Požeško prihvatilište ili logor za pse?

Do jeseni prošle godine u blizini Italijanskog gradića Montikiari, funkcionisalo je uzgajalište pasa na Zelenom brdu. Uzgajani su za laboratorijska istraživanja, vivisekciju i eksperimente. Iz Green Hill-a svakog meseca je 250 pasa bilo slato u razne laboratorije širom Evrope. Uzgajani su samo psi rase Bigl. Iz nekog razloga, iako su biglovi napravljeni kao odlični lovački psi, druželjubivi i dobri porodični psi ljubitelji dece, ta rasa je omiljena ljudskim istraživačima, koji baš na njima najviše izvode monstruozne eksperimente. Psi iz Green Hill-a su tako uzgajani da provedu čitav kratki život bez izlaska na Sunce, sve vreme u laboratoriji u bolovima, rođeni samo da bi umrli u mukama. Brojna italijanska udruženja za zaštitu životinja su mesecima pravila razne peticije, animirali su  novinare, kontaktirali nadležne, ali sve bez uspeha. Sve dok se nisu odlučili za direktniji pristup.

Kada su shvatili da ih ima dovoljno, i da imaju pravedne zahteve, 28. aprila više od hiljadu ljudi stiglo je u gradić u severnoj Italiji, uzvikujući ,,assassini'', naoružani tranparentima i pištaljkama[1]. Opkolili su uzgajalište, a jedna grupa je probila ogradu, ušla u prostorije, i izbavila pedesetak pasa. Iako je policija tog dana uhapsila dvanaestoro ljudi, protestanti su postigli cilj. Javnost je saznala za postojanje Green Hill-a, i već u julu više desetina policajaca je takođe okupirala objekat, i prekinula rad uzgajališta zabranivši dalju prodaju pasa[2]. Podignute su krivične prijave protiv nekoliko zaposlenih, zbog zločina nad životinjama, a početkom avgusta odlukom suda, zloglasni objekat je zatvoren. Poslednji biglovi oslobođeni su 20. septembra, a na toj ceremoniji govorio je i predsednik italijanskog parlamenta.

U Srbiji nema uzgajališta pasa za eksperimente, ali postoji nekoliko prihvatilišta iz kojih se povremeno čuju vesti o lošem postupanju prema psima. Najviše vesti stiže iz ozloglašenog prihvatilišta ,,Naš dom'' u Požegi. Nakon prvih vesti o tamošnjem tretmanu pasa, na Fejsbuku se formirala grupa[3], koju čini oko 3.000 članova, sa idejom da iz prihvatilišta izvuku što je moguće više pasa. Grupa je brzo postala regionalna, sa članovima iz Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine. U Zagrebu i Sloveniji su organizovana prikupljanja novca za pse iz Požege. Prikupljeno je nekoliko hiljada evra, a nakon što je u nekoliko navrata spaseno 64 pasa, upravnica ,,logora'' proglasila je karantin, zbog navodnog besnila, tako da više nije moguće izvući nijednu životinju. Oni koji su spasili pse pokazuju slike na kojima se vidi njihova neuhranjenost, loše i nestručno urađena sterilizacija, bolesni psi puni krpelja. Veliki broj njih je uginuo nakon spasavanja, kao posledica bolesti koje su dobili u prihvatilištu.

Nažalost, ovakve vesti o Požeškom prihvatilištu nisu ni nove, ni prve. U novembru 2010. je udruženje za zaštitu životinja ,,Košutnjak'' podnelo krivičnu prijavu protiv uprave JKP ,,Naš dom'' iz Požege, kada je predsednik te organizacije izjavio da tamo ,,pse ubijaju čekićima, i dave ih lancima'', i da psi jedu jedni druge[4]. Istovremeno, i paradoksalno, te iste 2010. godine, u Zlatiborskom okrugu, najviše građana (95) povređenih od strane pasa bilo je baš u Požegi[5]. Znači, neko tamo očigledno ne radi dobro svoj posao. Umesto da besne pse sklanjaju sa ulice, a ove druge sterilišu i puštaju napolje, oni su radili potpuno suprotno.

