Мржња под окриљем политичке анализе - одговор Антонићу

Поводом текста Слободана Антонића," Избори, да или не – игра непотврђеног ега", НСПМ, 28. 8. 2015.

Припадам оним читаоцима Антонићевог памфлета који се осећају привилегованим што живе у Србији у којој се догађа нешто што се није десило "у овом веку". Али нешто даље од почетка текста, ова почаст живота се увећава. Ми живимо у Србији у којој некомпетентност "није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку". Баш тако!

Па које су то знаци који Србију враћају у предримску историју? Убиства на сваком кораку, општа аномија друштва, глад и смрт, рушење градова и села, рат свих против свију? Шта ли се од овога дешава у Србији? Ништа. Па шта се дешава што се није догодило у овом веку и што није забележено од Вандала и фанатизованих Арапа?

Вучић  размишља да распише парламантарне изборе у време када политички добро стоји. Е, Вучићу, хвала што то први пут видимо у нашем веку. А твој критичар-мрзитељ, противречи самом себи када ти наводи пројекте без резултата. Па шта да мислимо? Ако добро стојиш у бирачком телу, не требају ти избори! Имаш пројекте без резулатата, а велику подршку у народу!

Једна рационална политичка анализа одлука власти би пажљиво одмеравала све околности и могућне последице. Али, није то циљ, већ облатити Вучића по сваку цену. Под окриљем мржње, социолог има план да Вучићу јави да "ведри и облачи политичким животом Србије" да је у "аури своје самовласти". Најпре, зна ли наш политички аналитичар да постоји опозиција у Србији и да она има, рецимо Пајтића, који ведри и облачи у свом пољу политичког деловања.

А када је реч о влади у демократијама, нека нам одговори ко ведри и облачи у Немачкој, Русији, Француској, Великој Британији? Меркел или неко други? Путин или неко други? Неко ко је читао Вебера, морао би да зна да у политици и у демократији влада принцип малог броја. Ако то оспорава, нека напише књижицу у којој би доказивао принцип великог броја, а то значи да "ведре и облаче" сви чланови странке, сви грађани, народ или Антонићев "демократски фронт".

А када мржња потисне рацио, онда се кривотворе очигледне чињенице. "Резултат размештања", тврди Антонић, "напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања". Хорде штеточина, дакле, треба  истребити. Само да се наведу конкретно. А свако ко има нормална чула, зна да министар образовања није у хорди напредњачких штеточина, а ни највећи део државних секретара и помоћника. То исто важи и за Министарство културе и информисања. Па шта онда? Изгледа да је Србија, а не напредњаци пуна штеточина и само тако се може објаснити она привилегија живота у јединствној, непоновљивој егземпларној Србији.

Али, будимо озбиљни. Како један социолог са релевантним књигама може да падне на тако низак сазнајни терен анализе политичких догађаја и личности? На ово питање нећемо одговорити ако догматски схватамо знање као рационални однос између мишљења и стварности. Није знање чиста логика. Шелер и Парето су тврдили да нагони, осећања, хтења и интереси учествују у знању о друштву и политици. Манхајм је открио удео несвесног у политичком деловању.

Нема другог објашњења Антонићевог случаја од класичне превласти ирационалне стране човековог бића у процесу сазнања. Надајмо се да је то пролазност јавног мишљења социолога, политичког аналитичара, што ће ожалостити чланове  "народног фронта".