Povratak u devedesete

Između opravdanog straha i prljave kampanje

Gde drugo, nego u Srbiji, tako značajna politička tema kao što je izbor novog (starog) predsednika u jeku finiša tranzicione trke, gubi svoju aktuelnost bezmalo pre i nego što su svi glasovi zvanično prebrojani? I sve to nakon predizborne kampanje koja je u društvu napravila atmosferu „biti ili ne biti“, koja je gradila utisak da su minuli izbori najvažniji trenutak u novijoj povesti, kada poletni srpski narod treba da dokaže da nije posustao na Evropskom putu, i da ga nije utukao i pokolebao bledunjavi sjaj dvanaest zvezdica na dalekom horizontu. Izbori su se završili, predsednik je izabran, a iz vanrednog stanja Srbija se vratila u svoju svakodnevnu kolotečinu vanrednih stanja. Naravno, kako su mnogi upozoravali, nakon šarenog izbornog cirkusa, i birače, otrežnjene posle donošenja sudbinskih odluka, i političku elitu, zdravu, jedru i oporavljenu posle povratka sa višemesečne ekskurzije o trošku građana, sačekala je tmurna, siva i nimalo optimistična realnost.

Daleko od toga da srpsku javnost, s pravom usredsređenu na rasplet diplomatskog rata oko nezavisnosti Kosova i Metohije, a koji se sa zebnjom i strahom iščekuje u najbliže vreme, treba opterećivati ponovnim prežvakavanjem zastarelih tema iz, ionako većini neprijatne, predizborne kampanje. Još manje je ovo trenutak da se novoizabranom predsedniku priseda sa zlonamernim komentarima njegovog reizbora, sada, kada se od njega očekuje da odigra verovatno najznačajniju ulogu u svojoj političkoj karijeri. Ovo je naprosto idealna prilika da se staloženo, bez žuči i netrpeljivosti, bez bojazni da se time stavlja u službu nečije političke kampanje, „podvuče crta“ i utvrde stvarne tekovine „sudbonosnog izbora“, i razloga koji su do njega doveli.

Čast svim zadovoljnicima koji ocenjuju da je drugi krug izbora, pored zavidno visokog osećaja političke odgovornosti kod građana Srbije, koji niko ne spori, pokazao pobedu „zdravog razuma“, „evropske budućnosti“ i „stabilne berze“. Njih je i tako dovoljno u svim značajnim i većini beznačajnih medija u zemlji. Ono što će nas zanimati jeste ocena analitičara nesklonih pobedničkoj euforiji „urbanih“, evroatlanstskih krugova – da ovi izbori predstavljaju „pobedu straha“ i povratak vladavini ucenjivanja i medijskih manipulacija. Na stranu nimalo besmislena opaska da se u našem podneblju skoro uvek isključivo vladalo strahom. Ono što je ovde zanimljivo jeste očiglednost da je upravo prelazak izbornog štaba aktuelnog predsednika Republike sa pozitivne na negativnu kampanju odneo prevagu u izuzetno neizvesnoj utakmici, u kojoj je protivnik, nakon prvog poluvremena, imao nezanemarljivu prednost.

Nema sumnje da se ova, osporavana i kritikovana strategija, pokazala plodonosnom i više nego spektakularno uspešnom, bar kada se uzme u obzir broj ljudi koje je „mobilisala“ da izađu na birališta. Sličnih kampanja bilo je i biće dok je slobodnih izbora, i nema naročito mnogo smisla lamentirati nad nedostatkom „poštene igre“ u utakmici u kojoj je toliko toga stavljeno na kocku. Ono što je zanimljivo jeste šta nama o današnjem srpskom društvu govori uspeh ovakve predizborne strategije, pogotovo s obzirom na dosadašnje postpetooktobarske izbore.

Šta je novo donela stara fraza?

