Putin paša – a ko je subaša?!

Povratak „Rusije i Kine“

Neke stvari se zaista menjaju, čak i u Srbiji. Politički trenutak svakako se može nazvati „vremenom presedana“, i to ne samo zbog najavljenog „koordinisanog priznavanja“ nezavisnosti pobunjene srpske pokrajine naseljene albanskim stanovništvom. Teško da bi se presedanom mogla označiti i prilično ubedljiva prednost kandidata Srpske radikalne stranke u prvom krugu predsedničkih izbora, budući da je to već viđano, a u srpskom društvu, već godinama periodično rastrzavanom „revolucionarnim“ političkim obrtima, čak i predsednik radikal ne bi predstavljao toliko značajan novum. Međutim, ono što bi verovatno malo ko očekivao sada već davne 2004. godine, kada su poslednji put aktuelni kandidati odmeravali snage na sunčanoj glavici narodnog plebiscita po pitanju sudbinskog izbora između svetle (evropske) budućnosti i mračne (varvarske) prošlosti, jeste da će možda presudno pitanje koje će prevagnuti između dvojice rivala biti njegovi odnosi sa Rusijom.

Zaista, ako se prisetimo tog poslednjeg sudbonosnog izbora, svakako ćemo znati da se srpski narod tom prilikom (mudro) opredelio za kandidata koji je značio poboljšanje odnosa (i skoro ujedinjavanje) sa Evropskom unijom, u smislu ne samo izostanka novih sankcija i obezbeđivanja toliko potrebnih stranih (čitaj „zapadnih“) investicija u razorenu srpsku privredu, već i u smislu „potvrđivanja evropskih vrednosti“ kao dominantnog kulturno-civilizacijskog obrasca srpskog društva. Pod time se, opet, podrazumevalo, ne samo integrisanje srpskih kulturnih institucija u zapadno/srednjeevropske društvene tokove, ne samo reforma školstva po uzoru na sisteme u naprednijim zemljama zajedničkog nam kontinenta, već i isključivanje prevaziđenih paradigmi miloševićevske epohe, od kojih je jedna od najozloglašenijih bivala denotirana sintagmom „Rusija i Kina“. Nova demokratska elita iznosila je ovu frazu sa podsmehom, podsećajući na njeno nesuvislo i papagajsko ponavljanje u predrevolucionarnim, režimskim medijima, kao odgovor na sva goruća pitanja srpske unutrašnje i spoljne politike. To je bilo vreme „izvoza demokratskih revolucija“ u Ukrajinu i Gruziju, vreme potiskivanja ruskog jezika iz beogradskih i drugih osnovnih škola, kao i vreme kada su bilo kakve ozbiljnije strateške investicije u Srbiju od strane RF, samo još jednog „reziduuma prošlosti“, bile skoro nezamislive.

„Kremaljski kandidat“ na „izborima između Evrope i Rusije“

Danas ne samo da stvari stoje suštinski drugačije po svim osnovama (osim što je ruska kultura i dalje nepravedno marginalizovana u Srbiji), već se nekada ozloglašeno „Rusija i Kina“ na sav glas ponavlja možda i učestalije nego u zlatna vremena bombardovanja. Međutim, ono što celu stvar možda čini dodatno zabavnom jeste to što se, bar sudeći prema pažnji koju srpski mediji posvećuju ovom pitanju, u Srbiji, „nepovratno i odlučno rešenoj na evro(atlantske) integracije“, kao glavni faktor poželjnosti novog predsednika pojavljuje njegova popularnost i podrška u Moskvi. Pored Tomislava Nikolića, čija se politička retorika od pamtiveka (ili bar od njegovog ličnog angažovanja na čelu SRS) temelji na ideji „kud' Rusija, tud' i mi“, naročito je zanimljiv preokret u političkom istupanju aktuelnog predsednika Tadića, čiji se saradnici iz petnih žila trude da ovoga predstave kao „kremaljskog kandidata“ na tekućim izborima, i čoveka koji uživa lično poverenje predsednika Putina.

