Предстојећи парламентарни избори између крупних речи и ниских мотива

„Грађанска опозиција пред изборе-једна колона него шта“, „да политика насиља оде у историју 17. децембра", „мирис победе се већ осећа у Београду“, „18. децембра отварамо ново поглавље“. Ово су само неки од наслова који се могу пронаћи у тзв. „независним и објективним медијима“ (Време , Нова), након расписивања ванредних парламентарних, делимичних локалних и београдских избора.

Они сведоче о великој дози тријумфализма и уверења да су се најзад стекли услови за могућу изборну победу грађанске опозиције и остваривање демократских промена у нашем разореном друштву, како их заговарају представници проевропских и прозападно оријентисаних политичких групација. То је иначе део изборних ритуала у тежњи да се хомогенизује и охрабри њихово бирачко тело оживљавајући на тај начин изгубљено уверење да су промене могуће, што је кључан фактор за ове изборе.

Нема сумње да је обједињавање овог дела опозиције и поред свих њихових озбиљних идеолошких и политичких разлика, лидерских сујета и личних амбиција у нашим политичким условима представља озбиљан успех. Они су на тај начин прихватили захтеве грађана, учесника на протестима „Србија против насиља“, јер су изнова и упорно тражили да дође до уједињавања странака, које су водиле и организовале ова окупљања. Анализирајући начин како је састављана изборна листа ове коалиције, може се видети на којој је основи постигнут страначки компромис. Очигледно да је дошло до озбиљног померања у политичком тежишту ове страначке групације, јер су странке М. Алексића и Д. Ђиласа поред Зелено – левог фронта постале стожерне политичке организације, док је Демократска странка, као странка која баштини дугу политичку традицију (увек је имала претензије да буде стожер окупљања демократске опозиције), додатно маргинализована и сведена на пуки политички привезак.

Овакав распоред политичких странака на изборној листи јасно нам указује да долази не само до смене политичке генерације, већ и до дубоких промена у страначком организовању и распореду политичких формација. У току самих протеста често се постављало питање „када ће их опозиционе странке (као технички организатори окупљања грађана) отворено преузети“,  и то се десило уочи расписивања предстојећих децембарских избора. Не само да су протести преузети, већ је утицај грађана потпуно маргинализован, о томе јасно говори и начин како је састављена изборна листа проевропске и прозападно оријентисане опозиције.

Ако су то били изворно протести грађана, зашто онда ову грађанску листу није водио неко од људи који су били жртве насиља, и који су  имали довољно храбрости да се супротставе режимском насиљу и учествују у протестима? Зар није могао Александар Обрадовић, узбуњивач из Крушика, као симбол људске и грађанске храбрости, да буде носилац листе „Србија против насиља“? И не само Александар Обрадовић већ и Марија Лукић из Бруса, Златко Кокановић из организације „Не дамо Јадар“, Валентина Крстић, начелница у Казнено поправном дому у Нишу. То се очигледно није десило, јер су странке и овога пута у први план ставиле, и то не први пут, своје добро познате и толико пута виђене уско-страначке интересе, а грађани који су носили ове протесте - послужили су као и увек до сада као погодне кулисе за међу-страначке политичке компромисе и политикантску трговину. Зато и не треба много да нас чуди што су странке у нашем друштву изгубиле утицај и углед, али и могућност да буду делатни програмски и акциони актер у политичком животу.

Ако су то били изворно протести грађана, зашто онда ову грађанску листу није водио неко од људи који су били жртве насиља, и који су  имали довољно храбрости да се супротставе режимском насиљу и учествују у протестима? Зар није могао Александар Обрадовић, узбуњивач из Крушика, као симбол људске и грађанске храбрости, да буде носилац листе „Србија против насиља“

Странке су још једном показала своју неспремност да се посвете остваривању општих друштвених интереса, зато и често прибегавају некој врсти политичке мимикрије, што се десило и са протестима „Србија против насиља“. Још један детаљ је занимљив,  а то је начин како је сва пажња на овој проевропској листи сведена на првих седамдесет места (толико се очекује да ће добити мандата на изборима), без обзира на то што се на листи налази 250 посланичких кандидата. Као да се на тај начин већ одређују и пројектују резултати избора и уноси губитнички и дефетистички приступ самим изборима, или што је још горе - призива изборни пораз.