Ono što zvuči stvarno poražavajuće je to da ama baš niko od strane vlasti još uvek od 2010. godine nije reagovao na prijave protiv JKP ,,Naš dom''. Zbog toga je moguće razumeti bahato ponašanje pojedinih zaposlenih u Prihvatilištu. Moguće je razumeti zašto zaposleni ne moraju da daju svakog plaćenog psa, jer im se tako može. Moguće je razumeti i kako tamošnji veterinar sme da se slika pored bočice eutanazijskog otrova ,,T61'', i da tuđe slike pasa komentariše istim zloglasnim nazivom, ,,T61''. Uvereni su da im se tako može. Oko ovog problema se već okupilo tri hiljade ljudi, reagovali su i ljudi van Srbije, u inostranstvu je napisano nekoliko članaka o toj temi na blogovima, članovi grupe sa Fejsbuka napisali su nekoliko prijava Upravi za veterinu i Ministarstvu poljoprivrede, bar tri udruženja napisala su krivične prijave... Znači, nadležni znaju za optužbe protiv Prihvatilišta u Požegi. A nisam baš siguran da ministar poljoprivrede Goran Knežević može sebi da dopusti luksuz ignorisanja očiglednog problema.

Nakon afere sa aflatoksinom u mleku, kada je Knežević ponudio ostavku, pa onda misterioznim, i još uvek nerešenim nestankom 864 životinje iz parka u Karađorđevu, i na kraju ignorisanjem stanja u Požegi, nemoguće je ne zapitati se kakav je kredibilitet Gorana Kneževića da obavlja javnu funkciju koja mu je data? Prosto, ne postoji nijedan dokaz da Ministarstvo ume da valjano radi. Njegovo ministarstvo je suočeno sa barem tri velika problema, za manje od godinu dana, i nijedan od tih problema nije rešen na valjan način. Prijave su napisane, Ministarstvo zna da postoje više nego osnovane sumnje da se nešto loše dešava u Požegi, postoje brojni dokazi, fotografije i svedoci, i opet nije poslalo ni inspekciju koja bi proverila stanje, a kamoli da je pokrenulo postupak zatvaranja tog ,,logora'' i eventualno podiglo krivične prijave protiv zaposlenih, ukoliko postoji osnova. Napravljena je i peticija[6] koju je do sad potpisalo skoro tri hiljade ljudi, i još uvek nije bilo reagovanja.

Kakva je to bahatost i koliko je to veliki posao za Ministarstvo? Sve i da su te prijave lažne, i da 3.000 ljudi nije u pravu, kakvo je to autistično ministarstvo koje nema sluha za zahteve građana? I ako je ovo preveliki zalogaj i problem za Ministarstvo poljoprivrede, kako da očekujemo da sutra rešavaju ozbiljnije probleme? Da ne pominjem aflatoksin, ali kako će ono rešavati nadolazeće i sve brojnije probleme sa GMO? I ako je Kneževiću malo afera koje je imao, ako mu je malo to što se na javnoj mreži okupilo tri hiljade ljudi tražeći pravdu i pomoć od njegovog ministarstva, možda on čeka da tih tri hiljade ljudi uzme kuku i motiku, pa krene put Požege, po uzoru na italijanski Green hill? Bila bi to sramota za Srbiju, kao i za svaku državu u kojoj građani moraju sami da se bore za ostvarivanje prava koja već postoje u zakonu.

Sramota je i način na koji su psi spasavani. Nisam siguran da se usvajanje pasa iz prihvatilišta po zakonu naplaćuje. Deluje kao reketašenje. Država (poreski obveznici) plaća postojanje prihvatilišta i zaposlene, onda oni za tu platu hvataju pse po ulicama, i na kraju od građana uzimaju reket i naplaćuju usvajanje pasa, 2.850 dinara po psu. Nešto tu ne zvuči u redu. I velika je sramota za državu Srbiju da ljudi iz Zagreba, Rijeke, Slovenije, verujući jedni u druge, bez postojanja ikakve zvanične organizacije, šalju novac u Beograd, da bi se tim novcem spasili psi iz Požege. A vlast i dalje baš ništa ne radi povodom toga, prećutno dozvoljavajući šinterima da nastavljaju da rade na tome da prihvatilišta pune novim životinjama, koje će se tamo mučiti, dobijati bolesti, i biti spremana za nova usvojenja, koja se naravno, plaćaju šinteraju.