Iznenadni ruski zaokret omiljenog srpskog „evropskog lica“ mediji ilustruju dvema značajnim događajima iz toka aktuelne predsedničke kampanje. Prvo je predsedniku Srbije stigla neobično topla i srdačna čestitka predsednika Putina povodom njegovog 50. rođendana, čiji je prijateljski ton, a posebno završne reči „želim Vam, gospodine predsedniče, mnogo uspeha u Vašem daljem poslu za dobrobit prijateljske Srbije“, protumačen u javnim glasilima kao očigledna, nesporna i nedvosmislena podrška Tadiću na predsedničkim izborima, i njegova preporuka glasačima kao ruskog „prijatelja i bliskog saradnika“.

Sa daleko više pompe je propraćeno gostovanje predsednika Tadića u Moskvi, u sklopu delegacije koja je, opet u jeku izborne kampanje, pohitala da potpiše dugo najavljivani sporazum sa državnim džinom „Gaspromom“ o strateškoj saradnji u oblasti energetike i preuzimanju srpske nacionalne energetske industrije. Vagala se svaka reč, pratio se svaki gest kremaljskog domaćina, koji bi eventualno najavio njegovo lično (a samim tim i rusko državno) pretpostavljanje aktuelnog srpskog predsednika pobedniku prvog kruga izbora. Za mnoge je sama činjenica da su Koštunica i Ilić, dva igrača od kojih se, izgleda, očekuje da vlastitim autoritetima presude pobednika u predsedničkoj trci, na ovakav način, usred kampanje, „pozvani na konsultacije u Moskvu“, bila dovoljna da njihovu podršku Tadiću oglase za neminovnu – budući da to nalaže ukaz „cara baćuške“, Vladimira Velikog. U srpskoj štampi su tako, dan pred potpisivanje sporazuma, osvanuli naslovi poput „Moskva se opredelila za Tadića kao proevropskog kandidata“, ili „Putinovska koalicija“, koji su ovu činjenicu naizgled potkrepljivali ozbiljnim i uravnoteženim analizama ruske štampe.

Naročita zanimljivost je u tome što je, čini se, i samim ruskim izvornicima ostalo neskriveno da su aktuelni izbori, rečeno popularnim zapadnjačkim ili-ili rečnikom, „izbori između Evrope i Rusije“, i nikoga kao da nije zbunila ocena da je Putin Tadića „izabrao“ upravo zato što je, ne proruski, već proevropski kandidat. Kao da se predsedniku Rusije u štampi pripisao neki spoljnopolitički gambit, budući da je svesno odlučio da „žrtvuje proruske snage u Srbiji“ da bi postigao nekakve, samo njemu znane ciljeve na Balkanu i u Evropi.

Iza bajke o demokratskim „jedinosrbima“

Razloge navodne podrške Moskve Tadiću mediji grupišu na tri plana. Pre svega, Tadić je svojim dosadašnjim angažmanom pokazao da je spreman ozbiljno se zauzeti za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, što svakako za Putina predstavlja prvu stavku u odnosima sa Srbijom. Zašto bi Tadić u ovom smislu bio pogodniji od bilo kog drugog pripadnika srpske političke elite, koja se upravo čini ujedinjenom skoro isključivo oko tog pitanja, teško je reći – glasila se tu obično pozivaju na njegov poslovični (i iz njegovih predizbornih spotova dobro poznati) „međunarodni ugled“, „ostvarivanje jedinstve srpske spoljne politike“ i uopšte ličnu i profesionalnu ozbiljnost i požrtvovanost poslu.

Drugi razlog zvuči znatno ubedljivije – budući da Tadićeva partija predstavlja kičmu aktuelne Vlade, njegov autoritet je potreban da bi se garantovalo potpisivanje i sprovođenje aranžmana sa „Gaspromom“, koje bi se, u slučaju eventualne Nikolićeve pobede i eventualnog pada Vlade nakon toga, moglo otegnuti u nedogled. Nije tajna da energetski sporazumi i grozničavi rad na izgradnji panevropske izvozne infrastrukture predstavljaju jedan od prioriteta Putinove politike uopšte, pa se time može prilično verodostojno objasniti i činjenica da je srpska delegacija onako „preko noći“ primljena u audijenciju. Ne zvuči nelogično da je predsednik Tadić, svestan da mu je Putinov ogromni autoritet u Srbiji (pa i u Vladi) preko potreban ako želi da nadigra svog neugodnog protivnika, pristao da njegova stranka odobri sporazum prema kome je ranije pokazivala značajne rezerve – jer mu ništa drugo nije moglo omogućiti „prijem kod cara“.

