Savamala i smisao demokratije

Neuspeli protest protiv NATO i građanska apatija

Na sedamdesetogodišnjicu Martovskog prevrata, 27. marta ove godine, grupa srpskih patriotskih organizacija predvođena „Zavetnicima“ pokušala je da organizuje masovni protest protiv približavanja Srbije NATO, odnosno protiv niza spornih sporazuma, koje je srpska vlada potpisala na Alijansom bez ikakvog obzira prema javnom mnjenju ili demokratskim procedurama.

Na prvi pogled, organizatorima je, baš što se tiče javne podrške, sve išlo na ruku – protivljenje približavanju Srbije NATO predstavlja jedno od pitanja oko kojih na srpskoj javnoj sceni postoji najširi konsenzus, potpisivanje spornih sporazuma (a pogotovo polu-tajni, konspirativni način na koji su oni ratifikovani) izazvalo je nedvosmislenu rezigniranost javnosti, dok je za povod za protest odabran istorijski događaj oko koga možda nema baš konsenzusa, ali u najmanju ruku postoji široko slaganje tzv. „partizanske“ i „četničke“ struje srpske javnosti da je reč o sudbonosno važnom istorijskom događaju, u kome je srpski narod svesno i hrabro odbio da makar i simbolično podrži najveće zlo koje je Evropu zadesilo u njenoj dugoj i krvavoj istoriji.

Sam protest, međutim, bio je manje-više neuspešan, i to ne samo zahvaljujući ignorisanju i informativnoj blokadi većine medija u zemlji. Na skup koji se bavio jednom od prvorazrednih političkih tema izašlo je svega nekoliko hiljada ljudi. Popularan izgovor za takve rezultate bila je „građanska apatija“, „nepoverenje prema građanskom aktivizmu“, kao i čitav niz različitih izgovora koji su na ovaj ili onaj način diskvalifikovali organizatore, najčešće zato što se ne drže nekog od stotina „pravovernih kurseva“ srpske politike na kojim insistira isto toliko minornih političkih organizacija nominalno patriotskog usmerenja. Naravno, najveći neuspeh organizatora bilo je potpuno odsustvo na protestu predstavnika levičarskih grupa i organizacija, koje su same prethodnih meseci i godina takođe vodile veoma glasnu anti-NATO kampanju.

Obeležavanje godišnjice 27. marta, koje je kao bezmalo nacionalni praznik obeležavala bivša socijalistička otadžbina na koju se levičari rado pozivaju, nije bilo dovoljno da prevaziđe njihovo podozrenje prema „desničarima“, „bogomoljcima“ i „četnicima“ koji su skup organizovali.

Obeležavanje godišnjice 27. marta, koje je kao bezmalo nacionalni praznik obeležavala bivša socijalistička otadžbina na koju se levičari rado pozivaju, nije bilo dovoljno da prevaziđe njihovo podozrenje prema „desničarima“, „bogomoljcima“ i „četnicima“ koji su skup organizovali.

Ruku na srce, sami organizatori im za to nisu dali mnogo povoda – ne računajući pozivanje na zajednički otpor prema NATO i zajedničko poštovanje prema srpskoj antifašističkoj borbi, ostatak ikonografije ovog skupa ni po čemu se nije razlikovao od bilo kog drugog desničarskog skupa na bilo koju temu – sa razglasa su se (uz izuzetak sovjetske legendarne pesme „Sveti rat“) puštale isključivo novokomponovane pesme o Kosovu i pravoslavlju, sa bine su se slale poruke podrške Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, a pored srpskih trobojki (najčešće sa nestandardnim i crkvenim grbovima) na skupu su dominirale crne zastave sa natpisima iz četničkog folklora.

Dobar deo građana koji su se u tom trenutku zatekli na Trgu republike na osnovu govora i ikonografije uopšte nisu mogli da zaključe da se radi o protestu protiv NATO, niti o obeležavanju godišnjice 27. marta, ali su nepogrešivo mogli da vide kom (uskom) delu političkog spektra pripadaju organizatori protesta.