Инсистирање на квоти од седамдесет посланичких места, као основе страначког компромиса, још један су доказ о немогућности странака да превазиђу своје олигархијско и лидерско устројство, ускогрудост и парцијалне интересе, без обзира на то што се и сада у изборној кампањи позивају на протесте грађана као њихов главни ослонац.

У току одвијања протеста грађана Србија против насиља било је веома уочљиво да се непрестано избегавало спомињање насиља над Србима на КиМ. Избегавање постављања питања о Косову и Метохији, као најважнијег државног и идентитетског питања у нашем друштву, није на агенди странака у изборној кампањи, окупљених на проевропској и прозападној листи. Није на агенди ни у ПРО-гласу групе истакнутих интелектуалаца

У току одвијања протеста грађана Србија против насиља било је веома уочљиво да се непрестано избегавало спомињање насиља над Србима на Косову и Метохији. Избегавање постављања питања о Косову и Метохији, као најважнијег државног и идентитетског питања у нашем друштву, није на агенди у изборној кампањи странака окупљених на проевропској и прозападној листи. Није на агенди ни у ПРО-гласу групе истакнутих интелектуалаца, који је добио велику подршку грађана, чак не постоји ниједна реченица посвећена Косову и Метохији, без обзира на то што тај проглас као идеју у себи има племенито залагање и добру вољу за решавање најизазовнијих политичких и друштвених питања у Србији, али и за покретање дијалога у нашем друштву.

Очигледно је да се ово питање не уклапа у идеолошку концепцију листе „Србија против насиља“, јер по њима „нису важне територије већ како народ (Срби и Албанци) живе на Косову и Метохији“.

Не треба изнова понављати да без јасног одређења према одбрани Косова и Метохије, не може се водити политика у Србији, посебно у време изборне кампање. То и те како добро зна А. Вучић, зато он тежиште своје кампање ставља на питање решавање положаја Срба на Косову и Метохији, поред непрестаног истицање његових „градитељских подвига“, „месијанских, историјских никада до сада виђених подухвата и достигнућа“, али и обезбеђивања стабилности и континуитета његове разорне и погубне политике у свим областима нашег друштва. Он наставља да непрестано понавља његову „одлучност и решеност“ да „никада неће потписати независност тзв. ‘косовске државе’“, без обзира на то што је његова катастрофална и губитничка политика на Косову и Метохији довела до губљења свих државних функција у нашој јужној покрајини.

Зато и не изненађује што А. Вучић ужива и даље истрајну подршку Европске Уније, јер све указује да је спреман, спроводећи Охридски споразум - призна независност тзв. „косовске државности“. Представници ЕУ се не либе да отворено нуде договор са „Косовом“ као залог за милијарде евра из европских фондова, третирајући нашу земљу као обичног парију и колонију, пружајући на тај начин отворену помоћ и подршку А. Вучићу, у овој за њега свакако пресудној изборној кампањи, као што су то радили на изборима 2012. године. Али то не смета представницима листе „Србија против насиља“, да и даље говоре о „европским вредностима“ и њиховом залагању за „европске интеграције“ без обзира на лицемерство и дупле стандарде Европске Уније, а што се могло јасно видети у њеном извештају о стању у Србији, који је недавно објављен, као и у изјави изасланика ЕУ у Србији Емануела Жиофреа “спровођење споразума са Косовом, па онда новац“.

У односу на десни спектар наше опозиционе сцене, странке окупљене око листе „Србија против насиља“ успеле су да преброде своје разлике и стишају њихове лидерске сујете, објаве своје уједињење и тиме стекну одређену политичку добит, као и предност у вођењу изборне кампање.