Najzad, treći razlog, potekao navodno iz pera novinara moskovskog „Komersanta“, izlaže pomalo fantastičnu, ali u biti koherntnu i suvislu priču da je Boris Tadić i dalje u Moskvi rado viđen kao srpski predsednik, budući upravo po volji Evropske unije. Navodno, njegovo dalje predsednikovanje bez sumnje Srbiju vodi ka članstvu u Uniji, što Rusiji odgovora, budući da je u njenom interesu da u „srcu Evrope“ ima jednu tako iskrenu i nepokolebljivu saveznicu kao što je Srbija – čime se i njoj, posredno, otvaraju vrata ogromnog evropskog tržišta. Sa druge strane, eventualna Nikolićeva pobeda viđena je kao put u „recesiju i izolaciju“, što bi od Srbije napravilo otuđeno ostrvo na Balkanu, koje bi za Ruse predstavljalo samo teret, budući da nikakve koristi od nje ne bi imali (jer korist je, kao što se zna, moguća samo pri saradnji sa Evropom).

Ovakve napise naši mediji potkrepljuju navodima upravo ruske štampe, ističući da sve to ukazuje da je u stvari, ono što se od milja naziva „evroreformskim blokom“ u Srbiji istovremeno i neka „Jedinstvena Srbija“, eksponent mudre i proračunate Putinove spoljne politike na Balkanu. Na stranu što ovakvo prikazivanje Moskve kao prevejanog manipulatora srpskim javnim mnjenjem zapravo koleba one glasače koji bi inače bili skloni da se povedu za preporukom ruskog predsednika. Ono što ovde treba napomenuti jeste da ruska štampa, iako zaista navodi ovakve analize (pozivajući se, što se propušta pomenuti, na zapadnoevropske i srpske izvore, nekako slučajno ideološki bliske izbornom štabu predsednika Tadića), nikako ne propušta i da navede „ko je, zapravo, Boris Tadić“ i kakav je njegov „stvarni“ odnos prema Rusiji.

„Spasibo, ali naše mesto je u Evropi“

Pored samorazumljive opaske (koju kao da i naši mediji ne dovode u pitanje) da ovi izbori za predsednika predstavljaju „referendum između Evrope i Rusije“, ruska štampa ne propušta da Tadića prikaže kao „čoveka koji se zalaže za beskompromisni ulazak Srbije i Evropsku uniju, što je očigledno iz slogana njegove kampanje, ali i u NATO, na šta je ruska javnost naročito osetljiva. U ovom smislu se ne zaboravlja predsednikov ne tako davni rad kao ministra vojnog, niti se zanemaruju izjave aktuelnog ministra ovog resora iz njegove stranke. Uopšte uzev, rusko javno mnjenje nije toliko zaboravno kao srpsko, i kandidat Tadić tamo se razmatra u svetlu celokupne političke karijere, a ne samo poslednjih, „rusofilskih“ godinu dana.

U Moskvi se tako pamti i otvoreno antiruska politika koju su na vlasti vodile DS i DOS, podsmešljive, prezrive i nipodaštavajuće izjave na račun ruske uloge u svetskoj politici i podrške koja je pružana Srbima tokom devedesetih. Ali nisu samo izrazi političkog prezira prema „slomljenoj i uniženoj Rusiji“ krasili ovaj period – vreme je to najstrašnije propagande protiv ruskog naroda i države, koja se prikazivala kao zemlja bede, nemorala i duhovne propasti, obležena skoro isključivo najnižim i najprljavijim oblicima kriminala i duhovne izopačenosti. Pri tome, u Rusiji niko ne propušta da napomene da se politička grupa oko Čedomira Jovanovića i dalje na ovakav način odnosi prema Rusiji, kao i ona predstavlja „duhovne naslednike“ Zorana Đinđića, osnivača Tadićeve stranke. Istovremeno se ističe da zastupnici i propagatori ovakve negativne slike o Rusiji bez ostatka gravitiraju upravo ka liberalnoj političkoj struji, koju na aktuelnim izborima predstavlja predsednik Tadić.

Ruska javnost je naročito pogođena hajkom protiv ruskog jezika u srpskim školama, koja je započela za vreme ministrovanja Gaše Kneževića, aktuelnog člana političkog saveta DS, i kandidata ove stranke za mesto ministra prosvete u vreme prošlogodišnjih skupštinskih izbora. Nekako baš u poslednje vreme, sa pojačanim interesovanjem Rusije za Srbiju, do njihovih medija dolazi i slavna, cinična i krajnje uvredljiva izjava ovog ministra da će se mnogobrojni profesori ruskog jezika „prekvalifikovati na profesore engleskog“ – a činjenica da se ruski jezik i dalje sistematski istiskuje iz škola u većim srpskim gradovima prati se u Moskvi sa velikom zabrinutošću.