„Tri šupe iz Savamale“ i političko nasilje

Da slaba izlaznost građana na proteste ipak nije samo stvar „apatije“ i „medijske blokade“ dokazala je par nedelja kasnije druga grupa malo poznatih građanskih organizacija, kojoj je do sada nekoliko puta pošlo za rukom da organizuje ubedljivo najmasovnije antivladine demonstracije povodom unekoliko prozaičnije teme – gradske korupcije u Beogradu, oličene u nelegalnom i bahatom rušenju nekoliko zgrada u Hercegovačkoj ulici u beogradskoj Savamali, kako bi se oslobodio prostor za „najveći evropski urbanistički projekat“ – kičasti i takođe polu-legalni „Beograd na vodi“.

O za domaće uslove spektakularnom uspehu protesta najbolje svedoče unezverene i histerične reakcije beogradskih i državnih vlasti i medija pod njihovom kontrolom, koji su ovu „neprijatnost“ prvo pokušali da ignorišu, zatim da kleveću i prete orgaizatorima, da bi na kraju sam Alfa i Omega bio primoran da izađe i javno prizna da je „rušenje nekoliko šupa“ koje je „jedino trebalo obaviti danju“ i u kome „nije bilo nikakvih neregularnosti“ ipak nešto za šta će „vrh beogradske vlasti“ morati da snosi „krivično-pravnu, prekršajnu i svaku drugu vrstu odgovornosti“.

Utoliko su za eskalaciju protesta svakako više zaslužni pripadnici vlasti nego sami organizatori – njihove drske i bahate reakcije na jedan ikoničan primer državnog nasilja nad građanima kudikamo više su razjarile Beograđane nego banalna činjenica da su Hercegovačkoj porušene neke zgrade.

Ovaj splet događaja značajan je iz više razloga, od kojih svakako treba naglasiti dva. Prvo, u društvu u kome se može primetiti galopirajući rast autoritarizma vlasti, kao i podrivanja, izigravanja i obesmišljavanja svih demokratskih procedura, građanima je pošlo za rukom da sopstvenim snagama, probijajući ogromnu barijeru kontrolisanih medija (koji su do sada ugušili bezbroj protesta, uključujući i neke po kudikamo važnijim pitanjima), pozovu skoro nedodirljive naprednjačke vlasti na odgovornost za jednu od njihovih brljotina, i da dovedu do najvećeg javnog skandala u Srbiji od prošlogodišnjeg pada vojnog helikopetera u Surčinu.

Drugo, povod za građanski revolt nisu bile, kako na tome insistiraju apologete vlasti, ministri i sam Vučić – „tri šupe u Savamali“ – već količina osionosti, beskrupuloznosti i razmetljivog bezobrazluka sa kojim su neimenovani (a izgleda i maskirani) predstavnici „vrha beogradskih vlasti“ prvo ignorisali red i zakon, a zatim sve glasnije negodovanje i proteste građana koji su bili skandalizovani ne toliko samim činom, koliko ogoljenim političkim i fizičkim nasiljem i nemarom prema elementarnim zakonima i pravilima građanskog društva. Utoliko su za eskalaciju protesta svakako više zaslužni pripadnici vlasti nego sami organizatori – njihove drske i bahate reakcije na jedan ikoničan primer državnog nasilja nad građanima kudikamo više su razjarile Beograđane nego banalna činjenica da su Hercegovačkoj porušene neke zgrade.

Istovremeno, sve rečeno ne bilo dovoljno da do te mere galvanizuje naše sugrađane da izađu na ulice u onolikom broju, da nije bilo obazrivog i promišljenog načina na koji su organizatori osmislili protest. Na stranu žutu patkicu kao pomalo iritantan (ali svakako funkcionalan i vizualno prepoznatljiv) simbol protesta, pokret „Ne davimo Beograd“ izbegao je doslovno sve greške koje su napravili gore pomenuti organizatori pròtesta̅ protiv NATO. Poput njih, oni su pozvali građane da se izjasne oko teme oko koje postoji široki javni konsenzus, ali za razliku od njih nisu dopustili da se smisao i predmet protesta razvodni i svede na nabrajanje „spiska političkih želja“ jedne uske ideološke grupe.

Istakavši u prvi plan jasno ograničenu poruku protiv autoritarizma gradskih (i državnih) vlasti, oni su učinili značajan napor da svoje proteste ograniče na jednu konkretnu temu (Savamala), kako se svi građani koji izađu na ulicu ne bi osećali kao statisti za iznošenje nekih drugih, političkih poruka. Na taj način oni su uspeli da obezbede široku podršku, što opozicionih političara, što običnih građana sa najrazličitijih delova političkog spektra – od otuđene i blazirane građanističke „urbane elite“ do konzervativnih i pristojnih Beograđana, od „lako povodljive omladine“ do „razočaranih i apatičnih starijih“ itd.

