Права страна историје

Када су Бертранда Расела питали шта ће рећи историја, он је дао следећи одговор:историја ће као и увек лагати. Морамо имати непрестано у виду овакво одређење историје (њу обично пишу победници) које је дао велики енглески филозоф данас када се суочавамо са непрестаним ултимативним захтевима да се Србија коначно окрене Западу и ЕУ и да на тај начин обезбеди себи место на правој страни историје. 

Коментаришући извештај одбора за спољне послове Европског Парламента о Србији Владимир Билчик је рекао да на путу придруживања ЕУ Србија мора да испуни јасно постављене услове а они се односе на увођење санкција Русији и постизање обостраног признања тзв. косовске државе и Србије јер једино тако можемо да се нађемо на правој страни историје и међу демократским и цивилизованим светом. Ови ултимативни услови су додатно оснажени изјавом министарке спољних послова Немачке Аналене Бербок (иначе водећег зеленог јастреба у ЕУ).Она је поред понављања става да без признања тзв. косовске државе нема чланства Србије у ЕУ апеловала на Србе на Косову и Метохији да пререгиструју своја возила на косовске регистарске таблице. По њој је јасно да 9.000 српских нерегистрованих таблица озбиљно минира суверенитет Косова (каква испољена луцидност у заступању суверенитета тзв. косовске државе).

Није пропустила ни да нагласи да Немачка подржава чланство Косова у Савету Европе (вероватно због изузетних резултата у развоју демократије и владавини права, заштити људских права у овој нашој покрајини), као и да је дошло време да се примени визна либерализација за Косово, и то у време када Срби на Косову и Метохији живе гетоизирани у енклавама и немају елементарне услове да остваре право на слободу кретања.

У наступима министарке спољних послова Немачке, најмоћније и најутицајније чланице ЕУ, нема ни помена о спровођењу Бриселског споразума и формирања ЗСО, о бруталном кршењу основних људских права Срба на Косову и Метохији, о учесталим нападима на живот и имовину Срба, а да не говоримо да нико од званичника ЕУ никада не помиње обезбеђивање услова за повратак прогнаних Срба

У наступима министарке спољних послова Немачке, најмоћније и најутицајније чланице ЕУ, нема ни помена о спровођењу Бриселског споразума и формирања ЗСО, о бруталном кршењу основних људских права Срба на Косову и Метохији, о учесталим нападима на живот и имовину Срба (било их је више од сто само у овој години) који су остали да живе на овом делу наше државне територије, а да не говоримо да нико од званичника ЕУ никада не помиње једно од најважнијих питања, а везано је за обезбеђивање услова за повратак прогнаних Срба у места у којима су живели након бруталног протеривања десетине хиљада Срба после окончања агресија НАТО Пакта на СРЈ и мартовског погрома Срба 2004. године.

Све то никако не дотиче представнике ЕУ и САД јер је за њих тзв. косовска држава пример убрзаног развоја демократије и правне државе и по њима може да послужи као огледни пример како изгледа сврставање на праву страну историје уз безусловну оданост пре свега америчким интересима на овом делу Балкана и Европе.

А како у изведби САД изгледају њихови најважнији интереси можемо видети у недавно објављеној новој безбедносној стратегији која одређује и главне услове за припадање правој страни историје и цивилизовано свету у савременим друштвеним и политичким условима када долази до далекосежних и тектонских промена у међународним односима. Основна идеја садржана у овој стратегији садржана је у резолутном ставу да је америчко вођство главни фактор и кључ за превазилажење глобалних претњи као што су успон ауторитарних режима и климатске промене (постоји ли земља осим САД која је подржавала најбруталније диктаторе кад год јер то одговарало њеним националним и економским интересима и пружала константи отпор напорима да се спречи даље уништавање природе?).