Sve su ovo detalji vezani za „pogodnost“ Borisa Tadića kao „ruskog kandidata“, i ako čak i umereno prozapadne novine, poput „Komersanta“ ili „Izvestija“ zapažaju da je u pitanju čovek čija bi vezanost za Rusiju mogla da bude suštinski neiskrena i proračunata, malo je verovatno da je sve to promaklo kremaljskim vlastima i predsedniku Putinu, za koga je rečeno da „veoma dobro poznaje prilike u Srbiji“. Od svega navedenog, možda je upravo stremljenje Tadićeve stranke prema članstvu u NATO ono što onemogućuje svaku suštastveniju podršku Moskve njegovom političkom angažmanu, budući da širenje NATO na istok predstavlja jednu od tačaka ruske spoljne politike gde su ovi pokazali najveću nepopustljivost.

Podrška bratskom narodu i njegovim institucijama

Kako onda objasniti toliku srdačnost sa kojom se vrh Kremlja, i predsednik lično, u poslednjih mesec dana poneo prema „demokratskom kandidatu“ i njegovim saradnicima? Kako shvatiti rođendansku čestitku koja je „svedočanstvo interesa Rusije da se sadašnja politika Srbije nastavi“? Kako brzinsko organizovanje susreta u Moskvi i topao doček učesnika u predsedničkoj kampanji, u kojoj se Rusija obavezala da podrži slobodan izbor srpskih građana. Putinove gestove, čini se, treba tumačiti po ključu najmanje dva značajna konteksta.

Pre svega, srpska javnost, zaneta predsedničkim „sudarom titana“ na momente kao da zaboravlja da diplomatije nekih zapadnih zemalja intenzivno skupljaju podršku za jednostrano („koordinisano“) priznavanje kosovske nezavisnosti u najskorije vreme, koje se meri nedeljama. U situaciji kada su iscrpljene sve mogućnosti sistemskog pritiska na Srbiju, pristupilo se diplomatskoj ofanivi koja ima za cilj da se nezavisnost Kosova, što je brže i solidnije moguće, tako utemelji u činjeničnosti, da je nikakav pravno-politički zemljotres koji Rusija u ime Srbije uspe pokrenuti ne smogne uzdrmati. Istovremeno, sama Rusija se više nego očigledno priprema da to ne dopusti, služeći se svim joj raspoloživim diplomatskim sredstvima. Utoliko im je značajnije da ne popusti najslabija karika u ovom savezništvu, a to je sama Srbija, mala, slaba, onemoćala i podložna pritiscima, sugestijama i svakolikim ucenama.

U takvom jednom kontekstu, srdačna čestitka 50. rođendana predsedniku savezničke zemlje pre svega je izraz prijateljstva i podrške njenom narodu, koji se nalazi pod tako teškim pritiscima i u tako suštinskim dilemama, a koga predstavljaju upravo aktuelni organi vlasti, a prema Ustavu, pre svega ličnost Predsednika republike. Čak i kada se to uzme u obzir, Putinovom gestu ne treba predavati previše značaja, budući da je on, na primer, mesec dana pre nego Tadiću, uputio rođendansku čestitku i gruzijskom predsedniku Mihailu Sakašviliju – koji predstavlja jednog od njegovih najogorčenijih političkih protivnika, i nema nikakve sumnje da je taj čin izraz simpatija prema gruzijskom narodu i državi, a nikako samoj ličnosti predsednika, ili, ne daj Bože, njegovoj politici.