Vodeći računa da se protest ne pretvori ni u gej paradu, ni u fudbalsku utakmicu, pošlo im je za rukom da dokažu banalnu činjenicu – da građani Srbije nisu toliko apatični, koliko su siti političkih manipulacija i statiranja dok se na vrhu smenjuju političke elite po sistemu Kurte i Murte. Najzad, njima je u velikoj meri pošlo za rukom da ostvare svoj osnovni cilj – da nateraju državne vlasti da pozovu na odgovornost počinioce incidenta u Hercegovačkoj, odnosno – da prinude državu da se povinuje političkoj volji građana, umesto da građanima nemeće sopstveni politički monolog. Naspram toga, organizatori niza ozbiljnih protesta po pitanju državne politike na Kosovu, odnosa prema NATO, ili prema Haškom tribunalu, nisu uspeli na državnu politiku da utiču ni na jotu, i iz uspeha protesta oko Savamale svakako moraju da nauče ozbiljnu lekciju.

Strani plaćenici i šta da se radi sa njima

Naravno, čim su protesti u vezi sa rušenjem u Hercegovačkoj ulici dobili na snazi, odmah su se, pre svega u tabloidima bliskim vlastima, pojavile optužbe da je u pitanju „podla manipulacija stranih agentura“ čiji je cilj da „destabilizuju vladu“ (koja još nije formirana?) i da „sruše Aleksandra Vučića“ (jer na srpskoj političkoj sceni nema nijednog pitanja koje se lično ne tiče Prvog Građanina). Naravno, ne treba biti naivan, niti isključiv, i podrazumevati da sve organizacije koje učestvuju u protestima to rade iz „neprikosnovenog osećaja građanske dužnosti“, odnosno iz čiste brige za „naš grad“.

Naravno, ne treba biti naivan, niti isključiv, i podrazumevati da sve organizacije koje učestvuju u protestima to rade iz „neprikosnovenog osećaja građanske dužnosti“, odnosno iz čiste brige za „naš grad“.

Boris Malagurski je nabrojao niz NVO koje učestvuju u protestima koje su, prema njemu dostupnim podacima, direktno povezane sa različitim agitacionim fondovima i organizacijama pod kontrolom SAD. Iako je njegovo istraživanje svakako bilo osnovano (jer je generalno dobra praksa da se jasno zna koji su izvori finansiranja svih NVO na javnoj sceni), njegovi zaključci bili su problematični, i u izvesnoj meri i antidemokratski. Činjenica da iza nekolicine organizacija koje učestvuju u protestima stoje američki finansijeri po njemu implicira da smisao protesta u Beogradu nije revolt građana protiv, kako sam kaže „sramnog čina kriminalne bahatosti“, već pre svega manipulacija koja za cilj ima „jačanje proameričkog NVO sektora u Srbiji“ (kao da on može biti još jači nego što jeste). Na svom tviter nalogu on se na ove konstatacije nadovezao zajedljivim komentarom koji je proteste nazvao „fensi pobunom“, da bi cinično zaključio: „čim vidim Borku Pavićević na nekom protestu, doviđenja“.

Naravno, stavovi Borisa Malagurskog predstavljaju blažu verziju veoma oštrih napada i kritika na račun svih koji učestvuju u protestima iz usta, uslovno govoreći „tredicionalne desnice“ – one iste kojoj su pripadali organizatori gore pomenutog anti-NATO skupa. Dok su „Zavetnici“ naglas „raskrinkavali zapadne agenture“ koje stoje iza protesta u Beogradu, poslovično ekstremni Andrej Fajgelj nazvao je sve učesnike u protestima „NATO opozicijom“, dok su društvene mreže preplavljene podrugljivim prozivkama protiv „soroševaca“, „hipsterskih brigada“, „privilegovanih večnih studenata“ itd. Bez ikakve sumnje, pored očiglednog upliva zvanične tablodine retorike SNS u ovu priču, iza ovakvih ciničnih opaski stoji iskrena rezignacija ljudi koji godinama neuspešno pokušavaju da mobilišu građane da se suprotstave kudikamo ozbiljnijim rušenima zákona̅ i Ustava Srbije.

