Sanda i vitezovi ćoškastog stola

Ljudi moji, kakav oktobar! Koliko istorijskih događaja! Teroristički napad na stadionu Partizana i to direktno iz Albanije; izlivi nežnosti premijeru na istom mestu; opšti diplomatski galimatijas; te ko je ušao sa kojim pasošem (a bez karte) i koji ambasador ga je „ufurao“; te usred krešenda i dileme „tetka Polo, hoće li biti rata“,  doleće moćni V.V. Putin sa gomilom kofera sa dugmićima i parama; Toma ga ljubi deset puta po tri puta; organizuje se parada (mislim, vojna) posle tri decenije; vlada pokisla (ali odistinski), čuda se rade.... Kako bi sve te događaje zasenio, beogradski „Oktoberfest“ se jedino, i jedino mogao završiti sletanjem Baraka Obame na Studentski trg „Cesnom“ kojom pilotira Angela Merkel lično, držeći „red bul“ u levoj i sliku Matijasa Rusta u desnoj ruci.

Ali avaj! Beograd ne bi bio Beograd, ni Srbija Srbija, kada sve to ne bi bila „mlaka voda“, s obzirom na to kakve apsurde može da ponudi. Ma kakve nuklearne bojeve glave, Velike Albanije, milijarde investicija! Ma jok, bre! Ništa to nije. Čitavu halabuku nadzvučila je tišinom samo jedna žena, jedna dama, ničim izazvana (hop, ispade i stih!).

Da li da otkrijem tajnu o kome se radi odmah ili da vas začikavam? Ne stvarno neću, jer njeno ime možda i nije najbitnije za ovu priču. Ali hajde, neka bude; Ona se sasvim slučajno zove Sanda Rašković-Ivić, a mogla bi da se zove i drugačije, i to ne bi promenilo stvari. Nije njeno ime izazvalo šok, koji je u zapećak bacilo ime jednog V.V. Putina. Šok je izazvala drskost jedne žene, krhke građe, urbanog staloženog ponašanja, zavidnog obrazovanja - ličnog i porodičnog, da pokuša da se umeša u okorelu mačističku harmoniju političke opcije, makar ona bila i marginalna i sve beznačajnija.

U rad stranaka se ne razumem uopšte. U stvari po kazivanju mojih prijatelja iz stranaka shvatam da je rad u stranci nešto kao: namestiš šurakovom prvobratučedu „kombinaciju“ za pašenoga i postaneš neko koga vođa stranke neizmerno uvažava, i ti si automatski „faca“, možeš istovremeno da doktoriraš i gledaš „Farmu“ i to je u redu . Samo, to je dosadno. Ali je vraški interesantno gledati kako stranke i čitava stranačka i međustranačka „kosmička harmonija“ utiču na državna i druga važna pitanja, i kako se ta „harmonija“ ne sme remetiti upadom niti jednog „meteorita“. A sva je prilika da se u ovom slučaju o tome i radi.

DSS je stranka koja je prisutna na političkoj sceni od samih početaka višestranačja u nas. Prepoznata je kao stranka umerene nacionalne i demokratske provenijencije, privržena Crkvi, sa vrlo malo oscilacija u stavovima, i to naročito 90-ih godina prošloga veka, što joj je omogućavalo da sve vreme bude parlamentarna stranka, ali bez nekih žešćih okršaja sa tada neprikosnovenom SPS, Slobodana Miloševića. Moglo bi se reći da je Miloševiću tada i prijala blizina DSS.

Fina, uglađena družina, bez velikih aspiracija ka vlasti, a ipak dovoljna da „osvetla obraz“ srpskoj demokratiji. Tim stavom (svakako mudrim) da izbegava oscilacije, DSS i njen lider Vojislav Koštunica su uspeli da u jednom trenutku, septembra 2000, pokupe izuzetno veliki broj glasova kojima su svrgli Miloševića, a koga su mediji bacali u oscilacije, pa je čas bio „balkanski kasapin“, čas „čoveka mira“ a čas „čovek Mira“, što se narodu nije dopadalo. Ta taktika je upalila, 5. oktobra 2000, doduše uz još poneke katalizatore o kojima se kasnije saznavalo, i još se saznaje.