Наглашава се даље у овој стратегији да чак и после почетка рата у Украјини Кина представља и даље највећи изазов за глобални међународни поредак. САД морају да победе у економској утакмици, али и у трци у наоружању коју воде са Пекингом уколико желе да да задрже одлучујући утицај широм света. Саветник Беле куће за националну безбедност Џејк Саливен изјавио је поводом објављивања ове стратегије да „Народна Република Кина гаји намеру и поседује капацитет да преобликује међународни поредак. Признајемо да у геополитичкој сфери Кина представља најзначајнији геополитички изазов а уз њу и Русија, али то су изазови различите природе.“ Очигледно је када се говори о једино могућој правој страни историје да се до ње може досегнути само у случају да се докаже пре свега послушничко и слугерањско сврставање уз овако дефинисано неприкосновено америчко вођство, а у нашим приликама и уз услове које постављају представници ЕУ о увођењу санкција Русији и што бржем признавању независности тзв. косовске државе.

Једино тако можемо обезбедити и заслужити место на правој страни историје када се под одлучујућим утицајем САД гради нови гвоздени зид и сведочимо о све радикалнијем хладном рату који су покренуле земље припаднице тзв. супериорне западне демократије и цивилизације. При томе се пренебрегава чињеница о којој сведоче најозбиљнији европски и амерички теоретичари указујући на озбиљно пољуљану кредибилност европских вредности и либералног концепта демократије која је у дубокој структуралној кризи јер у њене основне идеје и концепције верује све мање људи. Све се више наглашава да живимо у времену пост-демократије. Очито је да озбиљни социјални и политички изазови савременог друштва темељно разарају уздрмане основе либерализма и демократије. Утеха не могу бити речи Монтескјеа: „Боље је бити део либералне него деспотске империје“.

Овако постављени основни принципи америчке безбедносне стратегије и непосредна дешавања у савременом свету реактуелизују основну тезу Самјуела Хантингтона о сукобу цивилизација. Она је била изложена салви критика и неприхватања у време када је обелодањена крајем двадесетог века. Након неколико деценија она се у овом актуелном времену вратила на велика врата у савремени друштвени и политички живот. Само неколико његових основних увида изнетих у књизи „Сукоб цивилизација“ може посведочити о томе: „Глобална политика почела је да се преобликује дуж културних граница. Избегавање глобалног рата цивилизација зависи од тога да ли ће светске вође прихватити и сарађивати у томе да одрже мултицивилизацијски карактер глобалне политике. Кључна спорна питања на међународном дневном реду тичу се разлика међу цивилизацијама. Моћ се са дуго предоминантног Запада премешта на незападне цивилизације. Глобална политика постала је мултиполарна и мултицивилизацијска. Лестер Пирсон је тврдио да најдалекосежнији проблеми више не настају између народа унутар једне цивилизације, него између самих цивилизација. Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја, вредности или своје религије наго својом надмоћношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу. Незападњаци никада. Модернизација укратко не значи нужно позападњачење. Незападне друштва могу да се модернизују, и модернизују се, а да не напуштају своје сопствене културе и не усвајају масовно западне вредности. Свет, на фундаменталне начине постаје модернији и мање западни. Оно што је за Запад универзализам за остале је империјализам. Извори сукоба су у фундаменталним разликама у друштву и култури“.

У нашем случају поред сталних условљавања из ЕУ и САД постоје и многобројна позиви и залагања да се уведу санкције Русији и призна независност тзв. косовске државе а у највећем броју случајева потичу из редова про-европски, либерално –демократски и грађанистички оријентисаних политичких и не само политичких групација

До које мере су представници тзв. супериорне и западне демократске заједнице изгубили сваки осећај за реално сагледавање стварности и историјски контекст најбоље сведочи изјава немачког канцелара Олафа Шолца да Путин и његови помагачи воде крсташки рат Русије против либералне демократије. Свако ко иоле познаје европску историју зна да су крсташке ратове водили Католичка црква и европски владари у средњем веку а добро су познате и катастрофалне последице ових ратова. Сетимо се само IV крсташког рата из 1204. године и беспримерног разарања Цариграда и Византије од чега се она никада заправо није ни опоравила. А управо је Русија кроз своју историју била мета крсташких похода западних сила које су увек тежиле да је поделе и сведу на земљу без озбиљног уплива на међународне односе.

