Prava strana istorije

Kada su Bertranda Rasela pitali šta će reći istorija, on je dao sledeći odgovor:istorija će kao i uvek lagati. Moramo imati neprestano u vidu ovakvo određenje istorije (nju obično pišu pobednici) koje je dao veliki engleski filozof danas kada se suočavamo sa neprestanim ultimativnim zahtevima da se Srbija konačno okrene Zapadu i EU i da na taj način obezbedi sebi mesto na pravoj strani istorije. 

Komentarišući izveštaj odbora za spoljne poslove Evropskog Parlamenta o Srbiji Vladimir Bilčik je rekao da na putu pridruživanja EU Srbija mora da ispuni jasno postavljene uslove a oni se odnose na uvođenje sankcija Rusiji i postizanje obostranog priznanja tzv. kosovske države i Srbije jer jedino tako možemo da se nađemo na pravoj strani istorije i među demokratskim i civilizovanim svetom. Ovi ultimativni uslovi su dodatno osnaženi izjavom ministarke spoljnih poslova Nemačke Analene Berbok (inače vodećeg zelenog jastreba u EU).Ona je pored ponavljanja stava da bez priznanja tzv. kosovske države nema članstva Srbije u EU apelovala na Srbe na Kosovu i Metohiji da preregistruju svoja vozila na kosovske registarske tablice. Po njoj je jasno da 9.000 srpskih neregistrovanih tablica ozbiljno minira suverenitet Kosova (kakva ispoljena lucidnost u zastupanju suvereniteta tzv. kosovske države).

Nije propustila ni da naglasi da Nemačka podržava članstvo Kosova u Savetu Evrope (verovatno zbog izuzetnih rezultata u razvoju demokratije i vladavini prava, zaštiti ljudskih prava u ovoj našoj pokrajini), kao i da je došlo vreme da se primeni vizna liberalizacija za Kosovo, i to u vreme kada Srbi na Kosovu i Metohiji žive getoizirani u enklavama i nemaju elementarne uslove da ostvare pravo na slobodu kretanja.

U nastupima ministarke spoljnih poslova Nemačke, najmoćnije i najuticajnije članice EU, nema ni pomena o sprovođenju Briselskog sporazuma i formiranja ZSO, o brutalnom kršenju osnovnih ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, o učestalim napadima na život i imovinu Srba, a da ne govorimo da niko od zvaničnika EU nikada ne pominje obezbeđivanje uslova za povratak prognanih Srba

U nastupima ministarke spoljnih poslova Nemačke, najmoćnije i najuticajnije članice EU, nema ni pomena o sprovođenju Briselskog sporazuma i formiranja ZSO, o brutalnom kršenju osnovnih ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, o učestalim napadima na život i imovinu Srba (bilo ih je više od sto samo u ovoj godini) koji su ostali da žive na ovom delu naše državne teritorije, a da ne govorimo da niko od zvaničnika EU nikada ne pominje jedno od najvažnijih pitanja, a vezano je za obezbeđivanje uslova za povratak prognanih Srba u mesta u kojima su živeli nakon brutalnog proterivanja desetine hiljada Srba posle okončanja agresija NATO Pakta na SRJ i martovskog pogroma Srba 2004. godine.

Sve to nikako ne dotiče predstavnike EU i SAD jer je za njih tzv. kosovska država primer ubrzanog razvoja demokratije i pravne države i po njima može da posluži kao ogledni primer kako izgleda svrstavanje na pravu stranu istorije uz bezuslovnu odanost pre svega američkim interesima na ovom delu Balkana i Evrope.

A kako u izvedbi SAD izgledaju njihovi najvažniji interesi možemo videti u nedavno objavljenoj novoj bezbednosnoj strategiji koja određuje i glavne uslove za pripadanje pravoj strani istorije i civilizovano svetu u savremenim društvenim i političkim uslovima kada dolazi do dalekosežnih i tektonskih promena u međunarodnim odnosima. Osnovna ideja sadržana u ovoj strategiji sadržana je u rezolutnom stavu da je američko vođstvo glavni faktor i ključ za prevazilaženje globalnih pretnji kao što su uspon autoritarnih režima i klimatske promene (postoji li zemlja osim SAD koja je podržavala najbrutalnije diktatore kad god jer to odgovaralo njenim nacionalnim i ekonomskim interesima i pružala konstanti otpor naporima da se spreči dalje uništavanje prirode?).

