Politički život | |||
Regionalizacija Srbije – od statistike do autonomije |
četvrtak, 04. jun 2009. | |
Srbija je država s jednom od najvećih regionalnih razlika u Evropi – između najrazvijenijeg i najnerazvijenijeg upravnog okruga razlike su sedmostruke, a na nivou opština i veće. Sadašnji sistem dovodi do toga da bogate opštine postaju još bogatije, a siromašne još siromašnije, dok produbljivanje regionalnih razlika utiče i na veoma negativne demografske pokazatelje u pojedinim oblastima. Uprkos tome, nijedna vlast od 2000. godine se nije usudila da sprovede decentralizaciju, ne samo zbog složenosti procesa već i zbog toga što se u trenutnim okolnostima pitanje decentralizacije i regionalizacije često izjednačava sa separatizmom (što ne znači da ga nema). Regionalizacija je predviđena i važećim ustavom, koji, pored AP Vojvodine i Kosova i Metohije, dozvoljava i osnivanje novih autonomija, ali je to za sada ostala samo mogućnost. U međuvremenu, AP Vojvodina je dobila određena ovlašćenja u odnosu na ostatak zemlje, tako da je Srbija trenutno centralizovano-decentralizovana država, unutar koje postoji AP Vojvodina, koja je jedini definisan region (pored Kosova i Metohije koje je van kontrole države).
Ni ovaj nakaradni sistem svakako ne može da opstane na duže staze, ali ni najave njegove izmene ne pružaju nadu da će taj problem biti uspešno rešen. Predsednik Srbije Boris Tadić nedavno je ponovo aktuelizovao problem centralizacije i najavio promene Ustava, koje bi trebalo da omoguće decentralizaciju i regionalizaciju i ravnomerni regionalni razvoj, koji su po njemu preduslov budućeg razvitka zemlje. Osnovu za regionalizaciju Srbije predstavlja Strategija prostornog razvoja Srbije, koju je uradilo Ministarstvo za prostorno planiranje i životnu sredinu, a koju je Tadić nedavno označio kao "politički program razvoja Srbije u narednih 11 godina". Ciljevi Strategije i stvaranja regiona, kako je navedeno, trebalo bi da budu uravnotežen regionalni razvoj, veći stepen konkurentnosti, funkcionalna integrisanost u okruženje i održiva životna sredina. Prema ovom dokumentu, regionalizacija Srbije bi trebalo da se odvija u dve faze – prva će biti završena do 2013. godine, a druga 2020.[1] Prvi konkretan korak u regionalizaciji Srbije biće napravljen kada Vlada usvoji Zakon o regionalnom razvoju koje je pripremilo Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj. Prema tom zakonu, u Srbiji treba da bude formirano sedam evroregiona: Vojvodina, Beograd, zapadni, istočni, centralni i južni region i Kosovo i Metohija. Prema tvrdnjama iz vladajuće koalicije, ovakva regionalizacija nema političke motive, već će navedeni regioni biti „statistički“ i formiraće se radi raspoređivanja novca iz fondova EU. Naime, od kandidata za članstvo u EU se očekuje da u periodu od dve godine, posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, unutrašnju podelu na regione usklade sa regionalizacijom Evropske unije. Na to je, krajem prošle godine, podsetio i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin, koji je rekao da Srbiju „u narednim godinama čeka neophodnost regionalizacije i decentralizacije“ ako ona želi da koristi pomoć koju EU daje zemljama kandidatima i članicama. Statistički regioni su, dakle, uslov daljeg približavanja Srbije EU, tako da će decentralizacija i regionalizacija Srbije biti na statističkom planu.[2] Na prvi pogled, statističke regije se prave da bi u njih stizao novac iz EU fondova. Međutim, iako je reč o statističkom razvrstavanju, posledice jednom uvedene klasifikacije mogu biti mnogostruke. Budući statistički regioni će biti korisnici sredstava iz evropskih fondova, ali bi trebalo da sami razvijaju regionalne programe i projekte koji se finansiraju tim novcem, što podrazumeva razvoj odgovarajućih administrativnih kapaciteta i sposobnost za programiranje i za finansijski menadžment. Na taj način, statistički regioni bi trebalo da postepeno nauče da upravljaju sami sobom, da bi zatim poslužili kao osnov za buduće političke regione. Naime, prema planu, oko 2020. godine, statistički regioni bi trebalo da dobiju administrativni i politički status. Prema tom rešenju, na centralnom nivou bi