Međutim, ta razumljiva rezignacija u jednom trenutku prelazi u političku ljubomoru, žigošući hiljade običnih građana kao pripadnike malobrojnih i radikalnih  prozapadnih organizacija, samo zato što se sa njima nalaze na istom trgu. Još jednom, ne treba zatvarati oči pred činjenicom da postoji očigledan i otvoren konflikt između ideoloških predstavnika Zapada u srpskom javnom mnjenju i prozapadih vlasti koje upravljaju Srbijom, što umnogome i otvara medijski prostor za proteste oko „Savamale“ na koji protesti protiv NATO nikada ne mogu da računaju, ali to ne znači da se treba odustati od političke borbe i insistiranja na elementarnim političkim vrednostima samo zato što će se sa nama u tome složiti naši ideološki neistomišljenici. Naprotiv, upravo to je smisao demokratije.

Kada je Bojan Pajtić pozvao svoje pristalice da glasaju za DSS i „Dveri“ na ponovljenim izborima samo zato što je ova koalicija bila najdirektnija žrtva političkih manipulacija koje su usmerene protiv svih partija tokom krajnje neregularne predizborne kampanje, on je više učinio za demokratiju u Srbiji nego njegova stranka za petnaest godina na vlasti. Istovremeno, za jedan deo srpskih patriotskih čistunaca principijelna politička podrška druge opozicione stranke bila je dovoljan dokaz da DSS i „Dveri“ predstavljaju „kukavičja jaja Zapada“ i „prikrivene proameričke snage“ (naspram toga Aleksandar Vučić, uprkos brutalnom sprovođenju politike Stejt departmenta i Vašingtonskog konsenzusa nekako održava oreol „srpskog patriote“, „etatiste“ i „rusofila“ u srpskim tabloidima).

Situacija je slična kada su u pitanju protesti oko Savamale. Da li u protestima učestvuju prozapadne organizacije? Da. Da li se protest zalaže da prozapadnu politiku, ili za poštovanje elementarnih pravila političke odgovornosti, koja su Srbiji neophodna u kom god smeru da se na spoljnopolitičkom planu kreće? Ovo drugo.

Da li u protestima učestvuju prozapadne organizacije? Da. Da li se protest zalaže da prozapadnu politiku, ili za poštovanje elementarnih pravila političke odgovornosti, koja su Srbiji neophodna u kom god smeru da se na spoljnopolitičkom planu kreće? Ovo drugo.

Smisao demokratije nije da nateramo većinu da se konformira našem uskogrudom i ekskluzivnom pojmu političke pravovernosti, već da objedini što je moguće više građana različitih političkih uverenja oko pojedinačnih pitanja oko kojih mogu da ostvare konsenzus. Nametanje monoakcentnog i uskog ideološkog diskursa manjine većini nije demokratija, već boljševizam.

Nažalost, u Srbiji se, zbog gorkih iskustava iz prošlosti, demokratija veoma često brka sa boljševizmom, a niz „demokratskih“ stranaka i organizacija za nešto više od 25 godina nisu učinili skoro ništa da se ova važna distinkcija povuče, i ukoreni u narodu.

„Uvek možemo platiti polovinu da pobije onu drugu polovinu“

Pogledajmo na ovo isto pitanje iz druge perspektive. Da, grupa prozapadnih organizacija, raspolažući sa znatnom logistikom i, po svoj prilici, solidnim finansijskim sredstvima, uspela je da digne građane protiv bahatosti beogradskih gradskih vlasti, dok siromašnim, međusobno zavađenim i usamljenim patriotskim organizacijama nije pošlo za rukom da ih dignu protiv prodaje Kosova, puzajuće integracije u NATO, ili protiv neoliberalnog evropskog kolonijalizma. Da li je onda podrška protestima oko Savamale, kako to kaže Fajgelj, „glas za NATO“? Naravno da nije.

Te iste prozapadne organizacije organizovale su u Srbiji gej parade, večeri srpsko-albanskog prijateljstva, performanse povodom Srebrenice, „umetničke izložbe“ protiv Srpske pravoslavne crkve, a reakcije ogromne većine građana bile su očekivane – ignorisanje, rezignacija, prezir, često čak i gađenje. Ako poredimo malobrojne i neuspešne proteste protiv NATO sa bilo kojom manifestacijom u korist NATO, videćemo da uski ideološki diskurs patriotskih snaga i dalje ima komparativno bolju prođu od uskog ideološkog diskursa građanista. Ali ni jedan ni drugi nema veze sa demokratijom.