Naglašava se dalje u ovoj strategiji da čak i posle početka rata u Ukrajini Kina predstavlja i dalje najveći izazov za globalni međunarodni poredak. SAD moraju da pobede u ekonomskoj utakmici, ali i u trci u naoružanju koju vode sa Pekingom ukoliko žele da da zadrže odlučujući uticaj širom sveta. Savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost DŽejk Saliven izjavio je povodom objavljivanja ove strategije da „Narodna Republika Kina gaji nameru i poseduje kapacitet da preoblikuje međunarodni poredak. Priznajemo da u geopolitičkoj sferi Kina predstavlja najznačajniji geopolitički izazov a uz nju i Rusija, ali to su izazovi različite prirode.“ Očigledno je kada se govori o jedino mogućoj pravoj strani istorije da se do nje može dosegnuti samo u slučaju da se dokaže pre svega poslušničko i slugeranjsko svrstavanje uz ovako definisano neprikosnoveno američko vođstvo, a u našim prilikama i uz uslove koje postavljaju predstavnici EU o uvođenju sankcija Rusiji i što bržem priznavanju nezavisnosti tzv. kosovske države.

Jedino tako možemo obezbediti i zaslužiti mesto na pravoj strani istorije kada se pod odlučujućim uticajem SAD gradi novi gvozdeni zid i svedočimo o sve radikalnijem hladnom ratu koji su pokrenule zemlje pripadnice tzv. superiorne zapadne demokratije i civilizacije. Pri tome se prenebregava činjenica o kojoj svedoče najozbiljniji evropski i američki teoretičari ukazujući na ozbiljno poljuljanu kredibilnost evropskih vrednosti i liberalnog koncepta demokratije koja je u dubokoj strukturalnoj krizi jer u njene osnovne ideje i koncepcije veruje sve manje ljudi. Sve se više naglašava da živimo u vremenu post-demokratije. Očito je da ozbiljni socijalni i politički izazovi savremenog društva temeljno razaraju uzdrmane osnove liberalizma i demokratije. Uteha ne mogu biti reči Monteskjea: „Bolje je biti deo liberalne nego despotske imperije“.

Ovako postavljeni osnovni principi američke bezbednosne strategije i neposredna dešavanja u savremenom svetu reaktuelizuju osnovnu tezu Samjuela Hantingtona o sukobu civilizacija. Ona je bila izložena salvi kritika i neprihvatanja u vreme kada je obelodanjena krajem dvadesetog veka. Nakon nekoliko decenija ona se u ovom aktuelnom vremenu vratila na velika vrata u savremeni društveni i politički život. Samo nekoliko njegovih osnovnih uvida iznetih u knjizi „Sukob civilizacija“ može posvedočiti o tome: „Globalna politika počela je da se preoblikuje duž kulturnih granica. Izbegavanje globalnog rata civilizacija zavisi od toga da li će svetske vođe prihvatiti i sarađivati u tome da održe multicivilizacijski karakter globalne politike. Ključna sporna pitanja na međunarodnom dnevnom redu tiču se razlika među civilizacijama. Moć se sa dugo predominantnog Zapada premešta na nezapadne civilizacije. Globalna politika postala je multipolarna i multicivilizacijska. Lester Pirson je tvrdio da najdalekosežniji problemi više ne nastaju između naroda unutar jedne civilizacije, nego između samih civilizacija. Zapad je osvojio svet ne nadmoćnošću svojih ideja, vrednosti ili svoje religije nago svojom nadmoćnošću u primeni organizovanog nasilja. Zapadnjaci često zaboravljaju ovu činjenicu. Nezapadnjaci nikada. Modernizacija ukratko ne znači nužno pozapadnjačenje. Nezapadne društva mogu da se modernizuju, i modernizuju se, a da ne napuštaju svoje sopstvene kulture i ne usvajaju masovno zapadne vrednosti. Svet, na fundamentalne načine postaje moderniji i manje zapadni. Ono što je za Zapad univerzalizam za ostale je imperijalizam. Izvori sukoba su u fundamentalnim razlikama u društvu i kulturi“.

U našem slučaju pored stalnih uslovljavanja iz EU i SAD postoje i mnogobrojna pozivi i zalaganja da se uvedu sankcije Rusiji i prizna nezavisnost tzv. kosovske države a u najvećem broju slučajeva potiču iz redova pro-evropski, liberalno –demokratski i građanistički orijentisanih političkih i ne samo političkih grupacija

Do koje mere su predstavnici tzv. superiorne i zapadne demokratske zajednice izgubili svaki osećaj za realno sagledavanje stvarnosti i istorijski kontekst najbolje svedoči izjava nemačkog kancelara Olafa Šolca da Putin i njegovi pomagači vode krstaški rat Rusije protiv liberalne demokratije. Svako ko iole poznaje evropsku istoriju zna da su krstaške ratove vodili Katolička crkva i evropski vladari u srednjem veku a dobro su poznate i katastrofalne posledice ovih ratova. Setimo se samo IV krstaškog rata iz 1204. godine i besprimernog razaranja Carigrada i Vizantije od čega se ona nikada zapravo nije ni oporavila. A upravo je Rusija kroz svoju istoriju bila meta krstaških pohoda zapadnih sila koje su uvek težile da je podele i svedu na zemlju bez ozbiljnog upliva na međunarodne odnose.

