштвене промене и свакодневни живот: Србија почетком 90-их”, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 1995.

18. Благојевић Хјустон, Марина, „Жене и мушкарци у Србији: шта нам говоре бројке?”, Програм Уједињених нација за развој, Београд, 2012.

19. Благојевић, Марина (ур.), „Ка невидљивој женској историји: женски покрет у Београду 90-их”, Центар за женске студије, истраживања и комуникацију, Београд, 1998.

20. Благојевић Хјустон, Марина, „Родни барометар у Србији: развој и свакодневни живот”, Програм Уједињених нација за развој, Београд, 2013.

21. Благојевић Хјустон, Марина и Јелена Милиновић, „Самохрани родитељи у Републици Српској: мало подршке, велики проблеми”, излагање на конференцији, у: „Права дјетета и равноправност полова – између нормативног и стварног”, Зборник радова на конференцији 29. јуна 2012, Пале, 2012, стр. 578-599.

22. Бок, Гизела, „Жена у историји Европе: од средњег века до данас”, Cliо, Београд, 2005.

23. Болчић, Силвано и Анђелка Милић (ур.), „Србија крајем миленијума: разарање друштва, промене и свакодневни живот”, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 2002.

24. Вељковић, Славица, „Феминизам и ослобођење жене”, ГРО Графика, Пирот, 1982.

25. Видановић, Снежана; Јелисавета Тодоровић и Владимир Хедрих, „Породица и посао: изазови и могућности”, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, Група за психологију, Ниш, 2006.

26. Воткинс, Сузан Алис еt alii, „Феминизам за почетнике”, Хинаки, Београд, 2002.

27. Вукадиновић, Ђорђе (ур.), „Образовање у транзицији”, Нова српска политичка мисао, Београд, 2011.

28. Грос, Елизабет, „Променљива тела: ка телесном феминизму”, Центар за женске студије и истаживања рода, Београд, 2005.

29. Динерстин, Дороти, „Сирена и Минотаур: односи међу половима и људска нелагодност”, Феминистичка 94, Београд, 2000.

30. Дракулић, Славенка, „Смртни гријеси феминизма”, Знање, Загреб, 1984.

31. Дрезгић, Рада, „’Бела куга’ међу ’Србима’: о нацији, роду и рађању на прелазу векова”, Институт за филозофију и друштвену теорију; Л.П. Албатрос плус, Београд, 2010.

32. Ђорђевић, Владислав, „Мит о патријархату: да ли су мушкарци дискриминисани?”, Metaphysica Београд, 2009.

33. Ђорђевић, Владислав, „Предности жена”, Дерета, Београд, 2007.

34. Ђорђевић, Jeленa, „Посткултурa”, Clio, Београд, 2009.

35. Ђурић-Кузмановић, Татјана, „Родност и развој у Србији: од диригованог неразвоја до транзиције”, Будућност, Нови Сад, 2002.

36. Ђурковић, Миша, „Слика, звук и моћ: огледи из поп-политике”, МТС Гајић, Београд, 2009.

37. Erlich, Vera St., „Југославенска породица у трансформацији: студија у три стотине села”, Liber, Заграб, 1971.

38. Зајовић, Сташа (ур.), „Претећи знаци фундаментализма: феминистички одговори”, Жене у црном, Београд, 2006.

39. Захаријевић, Адриана (ур.), „Неко је рекао феминизам?: како је феминизам утицао на жене XXI века”, Жене у црном, Центар за женске студије и истраживање рода, Реконструкција Женски фонд, Београд, 2007.

40. Захаријевић, Адриана, „Постајање женом”, Реконструкција Женски фонд, Београд, 2010.

41. Захаријевић, Адриана и Сташа Зајовић (ур.), „Другачија моћ је могућа”, Жене у црном, Београд, 2004.

42. Зотовић, Марија, „Породице у Војводини: карактеристике и функционалност”, Филозофски факултет, Одсек за психологију, Нови Сад, 2007.

43. Јарић, Исидора et alii, „Полни стереотипи”, Нова српска политичка мисао, посебно издање, Београд, 2002.

