Дачићева патриотска бравура у УН – тренутни хир, или корак ка Андрићевом венцу?

Ко год је имао среће да случајно - лактом притисне даљински управљач у среду вече и то баш на броју 2 (а што је знатно већа случајност него да вам ЛОТО извуче број 21, или 6), могао је на другом програму РТС да прати врло занимљиву расправу у СБ УН о Косову и Метохији.  Сама расправа је у јавности најављена стидљивије него најава пуцања жице на Станијиној хулахопки, па сам по принципу „лактања по даљинском“ – хоп - добио Дачића у пуном формату и  нецензурисаном издању.

Ишао је ту министар Дачић у геополитичке висине, повезивао их са подземаљским дубинама Трепче: „Као што је познато, 1999. године надзор над управљањем рударско-металуршко-хемијским комбинатом „Трепча а.д.“ преузео је УНМИК, сходно резолуцији Савета безбедности УН 1244 (1999). УНМИК је право на управљање „Трепчом“ пренео Косовској повереничкој агенцији, основаној 2002. године од стране самог УНМИК. Након противправног, једностраног проглашења независности 2008. године од стране Приштине, основана је Косовска агенција за приватизацију која је преузела надлежности Косовске повереничке агенције, што до данас није одобрено од стране УНМИК. Нелегална Косовска агенција за приватизацију је затим приступила приватизацији друштвене и државне имовине у Покрајини а упорним спровођењем овакве праксе злоупотребе, за шта не постоји никакво правно утемељење у резолуцији СБ УН 1244 (1999), Приштина је до сада једнострано приватизовала око 70% друштвене и државне имовине на Косову и Метохији“.

Како мађионичарски Дачић извуче „голуба мира“ у облику Р-1244! Након доста времена, неко се из српског естаблишмента дрзнуо да помене последњи међународно признати правни акт о КиМ, и то на правом месту, у СБ УН!

И  то није све, повезавши геополитичке висине и рударске дубине Дaчић је пред СБ УН презентирао и свакодневне проблеме Срба, СПЦ и српске државе: „Отимачина српске имовине на Косову и Метохији, попут пропалог покушаја отимања туристичког комплекса на Брезовици, не може се легализовати никаквим законом“, или „ситуацију на Косову и Метохији и даље карактерише хронични недостатак физичке и правне сигурности за Србе, посебно за интерно расељена лица која су се вратила или желе да се врате у места претходног пребивалишта“; или: „Интерно расељеним лицима онемогућено је да учествују у изради Закона о косовској агенцији за упоређивање и верификацију имовине који представља још један недопустив и застрашујућ пример покушаја легализације отимања српске имовине“; па чак и: „и даље су присутни покушаји спречавања интерно расељених лица да обележавају верске празнике, као што је био случај у Ђаковици и Мушутишту“.

И све у свему, за време тог готово једносатног излагања, Дачић ништа није испустио; почев од: Резолуције СБ УН 1244, па преко нарушавања основних људских, националних и верских права,  права на повратак, имовину, ратне злочине, па до питања Трепче и „жуте куће“. Подсетио нас је на дане када је Србија имала иоле пристојну дипломатију у  служби државе а не у служби наднационалних и мултинационалних фактора.

Штавише, како медији јављају, добацивао је Вљори Читаку на чистом српском језику и након седнице нешто у  вези Клинтонових и њихове звезде у заласку, на шта се она бранила да не разуме, а што је он прокоментарисао кратко: „Разумеш, разумеш“! Вљора Читаку је иначе шармантна дама на чији помен се тресу гаће Меланији Трамп, која се одмах, панично хвата за пудријере, ајлајнере и маскаре.

Наравно, ова Дачићева бравура у УН не може баш тако да се узме „здраво за готово“, у контексту његовог целокупног делања. Сећамо се врло добро Дачићевих бриселских  суноврата,  те изјава попут: „А шта ми то на Косову имамо, па ћемо да изгубимо“, или „Неће нас 7 милиона да се жртвује због вас 20.000“, и других!  Дакле објективно, морамо га похвалити за наступ у УН, али се и запитати, о чему се ту ради?

Да ли је у питању обраћање међународној или домаћој јавности? Ако је у питању домаћа јавност, а сва је прилика да је тако, онда су Дачићеви ставови у жестокој колизији са наступима и деловањима остатка владе Србије и њеног председника. 

Да појаснимо: Пре свега, приметно је да након тријумфа Доналда Трампа (или из перспективе наше владе – пораза Хилари Клинтон), влада Србије чини врло чудне и хитне потезе. Чудне, из разлога што је готово извесно да ће са доласком Трампове администрације притисци на Србију ослабити па нема разлога за журбу и хитност. Не кажем да ће нас Трамп волети, да ће нам помагати, али свакако му нећемо бити приоритет, барем не у оном смислу кињења, мрцварења и бахаћења какав бисмо били да су Клинтонови (упркос нашој великодушној помоћи од 2 „цигле“ долара) остали на власти.