Запитајмо се и шта је нама донело наше историјско искуство јер смо у најзначајнијим политичким и историјским превирањима али и ратном сукобима били безусловно на тадашњој правој страни историје, али то нам није никако помогло да не будемо и даље третирани као ирационалне парије Европе и реметилачки фактор на Балкану. Можемо навести само нашу изузетно важну улогу у I и II светском рату (уз много других значајних историјских примера) када је Србија јасно показала своју одлучну приврженост идеалима слободе, демократије и борбе за бољи и праведнији свет дајући изузетно велике жртве пролазећи кроз велика страдања свог народа .

Био је у праву Небојша Митрић када је записао да „Земље поражене у II светском рату брже су напредовале од победника. Оне су настојале да се пораз што пре заборави, док су победници величали победу“. О томе сведочи и чињеница да су у ЕУ примљене земље, посебно из бившег Источног блока и из нашег суседства, које су биле део нацистичког пројекта нове Европе. То је још једно сведочанство о неодрживости утеривања у ексклузивни клуб земаља које су увек на правој страни историје без обзира на којој страни су заиста биле у преломним историјским догађајима и ратним сукобима. Оне данас у тзв. европској породици цивилизованих народа и то без обзира што су у највећим искушењима за опстанак Европе припадале оним снагама које су доносиле разарање и поништавање основних европских вредности на које се тако истрајно и у великој мери лицемерно позивају они који одређују правила за придруживање правој страни историје и ЕУ.

То вероватно спада у домен реалног, прагматичног начина сагледавања и вођења савремене политике у којој доминира хипокризија, лицемерство и апсолутно поништавање темељних принципа међународног права .На њега се иначе бескрупулозно позивају оне велике силе са оне праве стране историје и то само када је то у њиховом најогољенијем економском и политичком интересу. Након 2000. године када је дошло до промене ауторитарног режима Слободана Милошевића постали смо како се говорило део демократског и цивилизованог света, али та идила и еуфорија је веома кратко трајала. Није прошло ни неколико месеци а влади коју је водио Зоран Ђинђић стизали су све тежи и изазовнији захтеви који су и довели до урушавања једва успостављеног веома крхког демократски и про-европски оријентисаног система. Без обзира што смо тада били на правој страни историје, степен лицемерстава и хипокризије није био ништа мањи и погубнији него што је присутан и данас.

Овде се не ради само о доношењу рутинских и изнуђених политичких одлука, овде је у питању одбрана нашег људског и националног достојанства и већ заборављеног осећања стида и части. Али и постојања свести да је на делу судбоносно питање опстанка српског народа

Када говоримо о хипокризији и лицемерству наших „пријатеља“ и покровитеља са Запада можемо навести као добар пример понашања и деловања Турске у савременим политичким дешавањима. Она је пуноправни члан НАТО пакта, кандидат за пријем у ЕУ, земља која војно већ неколико године угрожава и врши агресију на суверене државе Сирију и Ирак а није увела ни санкције Русији. Да ли је Турска изложена великим притисцима да мора обуставити нападе на две суверене државе и придружити се без одлагања санкцијама Русији. Наравно да није. Чак се јавља као посредник у мировним разговорима између Украјине и Русије.

У нашем случају поред сталних условљавања из ЕУ и САД постоје и многобројна позиви и залагања да се уведу санкције Русији и призна независност тзв. косовске државе а у највећем броју случајева потичу из редова про-европски, либерално –демократски и грађанистички оријентисаних политичких и не само политичких групација. Они се у нашој јавности непрестано позивају на потребу да се следи реалност и прагматичност у политичком одлучивању али и на своју доследну приврженост у одбрани тековина анти-фашистичке борбе у II Светском рату. Спремни су да себе представљају као једино прихватљиве и посвећене баштинике анти-фашистичке традиције у Србији. Али треба поставити једноставно питање. Да ли је било реално и прихватљиво да након слома Краљевине Југославије у краткотрајним априлском рату 1941 године и увођења сурове немачке нацистичке окупације када није било готово никаквог организованог отпора у поробљеној Европи да српски народ покрене устанак и створи прве ослобођене територије дајући огромне жртве.