A sramota je, kad smo već kod te teme, što postoje i ljudi koji sebe nazivaju patriotama, a tako olako oduzimaju pravo životinjama na život. Sa sve pravdanjima kako ljudi imaju veća prava i kako su životinje opasne na ulicama. Ne radi se o tome ko ima više prava, to nije sporno, kao što nije sporno šta treba raditi sa agresivnim životinjama. Niko ne traži više prava za životinje od ljudi. Ali se traže prava za nezaštićene životinje. Niko od nas njima život nije dao, da bi imao pravo da ga tako olako uzme. A život je jedan, jedinstven, neponovljiv. Ne mora neko da voli životinje da bi poštovao život. A ako neko baš ne ume ni da poštuje život, vlast bi morala da učini da ga natera da poštuje postojeći zakon. Od svih komentara nenaklonjenih životinjama, najmanje su jasni komentari onih koji se predstavljaju kao vernici. Ako zaista iskreno veruju u Boga, morali bi da veruju i u to da životinje imaju dušu. Nemam nameru da ulazim u teozofske rasprave, i nemam pojma šta je koji prorok rekao o tome, životinje imaju dušu i meni je to sasvim jasno. Ko misli da je duša jedino data čoveku, a da su životinje pokretni roboti, ko ne veruje da životinja ima dušu, trebalo bi da se zapita u postojanje sopstvene duše. Postoje i oni koji se nazivaju patriotama, pa misle da će negiranjem prava životinja potvrditi svoj patriotizam. Valjda brkaju borbu za prava životinja sa proevropskim stavovima, i misle da samo evrofili imaju monopol nad tim, pa onda osuđuju ta prava u verovanju da postupaju patriotski. Neće niko odbranom životinja postati manje patriota, i ne postaje se proevropljanin i globalista od toga, nema razloga za brigu.

U današnjoj Srbiji postoje i drugi nerešeni problemi životinja. Slučaj sa zemunske pijace, kad je zločinac ubio četiri šteneta naočigled prolaznika, još uvek nije stigao na sud. Protiv policajca iz PS Čukarica, koji je u civilu iz službenog pištolja ubio psa dok je ovaj stajao pored dece, prijava čak nije ni podneta. Kao ni protiv profesora Srednje poljoprivredne škole u Valjevu, koji je pred đacima pijukom ubio psa. Od tad, desilo se i nekoliko novih monstruoznih slučajeva, na koje takođe nije reagovano. Desili su se upravo zbog toga što na prethodne nije reagovano, a dešavaće se i ubuduće, sve dok se neko u vlasti ne seti da bi na takve pojave moralo da se reaguje. Nije teško, a nije ni veliki posao. I uzgred, postoji i peticija za formiranje Policije za zaštitu životinja[7], koju je dosad potpisalo šest hiljada ljudi. To je nešto što se godinama najavljuje, i njeno postojanje bi moglo da reši mnoge probleme.

Ne znam da li je nekim ljudima u vlasti jasno, ali ovo im nije put u Evropu. Samo postojanje nekog evropskog zakona, a ne i njegova primena, ne znači ništa. Na fejsbuk grupi posvećenoj problemu u Požegi stoji puno izjava o tome kako je slučaj prijavljen brojnim svetskim organizacijama i medijima, nakon isto tako brojnih i neuspešnih pokušaja da se obrate domaćim nadležnim ustanovama. Ne znam za medije, ali ako neka od tih svetskih velikih organizacija za prava životinja bude odlučila da svoje vreme posveti Srbiji, stvari će drugačije izgledati. OIPA je na svoj sajt već stavila tekst o Srbiji[8], a izgleda da su obaveštene i PETA i WSPA. A ukoliko neko kao PETA dođe u Srbiju, sa svojom ogromnom mašinerijom i mehanizmima uticaja, verovatno ćemo imati nove zahteve za nastavak puta u Evropu.