Ozloglašenom američkom železničkom tajkunu iz XIX veka DŽeju Guldu pripisuje se citat „uvek mogu da unajmim pola radničke klase da pobije onu drugu polovinu“. Ovaj citat najčešće se uzima kao moto liberal-kapitalističke verzije stare rimske divide et impera, i ova strategija selektivnog potkupljivanja određenih ideoloških grupa da vode socijalni i fizički rat protiv drugih grupa predstavlja osnovnu tekovinu modernog imperijalizma zapadnog tipa.

Iako je zapadna finansijska podrška usmerena prema organizacijama nominalno „demokratskog“ karaktera, ona je po pravilu uvek i isključivo antidemokratska, umerena na ustoličenje jedinstvene ideološke grupe i njene marginalne, najčešće antinarodne ideologije. Takav sistem je u večitom stanju „predosećaja građanskog rata“ i političkog mutljaga, idealnog za „prvobitnu akumulaciju kapitala“ lokalnih sitnih duša i beskrupuloznu kolonijalnu eksploataciju tako „demokratizovane“ zemlje za račun zapadnih megakorporacija. Takav sistem gledamo u Srbiji već šesnaest godina.

Osnovni cilj te politike, bez obzira na busanje u grudi ljubavlju prema demokratiji (ko, uostalom, još veruje da su imperijalističke države Zapada „demokratije“?!), jeste da se suštinski devalvira svaki oblik demokratskog organizovanja političkog života.

Osnovni cilj te politike, bez obzira na busanje u grudi ljubavlju prema demokratiji (ko, uostalom, još veruje da su imperijalističke države Zapada „demokratije“?!), jeste da se suštinski devalvira svaki oblik demokratskog organizovanja političkog života.

Sa jedne strane, to se radi kroz negovanje narcisizma malih ideoloških grupa (što na „levici“, što na „desnici“), i pažljivom održavanju njihovog dubokog prezira prema „običnom narodu“ koji je „stoka“, koji je „povodljiv i potkupljiv“, „glup i neobrazovan“, i „podložan manipulaciji“. Tako dobijamo elitu (i „kontraelitu“) koja dubinski prezire demokratiju, i potajno se nada da će se u Srbiji pojaviti „dobri diktator“, bilo u liku vajnog i bujnog „srpskog domaćina“, bilo u liku „stranog upravitelja“, koji će „stoku uterati u red“, a zemlju učiniti „normalnom“ (pri čemu se pod „normalnim“ po pravilu podrazumeva uskogruda ideološka fantazija jedne političke grupacije). Istovremeno, elita (ili „kontraelita“) stalno oseća potrebu da „običan narod“ štiti od manipulacija, spasava od tabloida i rijalitija, Cece ili Lejdi Gage i sl. A sam narod je do sada nebrojeno puta pokazao ne samo da je svestan političkih i nacionalnih prioriteta zemlje, da je sposoban da prozre većinu političkih prevara i „patki“, kao i da duboko prezire političke manipulacije – što je upravo i razlog što ga je toliko teško izvesti na ulice.

Demokratija naspram „čobanske politike“

Sa druge strane, podeljenost i ideološka netrpeljivost među polovima srpskog političkog spektra je tolika, da se bilo koji politički pokret može obesmisliti jednim potezom – tako što će ga podržati predstavnici druge strane. Ako su Malagurski i Fajgelj u pravu, i ako svaka pojava na nekom protestu Borke Pavićević, Vesne Pešić, ili, iz druge perspektive, Mladena Obradovića ili  Milice Đurđević (ili samih Malagurskog i Fajgelja) znači „doviđenja“, onda prokazane „američke agenture“ mogu da ukinu svaki građanski protest u začetku tako što će narediti „svojim agentima“ da mu se – priključe. A „normalno“ društvo podrazumeva upravo suprotno – da se oko konkretnih političkih pitanja ujedinjuju svi građani koji imaju isto mišljenje po tom pitanju, koliko god po drugim pitanjima bili različiti. Uostalom, borci za prava seksualnih manjina iz Kruga dvojke bi mnogo lakše privukli simpatije „običnih građana“ svojim političkim zahtevima da su se ikada javno solidarisali sa svojim obespravljenim i getoiziranim sugrađanima na Kosmetu.