Stranka je snažna do 2008, a onda se sunovraćuje, da bi na izborima 2014, po prvi put ostala van parlamenta. Vojislav Koštunica, kao fini uglađeni gospodin, evropljanin i intelektualac, džentlmenski se povlači sa čela stranke, i stranka se sprema za novog lidera. On očinski savetuje svoje kolege, da očuvaju stranku pa ma ko da dobije izbore, što je bio zaista dragocen savet. Koliko iskren, videće se ubrzo.

Da sve neće ići glatko u izboru nagoveštavao je tvrdokorni stav kosovsko-metohijskog DSS, da će čitav odbor napustiti stranku ukoliko se poverenje ne ukaže profesoru Samardžiću. Ipak na crtu Milošu Aligrudiću izašla je Sanda Rašković-Ivić, i bez neke kampanje nadmoćno pobedila. Ovo može značiti jedino da je članstvo bilo duboko nezadovoljno, i da je na talasu tog nezadovoljstva gospođa Rašković-Ivić odnela ubedljivu pobedu.

Njena pobeda je iznenada ošinula mnoge, a neke i nije, jer su se vođenjem sopstvenim interesima već ranije dali u osnivanje sopstvenih stranaka, koje nikada neće biti bitniji faktori na političkoj sceni, ali koje bi jednoga dana mogli da udaju u nekakvu ogromnu koaliciju,  i na taj način čuvali sopstvene interese, a tih interesa se sigurno za sve ove decenije nakupilo.

Šok je zapravo izazvao postupak upravo onoga koji ga nije smeo izazvati, koji je pozivao na staloženost i toleranciju, a to je bio Vojislav Koštunica. Za njim stranku je napustio veliki broj dosadašnjih funkcionera i sivih eminencija stranke. Zašto?

Razlog, koji više liči na izgovor (a gđa Rašković kao psihijatar to sigurno može mnogo dobro da proceni) jeste navodno napuštanje izvorne politike neutralnosti, i priklanjanje suverenizmu. Glup razlog za cepanje stranke, ali dobar izgovor za okretanje leđa.

Zašto glup? Zato što neutralnost ne isključuje suverenizam, ako istinska neutralnost postoji. Ako nije istinska, e tu nastaje problem. Šta je neutralnost? Neutralnost je u prirodi na primer neprestana reakcija kiselina i baza, čime se održava život. Zato imamo vodu kao izvor života, a ne koka-kolu ili sirće na primer. Neutralnost je neprestana reakcija, a ne statičko stanje, koje je uostalom u prirodi nemoguće (panta rhei).

U politici, neutralnost ne može biti ignorisanje realnosti, niti bilo kakav politički autizam. Neutralnost se takođe postiže neprestanim pozicioniranjem prema okolnim političkim događanjima. Liči li ovo što se danas sa Srbijom dešava Koštunici i odbeglim rukovodiocima DSS na neutralnost? Srljanje u NATO i EU? Predaja KiM? Neiskren odnos prema Rusiji? Prodaja državnih i narodnih resursa? Šta je tu neutralno? Uostalom, i Vuk Branković je bio neutralan.

Ovo odstupanje od neutralnosti je gđa Rašković uočila, što je razlikuje od «muškića» u stranci (sada već većinom bivših), i deklarisala približavanje Moskvi, upravo da bi se taj tas na vagi vratio u neutralan položaj, a što i jeste politička neutralnost. E to je izazvalo buru. Ne odstupanje od neutralnosti, već ideja da se drugim tegom upravo uspostavi neutralnost i politička ravnoteža. To je izazvalo buru, a iz kojih centara, e to za sada možemo samo da nagađamo. Doduše, uspešno.

Šta će se dalje dešavati sa DSS, i gospođom Rašković? Po već širom otvorenim medijima za dojučerašnje njene saborce kojima su isti bili nedostupni, evidentno je da će se bez odlaganja krenuti u njeno rušenje, odnosno gašenje tog ugarka koji još uvek dimi, a koji je ona unela u politički život. I to neće uspeti.