Da teku nafta i gas

Drugi, nimalo beznačajan kontekst jeste pitanje hitnosti potpisivanja sporazuma sa „Gaspromom“, koja bi mogla objasniti onoliku brzinu kojom se praktično cela srpska vlast sjurila u Moskvu na svečanu ceremoniju. Ekonomski razvoj svakako predstavlja jedan od suštinskih prioriteta Putinove politike, a dva gasovoda, koja bi trebalo da po morskom dnu zaobilaze istočnoevropska prostranstva i demarkacione linije, u cilju što obilnijeg snabdevanja Zapadne Evrope energijom, verovatno su kruna ruskog razvojnog programa. Ako se uzme u obzir da bi, sa eventualnim padom vlade nakon eventualne Nikolićeve pobede, što neki analitičari ozbiljno uzimaju u obzir, potpisivanje ovog sporazuma moglo biti odloženo u nedogled, prirodna je želja obe strane da se „tehnikalije“ sklone sa puta i što pre pristupi izvođenju investicija – tim pre što je malo onih koji smatraju da prolazak značajnog gasovoda kroz Srbiju neće predstavljati veliki korak napred za našu privredu. Sa druge strane, ovakvo jedno strateško partnerstvo između dve zemlje u trenutku kada Zapad sa podozrenjem i strepnjom gleda na mogućnost eventualnog „energetskog ucenjivanja“ od ruske strane, u trenucima kada se lome odluke oko dalje sudbine KiM, samo jačaju srpsku spoljnopolitičku poziciju, i to je verovatno bilo jasno svim članovima Vlade koji su navedeni sporazum odobrili.

Ako se, dakle, ovi događaji uzmu u obzir bez strasti i partijske propagande, u njima se može videti samo naklonost Rusije prema današnjoj Srbiji i njenom narodu i, što je još važnije, suštinsko nemešanje u izborni proces, budući da nije bilo nikakvog kontakta ruskih vlasti sa bilo kime ko ne predstavlja neku zvaničnu instituciju Republike Srbije. U tom smislu nisu u pravu pojedinačni zahtevi da se podrška Tadiću i njegovim demokratama „demantuje“, budući da su gestovi ruskih zvaničnika „medijski zloupotrebljeni“. Iz perspektive ruskog predsednika, nije načinjen niti jedan gest koji bi prešao granice strogih diplomatskih protokola, i eventualno upuštanje u pojašnjavanje ovih gestova kao takvih bilo bi ne samo nedostojno ruskih zvaničnika, nego bi upravo ono bilo mešanje u izborni postupak, „štiteći“ jednog od kandidata od medijske propagande drugog.

Ali zašto Rusija ne zaigra „na rusku kartu“?

Kada se ovako pojasne događaji vezani za nastup Borisa Tadića kao „ruskog čoveka“ na predsedničkim izborima, ostaje pitanje koje se, možda, sa znatno više interesovanja postavlja u Rusiji nego kod nas. Naime, ako se već „zna“ da na ovim izborima Boris Tadić zastupa „Evropu, a ne Rusiju“, odnosno interese zapadnih zemalja, ulazak u NATO, „zatvaranje očiju“ pred priznavanjem KiM, pa i jednu društvenu struju koja je otvoreno neprijateljska prema svemu ruskom; i ako se „zna“ da Tomislav Nikolić, zajedno sa svojim radikalima, predstavlja otvoreni izbor „ruske opcije“, u smislu „nepristajanja ni na jedan spoljnopolitički korak koji ne bi bio u interesima Rusije“, što je programsko mesto u radikalskoj retorici tokom svih ovih godina; zašto, onda, Putin ne pokaže podršku ovim „najvećim saveznicima“ u Srbiji? Zašto nekim gestom ne pokaže podršku ovim ljudima koji se otvoreno zalažu za interese njegove zemlje? Ili zašto bar ne spreči da se njegovom podrškom manipuliše u korist onih na koje ne može ozbiljno računati? Na ovo zanimljivo pitanje može se ponuditi nekoliko smislenih i ubedljivih odgovora.

Najočigledniji i najjednostavniji jeste svakako već pomenuto „principijelno nemešanje“ u političke procese u Srbiji, što je načelo koje bi moralo da važi za sve, a pogotovo za velike zemlje koje ne žele da svoje male saveznice tretiraju kao sluge i satrape. To bi značilo da bi, ako zaista predstavlja stvarnog zastupnika ruskih interesa u Srbiji, Nikolić, ako bi na izborima dobio, mogao računati na znatno bolju saradnju sa Moskvom od ove koju vidimo sada.