Стиче се утисак као да наша влада жури да до инаугурације Доналда Трампа, повуче неке врло непријатне  потезе, што на унутрашњем што на међународном плану, или ако то временски не може да стигне, оно барем да их устроји тако, да се не могу касније вратити.

Међународни позивни број за Косово је обзнањен, гле чуда, у недељу. Дакле није се могао сачекати барем први радни дан. Шта је то него хитност по сваку цену. Нема говора да се ту ради о некаквој географској области, већ се ради о позивном броју за Косово као елементу државности[1], који је обећан још пре три и по године. Али интересантно је да је након три и по године, овај позивни број додељен баш у недељу, 13.новембра.

У Скупштини Србије, а на предлог министра правде, млађахне Неле Кубуровић, покренута је рестаурација вербалног деликта (тековине комунизма, укинуте отприлике кад је г-ђа министар рођена) у форми измена кривичног законика којим се на затворску казну од шест месеци до пет година осуђује свако ко негира, минимизира или оспорава геноцид, ратни злочин итд..., додуше не помиње се експлицитно Сребреница да се „Власи не досете“, али се вероватно не односи на Конго (за који су ваљда Белгијанци стручњаци).

И  таман су нас Руси прошле године спасили историјског жигосања од стране Велике Британије[2], сада се ми сами „правимо Енглези“, а ту нас Руси већ не могу спасити. Проглашавањем самих себе геноцидним, направићемо велику штету нашем народу, а нарочито Републици Српској. Биће овде само интересантно видети како ће гласати: Ненад Поповић, Лазански, и остали који су у власт ушли како би је изнутра контролисали. Е баш да видимо.  

Влада Србије тј. њен председник, у овом пакету чудних одлука  а поводом бесправне градње у Новом Пазару и бахаћења тамошњег муфтије Зукорлића, објављује неспособност државе да се са тим проблемом носи. Слабост коју је овом приликом показала влада и њен предедник ("Мислите ли да ће муфтија да пусти да му то тек тако неко сруши (објекат) без присутних 5.000 људи? Па неће...“) ће имати далекосежне последице. Наиме, није тешко погодити да ће Бошњаци из Санџака правилно схватити поруку, а то је да је исламски елемент јачи од грађанске државе, и приклониће се јачем.

Да се влада сврстала на страну исламског елемента, сведочи и реакција министра Љајића,   који недвосмислено указује на везу муфтије Зукорлића и „врха власти“: „Запрепашћени смо изјавом Александра Вучића, мада је читав след догађаја указивао на то да је Зукорлић у својим незаконитим радњама од почетка имао прећутну подршку из самог врха власти. Данас су дефинитивно пале маске“, стоји у саопштењу његове странке.

У случају муфтијиног „слободног зидарења“ држава показује потпуно другачију ефикасност у односу на „случај Савмала“, на пример. Да ли је разлог то што муфтија у Савамали нема 5.000 људи, или то што оба ова случаја миришу на арапске интересе видеће се свакако, пре или касније.

Да се ради о нервозном периоду наше политике и  догађаја који се морају хитно спровести, искусио је и председник Николић и његов тим, након састанка са  шефицом ЕУЛЕКС-а, Александром Пападопуло. Према писању  медија, председниковом тиму је од стране потпарола Еулекса, извесне Драгане Соломон, било забрањено да изда саопштење са тог састанка. Соломон је чак претила председниковом тиму речима: „Нећете ни слово објавити, ја вам не дам! Ако објавите било шта, можете одмах у пензију, заједно са вашим председником Николићем. Запамтићете ви мене“! Признаћемо ово је врло чудан однос према једном председнику државе, а и председник те државе је изабрао баш соломонско решење – да заћути. Чудно, врло чудно.

Само ових неколико догађаја који су се одиграли (само) претходне недеље, а да не помињемо демонтирање Устава за које нам је колико јуче „помоћ“ понудила и мађарска влада (sic!),  је довољно да посумњамо да се нешто велико одиграва пред нашим очима, а да праву природу и разлоге не можемо са сигурношћу знати у овом тренутку. Оно што је сигурно, то је да се ради о врло чудним догађајима и одлукама, ако не по природи, оно свакако по хитности и брзини доношења.

У таквој атмосфери, шеф дипломатије Дачић је наступом у СБ УН показао потпуно другачије лице и рекло би се из поседњих догађаја изашао чистих руку. Да ли је то случајност или вешт маневар искусног политичара то ће се видети, али је сигурно да се његово име не провлачи кроз последње догађаје, који врло мало везе имају са стабилношћу и сувереношћу државе.

Не заборавимо, муњевито се ближимо председничким изборима. Овакви наступи шефа дипломатије Дачића га могу озбиљно препоручити да уђе у трку. У случају да се аутоголови које влада у последње време постиже наставе, може се десити да услед њиховог мноштва, пословично „пилеће памћење“ нашег народа не буде довољан савезник СНС-а и њеног кандидата, ма ко то био.  

Да ли је у томе Дачић видео своју шансу остаје да се види. У нашем политичком животу нагледали смо се свакојаких обрта, па што не би још једног.

(Аутор је председник Српског националног форума)