Представници десне национално опредељене опозиције показали су да нису дорасли изузетно важном политичком и историјском тренутку, јер су у њиховим тзв. „преговорима“ преовладали уски страначки и лични интереси. Без обзира на то што се они здушно и говорљиво позивају на одсудну борбу за Косово и Метохију и одбацивање „француско-немачког“ плана, нису успели да формирају заједничку изборну листу, нити политички савез који би након избора имао изгледну могућност да буде озбиљна и делотворна брана у заступању одбране Косова и Метохије, као саставног и неодвојивог дела наше српске државе.

Изгледна историјска прилика нажалост је пропуштена и ова чињеница у великој мери доводи у питање њихову искрену намеру да се и даље представљају као бескомпромисни заступници косовског завета, на који се тако често позивају. Али доводи се у питање и њихов стварни опозициони карактер као последица немогућности да превазиђу заиста небитне разлике, јер ако нису могли да се уједине око одбране Косова и Метохије, у време када је очигледно да А. Вучић спрема признавање тзв. „косовске државности“ - онда су показали да нису дорасли овом изузетно важном историјском тренутку у коме се Србија данас налази.

Представници десне национално опредељене опозиције показали су да нису дорасли изузетно важном политичком и историјском тренутку, јер су у њиховим тзв. „преговорима“ преовладали уски страначки и лични интереси. Без обзира на то што се они здушно и говорљиво позивају на одсудну борбу за Косово и Метохију и одбацивање „француско-немачког“ плана, нису успели да формирају заједничку изборну листу

Десници је на тај начин онемогућено стратешко гласање (уз велико разочарење што до договора о заједничкој листи није дошло) што би обезбедило да пре свега не дође до расипања гласова, које је од изузетне важности за владајућу странку на овим изборима и која све чини да се не изгуби ниједан потенцијални њен глас. Могућност стратешког гласања даје јасну поруку бирачима да се ради о уједињеној политичкој снази, која ће обезбедити да њихов глас буде јасно профилисан и да неће бити дат странкама које не могу прећи цензус, што једино одговара владајућој коалицији.

У том смислу је индикативан исказ професора социологије на ФПН-у М. Бешићам који се бави истраживањем јавног мњења и кретањима унутар нашег бирачког тела. “Грађане занима само да гласају против ове власти и њима мора бити понуђена алтернатива која подразумева стишавање лидерских амбиција, фамозних расподела мандата, или питања која им нису од суштинског значаја. А то значи уједињење опозиције на што мањем броју листа“.

Очигледно је да су поједини тзв. лидери из корпуса национално опредељене опозиције само тражили повољан разлог да не дође до обједињавања национално оријентисаних странака. Та чињеница је довела до великог разочарења унутар овако оријентисаног бирачког тела што ће се свакако показати и у изборним резултатима. Посебно треба навести елементарно непоштовање које је у овим тзв. коалиционим преговорима показано за напоре и настојање људи као што су Мило Ломпар , Милош Ковић и Матија Бећковић, који су заложили свој углед и интегритет да би се остварио договор, а доживели су да буду грубо дезавуисани политикантским играма тзв. „страначких лидера“.

Посебно треба навести елементарно непоштовање које је у овим тзв. коалиционим преговорима показано за напоре и настојање људи као што су Мило Ломпар , Милош Ковић и Матија Бећковић, који су заложили свој углед и интегритет да би се остварио договор, а доживели су да буду грубо дезавуисани политикантским играма тзв. „страначких лидера“

Зато се и дешава да због оваквог ускогрудног страначког и политикантског односа, у нашим странкама нису присутни и ангажовани истакнути интелектуалци, као и људи који су остварени у својим струкама и професијама. Они носе у себи толико потребни критички и самосвојни дух и не могу бити слепи послушници самопроглашених страначких тзв. „лидера“ и „лидерчића“.

Ови избори ће бити и велико чистилиште и показаће прави распоред политичких снага не само у садашњој владајућој коалицији, већ и у опозиционим редовима, јер више нећемо морати да лицитирамо ко је права, а ко лажна опозиција.