Zapitajmo se i šta je nama donelo naše istorijsko iskustvo jer smo u najznačajnijim političkim i istorijskim previranjima ali i ratnom sukobima bili bezuslovno na tadašnjoj pravoj strani istorije, ali to nam nije nikako pomoglo da ne budemo i dalje tretirani kao iracionalne parije Evrope i remetilački faktor na Balkanu. Možemo navesti samo našu izuzetno važnu ulogu u I i II svetskom ratu (uz mnogo drugih značajnih istorijskih primera) kada je Srbija jasno pokazala svoju odlučnu privrženost idealima slobode, demokratije i borbe za bolji i pravedniji svet dajući izuzetno velike žrtve prolazeći kroz velika stradanja svog naroda .

Bio je u pravu Nebojša Mitrić kada je zapisao da „Zemlje poražene u II svetskom ratu brže su napredovale od pobednika. One su nastojale da se poraz što pre zaboravi, dok su pobednici veličali pobedu“. O tome svedoči i činjenica da su u EU primljene zemlje, posebno iz bivšeg Istočnog bloka i iz našeg susedstva, koje su bile deo nacističkog projekta nove Evrope. To je još jedno svedočanstvo o neodrživosti uterivanja u ekskluzivni klub zemalja koje su uvek na pravoj strani istorije bez obzira na kojoj strani su zaista bile u prelomnim istorijskim događajima i ratnim sukobima. One danas u tzv. evropskoj porodici civilizovanih naroda i to bez obzira što su u najvećim iskušenjima za opstanak Evrope pripadale onim snagama koje su donosile razaranje i poništavanje osnovnih evropskih vrednosti na koje se tako istrajno i u velikoj meri licemerno pozivaju oni koji određuju pravila za pridruživanje pravoj strani istorije i EU.

To verovatno spada u domen realnog, pragmatičnog načina sagledavanja i vođenja savremene politike u kojoj dominira hipokrizija, licemerstvo i apsolutno poništavanje temeljnih principa međunarodnog prava .Na njega se inače beskrupulozno pozivaju one velike sile sa one prave strane istorije i to samo kada je to u njihovom najogoljenijem ekonomskom i političkom interesu. Nakon 2000. godine kada je došlo do promene autoritarnog režima Slobodana Miloševića postali smo kako se govorilo deo demokratskog i civilizovanog sveta, ali ta idila i euforija je veoma kratko trajala. Nije prošlo ni nekoliko meseci a vladi koju je vodio Zoran Đinđić stizali su sve teži i izazovniji zahtevi koji su i doveli do urušavanja jedva uspostavljenog veoma krhkog demokratski i pro-evropski orijentisanog sistema. Bez obzira što smo tada bili na pravoj strani istorije, stepen licemerstava i hipokrizije nije bio ništa manji i pogubniji nego što je prisutan i danas.

Ovde se ne radi samo o donošenju rutinskih i iznuđenih političkih odluka, ovde je u pitanju odbrana našeg ljudskog i nacionalnog dostojanstva i već zaboravljenog osećanja stida i časti. Ali i postojanja svesti da je na delu sudbonosno pitanje opstanka srpskog naroda

Kada govorimo o hipokriziji i licemerstvu naših „prijatelja“ i pokrovitelja sa Zapada možemo navesti kao dobar primer ponašanja i delovanja Turske u savremenim političkim dešavanjima. Ona je punopravni član NATO pakta, kandidat za prijem u EU, zemlja koja vojno već nekoliko godine ugrožava i vrši agresiju na suverene države Siriju i Irak a nije uvela ni sankcije Rusiji. Da li je Turska izložena velikim pritiscima da mora obustaviti napade na dve suverene države i pridružiti se bez odlaganja sankcijama Rusiji. Naravno da nije. Čak se javlja kao posrednik u mirovnim razgovorima između Ukrajine i Rusije.

U našem slučaju pored stalnih uslovljavanja iz EU i SAD postoje i mnogobrojna pozivi i zalaganja da se uvedu sankcije Rusiji i prizna nezavisnost tzv. kosovske države a u najvećem broju slučajeva potiču iz redova pro-evropski, liberalno –demokratski i građanistički orijentisanih političkih i ne samo političkih grupacija. Oni se u našoj javnosti neprestano pozivaju na potrebu da se sledi realnost i pragmatičnost u političkom odlučivanju ali i na svoju doslednu privrženost u odbrani tekovina anti-fašističke borbe u II Svetskom ratu. Spremni su da sebe predstavljaju kao jedino prihvatljive i posvećene baštinike anti-fašističke tradicije u Srbiji. Ali treba postaviti jednostavno pitanje. Da li je bilo realno i prihvatljivo da nakon sloma Kraljevine Jugoslavije u kratkotrajnim aprilskom ratu 1941 godine i uvođenja surove nemačke nacističke okupacije kada nije bilo gotovo nikakvog organizovanog otpora u porobljenoj Evropi da srpski narod pokrene ustanak i stvori prve oslobođene teritorije dajući ogromne žrtve.