Baš kao što bi „Zavetnicima“ bilo neuporedivo lakše da se ustoliče kao politički mejnstrim kada bi bili spremni da politički podrže legitimne zahteve svojih sugrađana za odgovornošću vlasti za svoju kriminalnu delatnost, umesto što se bave prokazivanjem i „raskrinkavanjem agenata“, i impliciranjem krivice hiljadama Beograđana koje niko ne plaća, i koji na ulice izlaze od svoje slobodne političke volje.

Neki pozitivni koraci u ovom smeru su već preduzeti. O njima svedoče brojni ćirilični natpisi na protestima oko Savamale (prozapadna „levica“ i „zapadni agenti“ poznato preziru ćirilicu), o njima svedoči sve češće ukazivanje nominalno „desničarskih“ organizacija na probleme sindikalne borbe i kolonijalizma, o njima svedoči i postizanje nekog elementarnog društvenog konsenzusa po vitalnim pitanjima kao što su, recimo, zaštita tekovina antiimperijalističke i antifašističke borbe srpskog naroda, očuvanje (uprkos državnoj politici) jasne građanske pozicije po pitanju Kosova, kao i (doduše mizerni) otpor spoljnopolitičkim pritiscima EU, koji se manifestuje, pre svega, u odbijanju da se uvedu sankcije Rusiji. Svi ovi primeri predstavljaju posledice demokratskog korektiva samovolje vlasti, koja je do sada nebrojeno puta dokazala svoju sklonost prema autoritarizmu.

Priznanje krivice vezano za brljotinu oko Savamale takođe dokazuje, na jednom malom primeru, da je vlast ipak potčinjena narodu, a ne narod vlasti, a to deluje duboko subverzivno na sliku partijske i lične svemoći naprednjačke vrhuške i Vučića lično. To je nešto što treba dobro za zapamte sve političke partije u zemlji. Narodom se može manipulisati neko vreme, ali on (pogotovo u Srbiji) uvek i bez izuzetka dođe po svoje. Sa druge strane, ako se hoće istinska narodna podrška za bilo koji politički program – bio on od prvorazrednog političkog značaja, poput pitanja Kosova ili NATO, ili samo lokalnog – poput pitanja Hercegovačke ulice, neophodno je odustati od nametanja izanđalih ideoloških diskursa i partijaške isključivosti, a pogotovo je neophodno ratosiljati se narcisoidnog prezira i nabeđenog elitističkog nepoverenja prema sposobnosti naših sugrađana da donose samostalne političke odluke.

U tom smislu, ne treba brinuti da će hiljade građana koje traže smenu gradonačelnika Beograda odjednom početi da podržavaju NATO i gej brakove, samo zato što jedan broj građana koji je za NATO, i koji je za gej brakove, traži smenu gradonačelnika. To je smešna i iskrivljena logika, i narod je više nego sposoban da je prozre. Svakom političkom pitanju treba pristupati individualno. Jer demokratija upravo podrazumeva da svaki pojedinac misli svojom glavom, a ne da gleda „šta rade drugi“. Srpski narod i građani Srbije uvek su prezirali ropstvo, imperijalističku osionost, i raznorazna „carstva zemaljska“ (u koja se tako zdušno zaklinju naši današnji političari). Istovremeno, srpski narod i građane Srbije su od pamtiveka nabeđivali da su oni „stoka raja“, „beslovesna pučina“ i „obična bagra“ kojoj je potreban čobanin ili staratelj.

Protesti oko Savamale su upravo zato značajni, jer je njihova osnovna poruka da građani neće trpeti „čobansku politiku“, koja preko kolena zavodi „progres, blagostanje i evropske vrednosti“ (čak ni kada ova politika ima direktnu podršku „arhičobana“ iz Brisela). I umesto da se jadikuje što su Beograđanima „tri šupe u Hercegovačkoj bitnije od Kosova“, potrebno je da se postavi pitanje kako obezbediti istu vrstu podrške i za pitanje Kosova, i za pitanje NATO, i za pitanje otpora kolonijalizmu i političkoj degradaciji Srbije. Ako nam je Savamala išta pokazala – takav narodni otpor je moguć, ali je za njega neophodno da političke vođe prestanu da sebe gledaju kao „čobane u najavi“, već kao istinski glas naroda. A kada narod jednom dobije glas, teško ga je ućutkati.