Пристајемо на све, "али под нашим условима"

Пристајемо на све, али под нашим условима

Александар Баљак

Без обзира на то што се мастило још није ни осушило на потписаним споразумима Београда и Приштине, председник Владе Србије и директор Канцеларије за Косово и Метохију еуфорично су прогласили још једну у низу "великих историјских и дипломатских победа". Нису изостале ни честитке српском народу на овом изузетном успеху. Оне су посебно упућене оном делу народа који још увек живи и упркос свему опстаје у нашој јужној покрајини, а они ће и „уживати“ све благодети које ће донети ови парафирани споразуми, посебно онај који се односи на формирање Заједнице српских општина.

Међутим, када се прочитају текстови ових споразума, јасно је да никаквом тријумфализму нема места, напротив. Неодољиво се намеће утисак да је ова представа за наше медије и јавност веома личила на обраћање Слободана Милошевића након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову, када су наша капитулација и повлачење војске са Косова и Метохије проглашавани за велику и невиђену војну победу и још значајнији и далекосежнији дипломатски успех. А добро знамо да је након те победе уследило најтеже време на Косову и Метохије, када је дошло до провале насиља, прогона и етничког чишћења Срба, без обзира на то што су тада већ биле присутне војне снаге НАТО и међународне заједнице.

То је за Србе било време када су поново живи завидели мртвима. Зато је сасвим логично да се мора бити веома опрезан када се ради о изливима тријумфализма којима се служи владајући режим, настојећи да у нашој јавности одржи илузију о великој дипломатској победи и повољном решавању положаја српског народа на Косову и Метохији. А у нашој политичкој историји се веома често дешавало да су наше велике историјске победе брзо претваране у горке и далекосежне поразе.

Да морамо задржати озбиљну дозу опреза, сведоче и речи из кабинета главног европског преговарача Федерике Могерини да су утврђени „општи принципи и главни елементи Заједнице српских општина“, и то без навођења детаља, али уз давање магловитих и неодређених ставова о каквим се реалним и ефективним надлежностима и овлашћењима ради. За нас је важно да ли се у оваквом низу неодређености о карактеру ЗСО крије само намера да се што више умири и анестезира наша јавност, али и отвори простор за додатна тумачења помоћу којих се само разграђују најјаснији договори.

За све ове године научили смо да препознамо матрицу коју примењују Албанци и представници међународне заједнице. Чињеница коју признају и најгорљивији заговорници епохалности овог споразума је да тек предстоји велика и, по свему судећи, неизвесна борба за израду статута ЗСО и да он тек треба да јасно покаже шта је суштина ових парафираних споразума и ЗСО. Представници Албанаца су већ наговестили да ће "Уставни суд" тзв. државе Косова расправљати о уставности ових споразума.

Наш Уставни суд је потпуно изолован од овог процеса и своју послушничку улогу је свео на доношење става о политичком карактеру претходно потписаног споразума у Бриселу. То је био очити пример потчињености суда захтевима извршне власти. Вероватно ће наш Уставни суд, и када су ови нови споразуми у питању, следити исту праксу прећуткивања и служења тренутним политичким интересима.

И "Скупштина Косова" ће расправљати о овим споразумима, али је зато наша скупштина на заслуженом летњем одмору, док представници извршне власти доносе одлуке пресудне за живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији.

Да ли ће наша скупштина расправљати о главним елементима овог споразума, што је и главни задатак законодавне власти, остаје отворено питање. Вероватно ће зависити од политичке одлуке и бираће се моменат када то највише одговара извршној власти. Зато се нашој јавности мора дати јасан одговор каква је природа односа који ће бити успостављени формирањем Заједнице српских општина, која ће деловати у оквирима законодавства тзв. косовске државе.

Оно што је до сада обелодањено казује да је договор о ЗСО само на нивоу политичке декларације која даје повод за различита тумачења. Намеће се утисак да се ради о решењу које ЗСО профилише тако да се она може одредити као нешто више од невладине организације, а не може се говорити о успостављању територијалне аутономије или посебног ентитета. Досадашње правне и политиколошке анализе већ су указале да Заједница српских општина, овако како је у споразуму представљена, нема извршна овлашћења, већ има само надзорну улогу, која не може да замени одсуство прецизно одређених овлашћења и надлежности. Сваки до сада потписани споразум само је албанској преговарачкој страни доносио још један елемент државности.

Парадокс је тим већи јер што је Косово ближе остваривању пуне државне суверености, то је заклињање наших државних функционера да неће никада признати самопрокламовану државу Косово израженије. Ову позицију најбоље је оцртао Александар Баљак афоризмом: "Пристајемо на све, али под нашим условима". А управо је признање независности Косова главни услов за наставак и окончање наших преговора о прикључењу Европској унији.

О томе јасно сведочи и изнети став немачке канцеларке Ангеле Меркел у Бечу када је потврдила да ни она не зна тачан датум отварања неког од преговарачких поглавља, али је зато јасно ставила до знања да наш напредак зависи пре свега од нормализације односа Приштине и Београда и дефинитивног демонтирања и уклањања свих елемената суверености и државности Србије на Косову и Метохији. Зато и није потребно постављање нових услова јер су они од ЕУ и САД прецизно и одлучно постављени - интеграција српске мањинске заједнице у косовски државни систем и потпуно повлачење српских државних институција.

Овој власти је очајнички потребно отварање неког поглавља у преговарачком процесу и зато је спремна на све веће уступке јер без наставка процеса преговарања њихова концепција спољне политике и државнички капацитет премијера Србије, као лидера у очувању и развијању регионалне стабилности, долазе у питање. За нас је много важније колика је цена ових државничких амбиција и жеље да се буде главни фактор регионалне стабилности.

Сада је већ очигледно да жртвовање српских националних и државних интереса не само на Косову и Метохији не може да буде залог за мегаломанске подухвате владајуће политичке олигархије и њиховог неприкосновеног вође, који ће учинити све да себе прикаже као јединог валидног и поузданог саговорника и послушног сарадника на европском путу Србије.

И овај споразум је део овако вођене политике и, ма колико га представници владајуће коалиције представљали као велику дипломатску и државничку победу, он је у суштини само још један корак у испуњавању услова које је поставила Немачка и Европска унија.

О  томе сведочи и став представника Скупштине АП Косова, који нигде не може да се чује у нашој јавности јер они нису део оних провладиних политичких снага спремних да демонстрирају политичко јединство у сповођењу парафираних споразума: "Међутим, председник Владе, господин Александар Вучић, и његови истомишљеници не желе да кажу истину јавности: да ће се Асоцијација-заједница општина формирати на законима независне државе Косово као део државног уређења, да је призната власт у Приштини као једина легална и централна власт, да ЗСО неће имати извршна овлашћења, да су то овлашћења општина о којима они говоре, да се ни у чему неће разликовати од асоцијација општина које чини већинско албамнско становништво, да се институције Републике Србије (просвета, здравство, Телеком, ЕПС) укидају и замењују институцијама независне државе Косово, а које ће наводно функционисати преко ЗСО, да је уставно правни поредак Србије замењен правним поретком независне државе Косово и да су признали независност Косова и Метохије.“

Бојим се да ће ово виђење споразума о формирању Заједнице српских општина успети да продре у јавност тек када наша "велика историјска и дипломатска победа" буде претворена у пораз, што и не би било први пут да се суочавамо са накнадном, али закаснелом и болном истином.