44. Јовановић, Бојан (ур.), „Мушкарац и жена”, Гутенбергова галаксија, Београд, 2001.

45. Јоган, Маца, „Партиципација жена у друштвеном развоју”, Међународни семинар, Љубљана, 1988.

46. Кандидо-Јакшић, Маја, „Полност и политика”, Београдски круг, Београд, 2001.

47. Карапетровић, Милена, „Она има име (о филозофији и феминизму)”, Организација жена „Лара”, Бијељина; Арт принт, Бања Лука, 2007.

48. Катунарић, Вјеран, „Женски ерос и цивилизација смрти”, Напријед, Загреб, 1984.

49. Ковачевић, Љупка et alii, „Феминоскоп медија: жене у медијима, жене о медијима, медији о женама, жене о женама у медијима”, Анима – Центар за женско и мировно образовање, Котор, 2006.

50. Корнел, Друсила, „У срцу слободе: феминизам и субверзија идентитета”, Женска инфотека, Загреб, 2001.

51. Leinert Novosel, Smiljana, „Жене – политичка мањина: перспективе судјеловања жена у јавном животу”, НИРО Радничке новине, Загреб, 1990.

52. Лофе, Данијела, „Усамљене жене”, НИРО Делта press, Београд, 1988.

53. Малешевић, Мирослава, „Женско: етнографски аспекти друштвеног положаја жене у Србији”, Српски генеалошки центар, Београд, 2007.

54. Mилетић-Степановић, Весна, „Насиље над женама у Србији на размеђи миленијума”, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд, 2006.

55. Милић, Анђелка, „Жене, политика, породица”, Институт за политичке студије, Београд, 1994.

56. Милић, Анђелка et alii, „Време породица: социолошка студија о породичној трансформацији у савременој Србији”, Чигоја штампа, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 2010.

57. Милојевић, Ивана и Слободанка Марков (ур.), „Увод у родне теорије”, Центар за родне студије Универзитета у Новом Саду, Меditerrаn Publishing, Нови Сад, 2011.

58. Милошевић, Александра Слађана, „Цивилизација жена – мушка жена”, 2 тома, Службени гласник, Београд, 2012

59. Мишел, Андре, „Феминизам”, Plato, XX вeк, Београд, 1997.

60. Мршевић, Зорица, „Женска права су људска права”, СОС телефона за жене и децу жртве насиља, Београд, 1994.

61. Мршевић, Зорица, „Женска права у међународном праву”, 3. измењено и допуњено издање, Хелсиншки парламент грађана, Бања Лука, 2000.

62. Мршевић, Зорица, „Ка демократском друштву – изборни систем квота”, Институт друштвених наука, Београд, 2007.

63. Мршевић, Зорица (ур.), „Речник основних феминистичких појмова”, ИП Жарко Албуљ, Београд, 1999.

64. Недовић, Слободанка, „Савремени феминизам: положај и улога жене у породици и друштву”, Центар за унапређивање правних студија, Београд; Центар за слободне изборе и демократију, Београд, 2005.

65. Павићевић, Александра, „На удару идеологија: брак, породица и полни морал у Србији у другој половини 20. века”, Етнолошки институт САНУ, Београд, 2007.

66. Павићевић, Оливера, Лепосава Крон и Биљана Симеуновић-Патић, „Насиље као одговор: социјалне и психолошке импликације кризе”, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2013.

67. Панов, Слободан, Марина Јањић Комар и Милан Шкулић (ур.), „Насиље у породици: зборник радова са Научног скупа”, Правни факултет Универзитета у Београду, Центар за издаваштво и информисање, Београд, 2012.

68. Пантелић, Никола, „Породица и традиција у градовима крајем XX века: на примеру Крушевца, Шапца, Ужица и Бора”, Етнолошки институт САНУ, Београд, 2007.

69. Папић, Жарана, „Полност и култура: тело и знање у социјалној антропологији”, Библиотека XX век, Земун; Чигоја, Београд, 1997.

70. Папић, Жарана, „Социологија и феминизам”, Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, Београд, 1989.