Србија је била једина земља у којој је примењивана наредба да се за једног убијеног немачког војника мора стрљати сто људи. Наравно да то није било реално, али смо тада били на правој страни сторије и то нико не може оспорити. А данас нас ти исти заговорници европских вредности и политичког прагматизма (томе се све више придружују и дежурни гласноговорници и трабанти напредњачког режима) непрестано позивају да газећи наше историјско искуство отпора, слободарства и достојанства будемо на правој страни историје (признавајући неминовност прихватања реаланости савремених политичких односа у Европи и на Косову и Метохији) тако што ћемо признати независност тзв. косовске државе и увести санкције Русији која је остала још једини гарант могућности да очувамо суверенитет наше државе али и национални идентитет и дигнитет нашег српског народа који живи не само на Косову и Метохији.

Овде се не ради само о доношењу рутинских и изнуђених политичких одлука, овде је у питању одбрана нашег људског и националног достојанства и већ заборављеног осећања стида и части. Али и постојања свести да је на делу судбоносно питање опстанка српског народа као заступника најсветијих принципа наше историјске свести и традиције. Без одбране овако схваћеног националног интереса остаје нам само стид и немоћ због нашег повиновања ултиматума оних који су покровитељи разарања међународног права и тзв. косовске независности а нас лицемерно позивају да поштујемо демократске принципе који они свакодневно газе и дезавуишу.

Ако се данас питамо шта треба чинити да би били на правој страни историје, ма колико то било релативно и политичким манипулацијама изложено одређење, веома је важно и за нас поучно навести речи творца српске балканистике, неправедно заборављеног и маргинализованог Милана Будимира. Он је у свом раду „Два света“ објављеног 1935. записао за нас и данас изузетно вредне и пре свега опомињуће речи: „Има већ десетак година како се у јужнословенском друштву говори о подели нашег народа на два света. Та подела казује да су се Југословени састоје од некултурних Балканаца и од културних Европљана. По тој истој подели некултурне Балканце обележава византинизам, збир бесконачног реда свакојаких зала, а југословенске Европљане или западњаке краси сав сјај римског хуманизма и све благодети западноевропске цивилизације. Ово учење о подели нашег народа на два света није ново. Оно додуше мења своје облике и опсег своје садржине, али остаје у суштини увек исто за последњу стотину година. Неколико година пред Велики рат према писању учених сарајевских језуита делило је Југословене на културне припаднике римске цркве и некултурну стоку пастира шизматика“.

У тексту „Балканска судбина“ Милан Будимир изриче и данас изузетно важно упозорење: „Свако лудо трчкарање за Европом, свако некритичко имитирање Европе, како се то често практиковало на Балкану искључује препород балканских народа и васкрс балканског духа јер се и једно и друго може остварити у првом реду савременом сарадњом балканских народа и балканских држава“.

У друштву Просвјета у Бијељини 1941. године изговорио је у светосавској беседи следеће знаковите речи: „Ми Балканци можемо бити поносни што се у нашем делу хришћанског света дигао први глас за народну цркву. Тако је у том погледу Балкан измакао испред Европе и претекао све потоње покушаје на Западу да се створи такав облик хришћанске просвете који ће потпуно срасти са народном и државном целином . Светосавље је стога готово за сав Запад и дан-данас недостижан идеал. Свети Сава је својом мудрим јунаштвом учинио двоје: створио је народну самосвојну цркву и ударио темеље заједнице између народа српског, државе српске и цркве. Ово херојско дело остварено је на најтежем месту светском, на разбојишту између Рима и Цариграда, на међи Истока и Запада“.