Сабонис више не станује овде – гледано из Литваније, Лукашенкова Белорусија изгледа као "европски рај"

 Ако сам због нечега задовољан својом професионалном кријером, то је што ми је Бог дао да, што би се рекло, пропутујем света и упознам много тога што се не може доживети само уз помоћ литературе и путописних емисија. Интересантно је видети  сопственим очима, дотаћи рукама, чути звукове са пијаца, тргова, улица.., угазити по мраку у блато неке европске метрополе а не само  шетати њеним светлим авенијама и угланцаним  музејима...  И тако се недавно обрех у Литванији.

То је једна од три прибалтичке републике СССР, која је распад те државе доживела као ослобађање од тешких ланаца „руске доминације“. Годинама након тога се на точковима  антируског расположења кретала „европским путем“. Напокон је на тим точковима ушла у „европски рај“  2004. године. Од тада економски показатељи  те државе имају тренд температуре у јануару.

Литванија је у СССР-у имала сличан повлашћени положај као и Словенија у СФРЈ. Њена привреда је била за пример, тржиште те огромне државе је било немогуће заситити. Нарочито је била позната по млекарству, и производњи високо квалитетних  млечних производа, што је литванско село константно држало у провцвату.

Е али пошто се русофобија не сипа у трактор, под притиском великих компанија и банака из западне Европе, привреда ове земље се почела полако гасити. Последње санкције које је ЕУ завела Русији су и оно што је преостало од литванске, пре свега пољопривреде, завилеу црно.

Интересантно је да сви, и млади и старији Литванци говоре руски, иако језици нису нимало слични. Ако  неко не зна енглески, он ће вам се обратити на руском, и споразумећете се.

Животни стандард је сличан нашем. Симпатично је видети младе људе који у недостатку новца да се друже по кафићима, одвезу се на нека полуларна места; паркове, језера.., купе „флајку“ пива и друже се, свирају гитаре, разговарају...

Посебан проблем представља депопулација. Можете се возити километрима кроз литванска села, и нећете срести никога. Куће су празне.  У Каунасу, другом по величини граду, у солитерима гори тек понеко светло.

Од уласка у ЕУ почео је егзодус на запад. Највише у Немачку, Велику Британију, САД и Норвешку. Од три милиона становника колико је земља имала након расада СССР, данас у њој живи тек нешто више од 1,2 милиона. Сами Литванци кажу да се држава суочава са великим проблемима, како да напуни буџет. Нема ко да плаћа порез.

А онда се запутите на југоисток ка Белорусији. За некога ко тамо није био, ипак је признајем, мало необично сазнати како то изгледа прећи из ЕУ у земљу, како запад каже –диктатуре.

И заиста у првом тренутку помислите да сте погрешили, јер процедура на граници је доста дугачка, и провера темељита. Додуше сви су љубазни, и полицајци са оним огромним шубарама, а и полицајке од којих би свака могла сасвим успешно да се пријави на неки конкурс лепоте.

Када уђете у земљу све је потпуно другачије од онога што очекујете да видите у некој „диктатури“. Прва бензинка пумпа на коју наиђете је супермодерна. Што би рекао Алвировић, “има свих врста горива”, али све је упола јефтиније него у ЕУ. Литар дизела је на пример 50 евроценти.

Путеви су сасвим добри. На путевима срећете углавном аутомобиле средње и високе класе. За два дана видео сам само две ЛАДЕ, од којих је једна била са ознакама СССР, јер је власник вроватно неки носталгичар.

Поред пута виде се огромне  сточарске фарме, што сведочи о снази белоруске пољопривреде. Уосталом, Белорусија је трећа земља у свету по производњи пољопривредне механизације.

Минск је веома леп град, и што одмах упада у очи  изузетно чист. Нема чак ни графита.  Људи обучени не лошије него Италијани. Љубазни су, лако успостављате контакт, а и не осећа се никаква нервоза, ни у саобраћају ни у међусобној комуникацији.

Оно што нарочито пада у очи је да ћете и на улици, и у ресторанима, и на другим местима, за разлику од Европе (а и Србије) ретко видети „мушко“ или „женско“ друштво. Углавном су друштва мешовита, млади се друже, бракови се нормално склапају, има пуно деце, а и Минск је град младих.

Оно што посебно фасцинира је снабдевеност пијаца и супермаркета, поготову ако дођете са предрасудом. Супермаркети су невероватно снабдевени. Усудио бих се рећи, чак и снабдевенији него они у Немачакој или Италији. Предност имају производи из земаља евроазијске уније, али  има и производа са свих страна.

Можете избројати преко 50 врста хлеба у понуди; у одељењу пића можете видети све, од локалних пива до Moët шампањаца; витрина за месо је једно 50 метара дугачка, а у одељењу за рибе има свега од конзерви, па преко базена са живом рибом, до сушија, који се продаје нормално као и сваки други производ, а не у засебним „суши“ баровима. Свега има, осим дувана. Продавнице и пијаце су пуне, што показује сасвим задовољавајућ куповну моћ становиштва.

Интересантно је да је рекламирање дувана немогуће. Тога нема ни на једном месту. Чак се и продавнице у којима се дуван продаје познају само по натпису: ТАБАК, јер чак ни оне не држе дуван у излогу. Када уђете у једну такву продавницу продавац вам отвори плакар, и тек тада видите да има свих могућих брендова, како домаћих, тако и увозних.

Цркве у граду су веома лепе, и по цео дан су пуне верника. Људи свраћају ради сопствених религијских потреба, да се помоле, запале свећу, исповеде... и то у заиста великом броју.

Повратак према Србији води кроз ЕУ али пре тога кроз чувени град-херој  Брест на југозападу земље, град познат по крвавој борби за брестовску тврђаву, у операцији „Барбароса“, јуна 1941, одмах након немачке агресије и оног чувеног саопштења Вјачеслава Молотова: „Говорит Москва...“!

Повратак  из Бреста у „европски рај“ траје сатима, јер су колоне Пољака непрегледне. Пољаци из пограничих градова долазе у Белорусију како би се снабдели горивом, и другим потрепштинама, јер су цена и квалитет неупоредиво на страни Белорусије.

Не желим да на овом месту елаборирам статистичке податке који се могу наћи и на интернету, па да упоређујем на пример стопу незапослености у ове две земље, што не би ишло на руку Литванији.Желео сам само да вам пренесем сопствени доживљај, и да они који још нису разумели – разумеју. ЕУ није само Немачка.

Волео бих кад би овај путопис некога подстакао на размишљање, да ли је боље имати алтернативу, или слепо следити неки пут без алтернативе,  па макар он водио „у кречану“.