«Rodoljupci» apeluju na Srbe sa Kosova

U najtežim mogućim zapletima tokom rasturanja SFRJ, u kojima je svaka nacija branila svoje političke i državnonastajuće interese, u Srbiji je jedna grupa intelektualaca i jedna politička stranka, delovala kao pomagač nesrpskih zahteva i težnji. Od slovenačkog osamostaljivanja do kosovske zavisne NATO države, taj kontinuitet forsiranja brige za druge bio je stabilan i uporan. Briga se podupirala i samooptuživanjem, a počesto i blaćenjem sopstvenog srpskog nacionalnog bića. Više ništa ne čudi. Živimo u vremenu ideologije ljudskih egoističkih prava i postmodernizma.

Da razmotrimo ovu pojavu sa stanovišta nacionalnih i državnih posledica, a da ostavimo na stranu individualne motivacije i kakvoću socijalnih znanja potpisnika Apela srpskoj zajednici na Kosovu da izađu na izbore. Nacija je kao čovek, ona prirodno teži samoodržanju. Država je institucija koja daje pravnoinstitucionalni okvir opstanku čoveka i nacije. Socijalna supstancija države je nacionalna zajednica, a valjda i Srbi pripadaju nacijama koje teže postojanju u sopstvenoj državi.

Racionalni odnos prema naciji uključuje i kritički stav prema nekim vidovima nacionalne politike. Ali temeljni interesi nacije kao što su postojanje i razvoj, odbrana od napada i agresije, suzbijanje nastojanja cepanja nacionalnog bića, ne bi trebalo da se dovode u pitanje. A kada se prekorače granice samoodržanja, nastupa iracionali vrtlog čiji su ekstremni oblici samomržnja i autorasizam.

Otimanje Kosova i Metohije iz državnopravnog okvira Republike Srbije, mora se tumačiti kao spoljašnji činilac nacionalne dezintegracije Srba. Za budućnost nacionalnog postojanja od ogromnog je značaja kako se pripadnici našeg naroda odnose prema posledicama NATO agresije. Pristajanje na državno razvaljivanje Srbije stvaranjem zavisne države Kosovo, znači pristajanje na sve učinke ove bombarderske politike. Ko od Srba pomaže zavisnu državu Kosovo, taj prećutno, post festum, odobrava agresiju na sopstvenu državu i narod. A to upravo čini jedan krug intelektualca u Srbiji koji se, ovde i u svetu, predstavljaju kao čuvari ljudskih prava, mira i demokratije.

Šta sve obuhvata čin prihvatanja posledica NATO agresije na Srbiju i proizvođenje kosovske države?

Na prvom mestu, Srbi koji izlaze na kosovske izbore daće legitimitet i legalitet državi koja je stvorena uz pomoć ogromne strane vojne sile. Biće to način da se gurne pod tepih način njihovog odvajanja od Srbije. Oni koji ih nagovaraju da to učine, pomažu proces legitimizacije međunarodne sile.

Napore srpske odgovorne politike da se kosovski problem reši na obostranu korist, oni Srbi sa Kosova i njihovi pomagači iz Srbije, koji legitimizuju posledice vojne sile, podrivaju državni integritet i ustavni suverenitet, bez obzira na faktičko stanje. Žalosno je za jednu naciju kada sile dezintegracije dolaze iz njenih redova.

Naknadna legitimizacija vojne sile na Kosovu, gura u zaborav sve oblike iskorenjivanja srpske kulture i religije, kao i dugotrajući pogrom koji su neki preživeli, a neki nisu. Olako prelaženje preko devastacije srpskog civilizacijskog nasleđa ide pod ruku sa devastacijom nacionalnog morala.

Ovaj proces pristajanja jednog broja Srba na vojno otimanje dela teritorije Republike Srbije, zapravo je pridruživanje albanskim vođama koji su uzeli oružje i ustali protiv svoje države 1998. godine.

Kada se načini taj prvi i odsudni korak – priznavanje učinka vojne sile od strane nekih Srba sa Kosova i njihovih duhovnih saradnika u Beogradu, onda mora da usledi cinizam koji podesća na «vekovni suživot Srba i Albanaca na Kosovu» a pri tom se žmuri nad činjenicama: 1) nepristajanje kosovskih Albanaca na život u Srbiji i 2) smanjivanje srpskog stanovništva na Kosovu u proteklih 30 godina. Da je spremnost albanske zajednice na suživot postojala, novija istorija bi išla u drugom pravcu. Kosovski Albanci su više od jedne decenije bojkotovali sve političke ustanove, kao i izborne aktivnosti u Republici Srbiji. Niko im se od srpskih intelektualaca nije obratio rečima da će samo učestvovanjem na lokalnim i republičkim izborima «efikasno rešavati svoje svakodnevne najznačajnije probleme: statusna i imovinska, bezbednosna, ekonomska i socijalna (obrazovanje i zdravstvo) i druga pitanja od egzistencijalnog značaja.»

Još je veće ruganje Srbima iz Hrvatske koji bi trebalo da žale što nisu pristali na tuđmanovski plan da «nestanu» iz Hrvatske. A opstati se može pod zemljom kao i na zemlji. Pitanje je izbora koji ćemo opstanak izabrati.

Srpske muke se nastavljaju. Jedni zovu na jedinstvo i solidarnost nacionalnog bića, drugu ga bagatelišu i odlamaju parče po parče. Kada bi to radio samo inostrani faktor, bilo bi nam lakše u borbi za dostojanstveno postojanje.