71. Папић, Жарана и Lydia Sklevicky (ур.), „Антропологија жене”, Просвета, Београд, 1983.

72. Пејановић, Снежана, „Друштвена једнакост и еманципација жене”, Дечје новине, Горњи Милановац; Просветни преглед, Београд, 1984.

73. Пејтмен, Керол, „Полни уговор”, Феминистичка 94, Београд, 2001.

74. Перовић, Латинка (ур.), „Србија у модернизацијским процесима XIX и XX векa”, бр. 4: „Жене и деца”, Хелсиншки одбор за људска права, Београд, 2006.

75. Петровић, Јасна А., „Дискриминација жена у Хрватској”, ICFTU CEE Women’s Network, Женска секција СССХ, Загреб, 2000.

76. Петровић, Невенка и Остоја Милисављевић (ур.), „Забрана дискриминације кроз коментар Закона о забрани дискриминације: са прилозима”, 2. издање, Пословни биро, Београд, 2009.

77. Радовић, Вера Ж., „Феминизација учитељског позива”, Учитељски факултет, Београд, 2007.

78. Радовић, Надежда, „Политика на женски начин”, Медијска књижара Круг, Нови Сад, 2003.

79. Радоичић, Татјана, „Брак и родитељство – у родној перспективи”, дипломски рад, [Т. Радоичић], Београд, 1996.

80. Р Рајачић-Чапаковић, Јелица et alii, „О законима из женске перспективе”, зборник, s.l., s.n., 2003.

81. Рјенкур, Амори де, „Жена и моћ кроз историју”, Verzalpress, Београд, 1998.

82. Рог, Елисабета и Милева Филиповић (ур.), „Женске студије: искуства и перспективе из Норвешке”, CID, Подгорица, 2005.

83. Rowbotham, Sheila, „Свест жене – свет мушкараца”, Радионица СИЦ, Београд, 1983.

84. Рудинеско, Елизабет, „Породица у расулу”, Академска књига, Нови Сад, 2012.

85. Савић, Свенка (ур.), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Сад, 1999.

86. Сапир, Едвард, „Огледи из културне антропологије”, Просвета, Београд, 1984.

87. Сегалан, Мартин, „Социологија породице”, Clio, Београд, 2009.

88. Секулиш, Нада, „О крају антропологије: постструктурализам и савремена антропологија”, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 2007.

89. Стјепановић-Захаријевски, Драгана, „Моћ и немоћ жене: социолошко испитивање апсентизма”, Просвета, Ниш, 1999.

90. Стојановић, Бобан и Предраг М. Аздејковић (ур.), „Други: од патријархалне конструкције до алтернативне политике”, Жене у црном, Queeria, Београд, 2006.

91. Танен, Дебора, „Светови жене и мушкарца”, ИП Еsotheriа, Београд, 1997

92. Teјић, Мирјана (ур.), „Правна регулатива о насиљу у породици и међународни стандарди”, Футура публикације, Нови Сад, 2007.

93. Тректенберг, Питер, „Казановин комплекс: компулсивни љубавници и њихове жене: освајач, заводник, љубавни наркоман: мушкарцима зависним од секса и женама зависним од њих”, Л & M: „Петровић”, Београд, 1991.

94. Трипковић, Гордана, „Трагом породице”, Stylos, Нови Сад, 2005.

95. Филиповић, Милева, „Друштвена моћ жена у Црној Гори”, CID, Подгорица, 2003.

96. Фишер, Хелен, „Ум жене: природни таленти жена и како оне мењају свет”, Народна књига, Алфа, 2005.

97. Хардинг, Естер, „Мистерије жене: психолошко тумачење женске душе на основу митова, легенди и снова”, Плави јахач, Београд, 2004.

98. Хардинг, Сандра, „Мултикултуралност и наука: постколонијализми, феминизми и епистемологије”, CID, Подгорица, 2005.

99. Чичкарић, Љиљана, „Друштвене промене и генерацијска политика”, Рад, Београд, 2006.

100. „Читанка: едукација женских невладиних организација за људска права и медија о лезбејским људским правима”, Labris, Београд, 2003/2004.