S obzirom na to da se (izgleda) radi o novoj «ponudi na političkom tržištu», vrlo je moguće da ona izazove veće interesovanje nego što se u početku mislilo. Po sistemu «koga nema bez njega se može», DSS će se osvežiti novim kadrovima, a predsednica ima odrešene ruke da bira. Nije tajna, da su se DSS godinama nudili izvanredni kadrovi, ali su godinama čekali da ih uspavana i lenja stranačka birokratija, barem pozove telefonom. To je prilika za njih. Stranka ima ogroman manevarski prostor u tom pogledu.

Gospođa Rašković je najavila pružanje ruke mnogima, a naročito akterima proletošnje propale nacionalne koalicije, jer joj izgleda nije najbitnije da li će se ona zvati srbska, ili srpska, već da «lovi miševe». 

Od dojučerašnjih njenih saboraca stižu i najteže optužbe, kao što je ona da je politika i trud DSS i Vojislava Koštunice rezultirala Ustavom, i da se napuštanjem politike neutralnosti to devalvira. Da, ali ti saborci ne kažu da se «novi» Ustav uveliko kroji po aršinu zapada, i da će se skrojiti po zlu. A neko se tome mora suprotstaviti, upravo radi neutralnosti, pa neka se zove i suverenizam. Uostalom DSS, i to uglavnom kadrovi koji je sada napuštaju, jesu sedeli u parlamentu kad je potpisivan Briselski sporzum, i? Jalovo su glasali protiv. Šta su time postigli? Ni na kraj pameti im nije bilo da napuste parlament, i brane ustavni poredak i KiM, već su im poslaničke klupe ipak bile milije.

Gospođa Rašković je znatno pre ovih događanja oko preuzimanja kormila stranke potpisala Apel od četiri tačke[1], zajedno sa još 18 srpskih intelektualaca (i mojom malenkošću pride), koji je jasno legitimiše u razgovorima sa bilo kojom opcijom sa kojom želi da sarađuje. «Jesi li ti brate saglasan sa ovim Apelom ili nisi»? Sagovornik će unapred znati šta ga očekuje. Hoćeš-nećeš, nema ljutiš!

Uostalom, javnost njenog rada, i njenih istupa, rad na svetlu je takođe njen jak argument i instrument. I tu može da poentira. Bilo kakvo pristajanje na rad u opskurnoj atmosferi, će je zbrisati, jer u takvim  mračnim uslovima mnogo su sposobniji igrači, tzv. «buba-švabe».

Sve u svemu, gđi Rašković se ukazala šansa, ili ju je ona sama stvorila, doduše kad ste vanparlamentarna stranka, ni ta šansa nije bog zna šta.

Ali ima li opasnosti da ne uspe?

Svakako da ima. Prvo, po starom srpskom običaju, onaj ko te napusti ostavi ti dugove. Koliko da ga se sećaš. A dug je zao drug. 

Drugo, centri moći sigurno neće blagonaklono gledati da se nešto i neko, makar bio mali, u problemu i vanparlamentaran, razvija bez kontrole. Sve će se uraditi da se i ovaj slučaj podvede kontroli. Dovoditi evroatlatnske integracije, barem imalo u pitanje zbog jedne vanparlamentarne stranke, je isuviše veliki rizik za njihove promotere. Ima li «lejdi Sanda» «lavlje srce» da te pritiske izdrži? Da li uopšte želi? To sada ne možemo znati, ali bilo bi lepo. Na kraju dobro i za demokratiju u Srbiji, koja je u poslednje vreme poprilično poljuljana i suspendovana.

Konačno, mislim da nije preterivanje ako se kaže da je ovaj događaj izbora Sande Rašković-Ivić na čelo DSS, ma koliko se radilo o političkom događaju manjeg značaja u odnosu na to šta se sve oko nas i sa nama radi, ravan bacanju kamena u ustajalu jezersku vodu. Mulj se podigao, a šta će ostati kad se slegne videćemo. Voda ili lužina?