Srbija je bila jedina zemlja u kojoj je primenjivana naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika mora strljati sto ljudi. Naravno da to nije bilo realno, ali smo tada bili na pravoj strani storije i to niko ne može osporiti. A danas nas ti isti zagovornici evropskih vrednosti i političkog pragmatizma (tome se sve više pridružuju i dežurni glasnogovornici i trabanti naprednjačkog režima) neprestano pozivaju da gazeći naše istorijsko iskustvo otpora, slobodarstva i dostojanstva budemo na pravoj strani istorije (priznavajući neminovnost prihvatanja realanosti savremenih političkih odnosa u Evropi i na Kosovu i Metohiji) tako što ćemo priznati nezavisnost tzv. kosovske države i uvesti sankcije Rusiji koja je ostala još jedini garant mogućnosti da očuvamo suverenitet naše države ali i nacionalni identitet i dignitet našeg srpskog naroda koji živi ne samo na Kosovu i Metohiji.

Ovde se ne radi samo o donošenju rutinskih i iznuđenih političkih odluka, ovde je u pitanju odbrana našeg ljudskog i nacionalnog dostojanstva i već zaboravljenog osećanja stida i časti. Ali i postojanja svesti da je na delu sudbonosno pitanje opstanka srpskog naroda kao zastupnika najsvetijih principa naše istorijske svesti i tradicije. Bez odbrane ovako shvaćenog nacionalnog interesa ostaje nam samo stid i nemoć zbog našeg povinovanja ultimatuma onih koji su pokrovitelji razaranja međunarodnog prava i tzv. kosovske nezavisnosti a nas licemerno pozivaju da poštujemo demokratske principe koji oni svakodnevno gaze i dezavuišu.

Ako se danas pitamo šta treba činiti da bi bili na pravoj strani istorije, ma koliko to bilo relativno i političkim manipulacijama izloženo određenje, veoma je važno i za nas poučno navesti reči tvorca srpske balkanistike, nepravedno zaboravljenog i marginalizovanog Milana Budimira. On je u svom radu „Dva sveta“ objavljenog 1935. zapisao za nas i danas izuzetno vredne i pre svega opominjuće reči: „Ima već desetak godina kako se u južnoslovenskom društvu govori o podeli našeg naroda na dva sveta. Ta podela kazuje da su se Jugosloveni sastoje od nekulturnih Balkanaca i od kulturnih Evropljana. Po toj istoj podeli nekulturne Balkance obeležava vizantinizam, zbir beskonačnog reda svakojakih zala, a jugoslovenske Evropljane ili zapadnjake krasi sav sjaj rimskog humanizma i sve blagodeti zapadnoevropske civilizacije. Ovo učenje o podeli našeg naroda na dva sveta nije novo. Ono doduše menja svoje oblike i opseg svoje sadržine, ali ostaje u suštini uvek isto za poslednju stotinu godina. Nekoliko godina pred Veliki rat prema pisanju učenih sarajevskih jezuita delilo je Jugoslovene na kulturne pripadnike rimske crkve i nekulturnu stoku pastira šizmatika“.

U tekstu „Balkanska sudbina“ Milan Budimir izriče i danas izuzetno važno upozorenje: „Svako ludo trčkaranje za Evropom, svako nekritičko imitiranje Evrope, kako se to često praktikovalo na Balkanu isključuje preporod balkanskih naroda i vaskrs balkanskog duha jer se i jedno i drugo može ostvariti u prvom redu savremenom saradnjom balkanskih naroda i balkanskih država“.

U društvu Prosvjeta u Bijeljini 1941. godine izgovorio je u svetosavskoj besedi sledeće znakovite reči: „Mi Balkanci možemo biti ponosni što se u našem delu hrišćanskog sveta digao prvi glas za narodnu crkvu. Tako je u tom pogledu Balkan izmakao ispred Evrope i pretekao sve potonje pokušaje na Zapadu da se stvori takav oblik hrišćanske prosvete koji će potpuno srasti sa narodnom i državnom celinom . Svetosavlje je stoga gotovo za sav Zapad i dan-danas nedostižan ideal. Sveti Sava je svojom mudrim junaštvom učinio dvoje: stvorio je narodnu samosvojnu crkvu i udario temelje zajednice između naroda srpskog, države srpske i crkve. Ovo herojsko delo ostvareno je na najtežem mestu svetskom, na razbojištu između Rima i Carigrada, na međi Istoka i Zapada“.