Недавно су одржани парламентарни избори у Пољској, они су имали велики значај за ову земљу али и за ЕУ. Стварана је одређена врста плебисцитарне атмосфере и наглашаван је „одсудни карактер ових избора за будућност Пољске и саме ЕУ“. Готово истоветна атмосфера се ствара и данас у Србији и то из сасвим оправданог разлога, јер је улог владајуће напредњачке камариле заиста велики. Не ради се о њиховом даљем опстанку на власти, већ они бране свој клептократски, корупционашки и мафијашки режим, привилегије и богатство које су стекли (што они више и не крију) захваљујућу управо повезаношћу са партијском државом и личним диктаторским режимом А. Вучића.

Навешћемо само неколико детаља из анализе изборних резултата у Пољској: „Излазност је била рекордна, готово 74% (према последњим подацима), што је за 10% више него 1989. године (у време Солидарности и рушења комунизма у овој земљи). Супротно трендовима који преовлађују на континенту, прве процене показују да је излазност међу гласачима млађим од 29 година била виша него онима старији од 60. Изгледа да су млади Пољаци коначно схватили да је у питању њихова будућност. Што год да следи, ово је био велики дан за демократију. Људи су проговорили и показали да желе њихову владу.

Зашто је опозиција победила?

У сваком случају, многима је већ доста корумпиране, ситничаве, назадне, опскурантске владавине партије коју предводи Јарослав Качињски. Поред бољег одзива младих гласача, на овим изборима је први пут забележено да је гласало више жена него мушкараца“.

Јасно се види из ове анализе да је велики излазак младих и жена био од пресудне важности за победу опозиције, која је иначе победила у свим градовима који имају више од 50.000 становника.

Велико је и неизвесно питање да ли се овакав исход може очекивати и у Србији, јер је незаинтересованост младих људи за политичке процесе и изборе изузетно велика, на томе је овај режим истрајно и циљано радио, стварана је атмосфера, не само код младих, да се „ништа не може променити“ и да је „повлачење у конформизам и лични забран једини спас од погубног утицаја политике и политичара“ - који се по мишљењу већине грађана боре само за своје личне и партијске интересе. Тиме је задатак опозиције на овим изборима већи и изазовнији, посебно када се узме у обзир да више нико и не спомиње борбу за слободне и демократске изборе, а могућност бојкота се генерално одбацује без обзира на то што се показало да је он најделотворније средство у делегитимизацији овог режима, али и у вршењу делотворног притиска на њега, који све више добија обрисе сада већ отворене диктатуре, о чему сведочи и начин на који се води прљава изборна кампања од стране припадника овог режима, као и самог А. Вучића.

На овај начин ови избори добијају изразито референдумски значај где председник Републике по ко зна који пут кршећи Устав показује своју антидемократску природу и диктаторски начин владавине

Они не презају да иду у најгрубљу дискредитацију сваког оног ко припада опозицији и критичкој јавности, у шта се можемо уверити свакодневно само пратећи медије који су под њиховом апсолутном контролом, борећи се пре свега за свој опстанак на власти и себе месијански поистовећујући са Србијом. О томе говори иступање А. Вучића на напредњачком окупљању у Смедереву, на којем је подигао до максимума улог у овој кампањи поручујући својим присталицама: “Гласате за, или против председника. Људи треба да знају да када гласају за листу посланика, да гласају за свог председника. За, или против мене, баш како они кажу. Не могу да урадим као председник државе ништа за грађане Србије, ако премијер буде из неке друге странке“.

На овај начин ови избори добијају изразито референдумски значај где председник Републике по ко зна који пут кршећи Устав показује своју антидемократску природу и диктаторски начин владавине. Али инсистирање на оваквој изборној атмосфери може бити додатни подстицај, не само за напредњачко бирачко тело, већ и за што шири круг грађана, који схватају да је овај режим истрошен и да се одржава само на бизарном култу личности напредњачког великог вође.