najverovatnije ostali: bezbednost, monetarna politika, unutrašnji i spoljni poslovi, predstavljanje građana Srbije u svetu, diplomatski i međunarodni odnosi s drugim državama, makroekonomska i fiskalna politika, s tim da bi se njen jedan deo preneo na regije. To bi trebalo da znači da će Srbija od 2020. biti podeljena na više autonomija, premda je za ovakvo rešenje potrebna promena Ustava, o kojoj je govorio i predsednik Tadić. Projekat regionalizacije Srbije je očigledno ozbiljno zamišljen i isplaniran, ali za sada nije jasno u koju svrhu. Pre svega, primer zemalja poput Poljske i Bugarske govori da novac iz EU nikako ne znači da će doći do ravnomernog regionalnog razvoja. Uprkos izdašnim donacijama iz fondova Evropske unije, Poljska na primer nije uspela da smanji zaostatak nerazvijenih siromašnih istočnih regiona. Najnovija studija Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazala je da se razlike u bogatstvu i razvoju regiona u Poljskoj ne smanjuju, već se i produbljuju – pet istočnih vojvodstava Poljske proizvodi samo 15,4 odsto bruto društvenog dohotka zemlje (BDP), dok su 1995. godine stvarala 16,9 odsto, dok Mazovjecko vojvodstvo, Šlezija, Velikopoljsko vojvodstvo i Donja Šlezija stvaraju ukupno 59,2 odsto BDP-a. Uprkos novcu iz EU fondova, druga nova članica EU Mađarska ima veće regionalne razlike od Poljske, dok je u Bugarskoj velika većina regiona takođe i dalje nerazvijena. Zanimljivo je da veće regionalne razlike od Poljske ima i Belgija. Pored toga, za uspeh regionalizacije potrebni su kvalitetni i obučeni kadrovi i menadžeri, a veliki problem je to što trenutno samo Beograd i Vojvodina imaju kapacitete za ove potrebe. Nije stoga teško zamisliti šta može da se desi u situaciji kada budući regioni uglavnom nemaju kadrove za planirane nadležnosti. Vojvodina i Beograd će, sudeći po primeru Poljske, još više odskočiti od ostatka Srbije, a kada i ako statistički regioni prerastu u političke, oko 2020 godine, Srbija će postati savez dva razvijena i pet nerazvjenih regiona, čiji će interesi biti često suprotstavljeni. Regionalizacija Srbije u sebi krije mnogo problema i zamki, koje moraju biti izbegnute, pa je zato zaista potreban pažljiv rad i širok konsenzus. Nejasno je stoga što se u medijima koji govore o pitanju regionalizacije za sada ističe samo predstojeće uvođenje statističkih regiona, dok se planirana podela Srbije na autonomne oblasti gotovo ne pominje. Simptomatično je i to da pojedini vladini službenici poput Ognjena Mirića (koordinator za fondove EU u Vladi Srbije) u Politici izjavljuju da „podela na regione isključivo služi za statistiku i utvrđivanje nivoa pomoći posle pristupanja EU“, i da ona „nije ni u kakvoj vezi s bilo kakvom političkom ili teritorijalnom podelom“. Međutim, jasno se vidi da su predloženi statistički regioni zameci budućih autonomija, što potvrđuje i izjava Dejana Jovanovića, državnog sekretara za regionalni razvoj, koji je takođe u Politici naveo da „dosadašnja iskustva evropskih država i preporuke koje dolaze spolja govore u prilog tome da je svrsishodno sprovesti i političku regionalizaciju“. Stoga se na kraju treba zapitati kome odgovara ovako isplanirana regionalizacija i da li je ona zaista u interesu građana Srbije? [1] Tadić je naveo i da pitanje zakona o nadležnosti i statuta Vojvodine treba da bude rešeno tako što će biti smešteno u ideju regionalizacije i ravnomernog regionalnog razvoja cele zemlje. [2] Statistički regioni će se praviti prema Nomenklaturi teritorijalnih statističkih jedinica – NUTS, što je novi statistički model Evropske unije (EU), koji je uveden od 1988. Prema tom modelu u okviru EU je uspostavljena jedinstvena mreža statističkih teritorijalnih jedinica. NUTS podrazumeva tri nivoa statističkog razvrstavanja, gde je za regione propisan minimalni i maksimalni srednji broj stanovnika. Za najviši nivo – NUTS 1, kriterijum je minimum tri miliona, a maksimum sedam miliona stanovnika. Kod NUTS 2, donja granica je 800 hiljada, a gornja tri miliona stanovnika, dok je za još niži nivo NUTS 3 minimum određen na 150 hiljada, a maksimum na 800 hiljada stanovnika. Niži nivoi tzv. LAU mogli bi se porediti sa našim okruzima i opštinama. |