Drugi odgovor jeste već pomenuti navod iz ruske štampe, koji zapravo potiče iz zapadnoevropskih izvora („Komersant“ citira „Il Manifesto“, koji se opet poziva na izvore iz Srbije), da bi pobeda Nikolića značila izolaciju Srbije, čineći je Rusima beskorisnom, a „skupom za održavanje“. Budući da je varijanta izolacije, a pogotovo tako oštre izolacije samo zbog izbora Nikolića preterana i u funkciji predizborne reklame, kao i da ruska ekonomija ni u čemu ne zavisi od Srbije u tolikoj meri, ovo viđenje se pokazuje kao nesuvislo, tim pre što Rusiji, kao svetu za sebe, nameće zapadnoevropske ideološko-političke obrasce kao samorazumljive, što bi povlačilo sobom da su samo evropski interesi ruski interesi. Dok ovo, ma kako problematično, može da prođe u Srbiji, u Rusiji i te kako dobro znaju koliko interesi dvaju zemalja mogu da se razlikuju, i koliko nešto neprihvatljivo jednoj može biti čak i povoljno po drugu.

Ova katastrofička interpretacija ipak pogađa zrno istine, i upravo je to razlog zbog koga su je mediji tako ubedljivo raširili čak i u Rusiji. Činjenica je, naime, da aktuelni ruski režim nema naročito dobre odnose sa srpskim radikalima. Ma koliko to njima ne bilo milo, ljudi koji predstavljaju njihove „veze“ u Moskvi, mahom su marginalne i ekstremne ličnosti, pri tome pripadnici oštre opozicije predsedniku Putinu, čija im se politika čini nedovoljno ruskom (nacionalisti), nedovoljno pravednom prema žrtvama imperijalizma (komunisti) i nedovoljno okrenutom običnom narodu i njihovom standardu života (i jedni i drugi). Vrlo je verovatno da između radikala i „jedinorusa“ postoje značajna sistemska neslaganja, što se očituje u činjenici da se radikalsko opoziciono delovanje u Srbiji slabo prati u ruskim medijima. To se može tumačiti već navedenom orijentisanošću ruskih zvaničnika isključivo na srpske institucije (pa samim tim na Tadića i Koštunicu), ali može idicirati da ipak ni radikali nisu stvarni zastupnici ruskih interesa u Srbiji.

Dve škole predrasuda

Ne može se dovoljno puta ponoviti da Srbi imaju izuzetno loše poznavanje savremenih prilika u Rusiji. Njihove duboko ukorenjene predrasude variraju od zapadnjačkih tirada o zemlji fašizma, primitivnosti, bede, siromaštva i kriminala, do raspevanih „slavenofilskih“ poema o „srpskoj majci“, „Trećem Rimu“ i „imperiji-pokroviteljki“, gde se priželjkuju nove nuklearne probe, vojne baze i lupanje cipelom o govornicu Skupštine UN. Dok građani Srbije skloni prvom viđenju gravitiraju Tadiću i liberalima, ovi drugi okreću se ka Nikoliću i radikalima, koji njihove iluzije dodatno hrane baratajući podjednako anahronim paradigmama iz sovjetske i carske epohe, koliko se njihovi politički protivnici razbacuju iskrivljenim slikama i prezrivim zapadnjačkim omalovažavanjem.

Dok, ruku na srce, srpski radikali govore ono što je milo čuti dobrom delu ruskog naroda, politika ruskih vlasti značajno se razlikuje od uloge koju im namenjuju ovdašnji „rusofili“ i „patriote“. Rusija je danas tvrdo opredeljena ka principima slobode, tržišta i demokratije, koji su u biti suštinski zapadnoevropski izumi, koliko god oni danas na Zapadu ne bili ništa manje izobličeni nego u Rusiji, i nije naročito sklona nacionalističkim ispadima, a pogotovo ne onakvoj evrofobiji koja je karakteristična za jedan dobar deo radikalskih glasača. Današnji Rusi, možda čak više nego iko drugi u svetu, gaje duboko poštovanje i ljubav prema evropskim vrednostima, a pogotovo evropskoj kulturi i civilizaciji, od koje smatraju da su mnogo naučili i imaju još mnogo da nauče. U tom smislu je prirodan njihov otpor prema političkim delatnicima koji, poput Huga Čaveza, Aleksandra Lukašenka ili Vojislava Šešelja, Rusiju vide samo u kontekstu konfrontacije sa zapadnim „silama mraka“, dok ne pokazuju dovoljno državničke ozbiljnosti da, pored romantične uloge „uterivača pravde“ koju nameću Rusiji, sagledaju i njene legitimne interese.

Između činjenica i gubljenja u prevodu

Treba na kraju istaći da bi se načinila velika greška ako bi se ruska strana prikazala kao neko ko na trenutne predsedničke izbore gleda kao na „sudbinsko opredeljenje“ između „Juščenka“ i „Lukašenka“, tj. između zapadnog satelita koji čini sve što mu se naredi iz Brisela i Vašingtona, deleći pri tome zapadnjački negativni stav prema Rusiji, i između rusofila na rečima, koji vodi nekonstruktivnu, nepromišljenu i svojeglavu politiku koja šteti ruskim interesima. Niti je Tadić Juščenko, niti Nikolić Lukašenko, ma koliko politike njihovih stranaka mogli asocirati sa ovim ličnostima. Oba kandidata predstavljaju unekoliko najodmerenije predstavnike svojih političkih struja, što samo ilustruje koliko, uprkos svim naporima medija da se iskonstruiše bezmalo ratno stanje, srpsko društvo trenutno izbegava ekstreme i polarizaciju.

Stoga je zaista pogrešno manipulisati državničkim i prijateljskim gestovima ruskog predsednika i vlade za račun sitne političke koristi. Bez obzira na otpor koji Vladimir Putin i saradnici mogu osećati prema politici srpskih liberala, bez obzira na rezerve koje nužno osećaju prema radikalskoj rusofiliji, bez obzira i na simpatije prema centralističko-narodnjačkom usmerenju premijera Koštunice i saradnika (čija partija jedina ima dogovor o političkoj saradnji sa Putinovim „jedinorusima“), Kremlj je više nego jasno demonstrirao ne samo da nema nameru da se na bilo koji način upliće u slobodni izbor građana Srbije, već i da u te građane ima puno poverenje, kao u prijatelje i saveznike ruskog naroda i građana RF. Istovremeno, Putinovi gestovi, više nego išta drugo, upravo pokazuju rešenost Moskve da u iskušenjima koja slede bude uz srpski narod, bez obzira za koje se unutrašnje političke opcije opredeli.

Već to ukazuje na značajan pomak koji je Srbija napravila od, recimo, 2004. Dok se tada ona ekonomski, politički, pa čak i kulturno oslanjala isključivo na, često hiroviti, nabusiti, nenaklonjeni, pa i zlonamerni i nepravedni Zapad, oviseći pri tome u potpunosti od njihove dobre (ili loše) volje, Srbija danas ima, u liku moćne Ruske Federacije, jedne od zemalja sa najvećom i najbržom stopom razvoja u svetu, sigurnu i pouzdanu saveznicu, koja ne samo da je spremna da zaštiti njene vitalne interese (kao subjekta međunarodnog prava), već i da joj obezbedi značajan deo unutrašnje stabilnosti i ekonomskog prosperiteta. Koliko je tokom devedesetih bilo neprirodno da naša zemlja tavori odsečena od zemalja Evrope kojoj smo oduvek težili, toliko je naopak i poguban bio pokušaj da se ona, nakon petooktobarskih promena, u potpunosti izoluje od velike, (kulturno i ekonomski) bogate i, pre svega, prijateljske Rusije. Ako je srpsko društvo išta naučilo iz ovih nekoliko, na momente i pomalo lakrdijaških medijskih epizoda, onda je to svakako da više niko ne može pretendovati da bude njegov predsednik, a da mu najbolji mogući odnosi sa Moskvom ne predstavljaju jedan od prvih prioriteta.

To je novost na ovim izborima. Ako su na prethodnim radikali svima pokazali da niko ne može pretendovati na vlast u zemlji, a da istovremeno najavljuje „rat sa Evropom“ ili hapšenje njenih zvaničnika – onda nam je Boris Tadić pokazao kako se izbori više neće moći dobijati tako što se kampanja protiv ruskog jezika komentariše sa „neće nam valjda deca usred Evrope učiti neki tamo kineski“. Vremena su se promenila i srpski glasači ne žele više da prave „izbor između Evrope i Rusije“, podjednako koliko su jasno stavili na znanje da ne žele da biraju između „Evrope i Kosova“, jer neke stvari su prosto nesvodive jedne na druge, i nikada ne mogu jedna drugu zameniti. Jedino što ima da se bira jeste novi predsednik, a ko će to biti, tiče se samo građana Srbije – i nikog više.

U Beogradu, 28. januara 2008. god.