Više je nego očigledno da Borisu Tadiću pobedu na izborima nije donelo bledunjavo, njegovoj opciji neodgovarajuće geslo „za jaku i stabilnu Srbiju“, a teško da je sporno da to nije učinio ni bodri slogan „osvojimo Evropu zajedno“. Naprotiv, ključni pojam ovih izbora, pa samim tim i aktuelnog političkog trenutka izražen je mračnom, pretećom sintagmom „povratak u devedesete“. Ovo nije bio slogan, to nije bio ni zatvoren političko-ideološki argument, već magijska, ritualna mantra, koja se na sve strane ponavljala, ostavljena da odjekuje kao zastrašujući eho sumorne prošlosti, uvlačeći se u kosti svim neodlučnim građanima, ostavljajući snažan i nepokolebljiv utisak straha od iznenadne neizvesnosti budućnosti, koja se, eto, može izroditi u najozloglašeniji period srpske istorije posle II svetskog rata.

Upravo nedostatak svakog jasno formulisanog zaključka koji povezuje radikalskog kandidata sa bedom i nedaćama koje se zlokobno denotiraju nadimkom „devedesete“ predstavlja svu maestralnost i snagu predsedničke kampanje iz drugog kruga. Jer nisu prevagu odneli urlici sa partijskih konvencija i bezidejno režiranih političkih skupova, nije to učinilo ni stalno preteće upozoravanje na definitivni „povratak u prošlost“ – već upravo, i jedino, eho koji je magična formula postpetooktobarske vladavine ostavila u glavama svih građana koji su je čuli, koja ih je mučila dugo nakon što isključe televizor, i koja mnogima nije dala sna.

Ali na šta je tačno referisao „povratak u devedesete“? Šta je to što su čuli mnogobrojni građani, da ih je toliko pokolebalo u naizgled formiranoj volji iz prvog kruga? Da li je to bilo prosto ucenjivanje građana od strane režima koji njihove živote drži u šakama? Da li je to bio prosto dobro izrežiran medijski spektakl, koji je, uz podršku bezmalo svih medija, uspeo da pažnju birača skrene sa sadašnjih beskrajnih problema, nedostataka i poniženja i perspektive iste takve budućnosti, na već mitologizovani period jugoslovenske apokalipse – na žive slike krize, sankcija, pa i bombardovanja? Ili je to bio prosto poslednji trzaj jedne pseudorevolucionarne retorike, koja je svu motornu snagu za podršku vlastitog političkog projekta crpla isključivo iz oporih sećanja na davno minuli režim? Kao i uvek u Srbiji – i jeste i nije.

Beda i ekonomska kriza

Šta je, dakle, bila stvarna poruka pretnji „devedesetim“ – toliko učinkovita da je u drugi plan uspela da baci Kosovo i Metohiju, nezaposlenost, korupciju, nepotizam, pa u dobroj meri i samu „svetlu perspektivu evro(atlantskih) integracija“? Pre svega, bilo je to jedno obećanje ekonomske krize. U slučaju Nikolićeve pobede, tvrdilo se, automatski bi došlo do privrednog kolapsa. Zapadni investitori bi se uplašili i užurbano bi povukli svoj novac iz srpskih privrednih tokova, što bi dovelo do kraha berze, pada dinara, sloma monetarne politike, a posledično i nemogućnosti (redovne) isplate plata, penzija, invalidnina i sl. Time su jednim udarcem pokrenuta sva vitalna, egzistencijalna pitanja koja tište prosečnog građanina – odnos mesečnih prihoda i rashoda, kamate na tolike silne kredite, užasavajuća perspektiva pada vrednosti njihovih i tako skromnih primanja u odnosu na cene koje su i tako jedva izdržive.

Saradnici i „prijatelji“ aktuelnog predsednika neumorno su upozoravali šta će, sve, izgubiti vrednost od ono malo stvari kojima se napaćeni građani još uvek nadaju u budućnosti; aktuelni ministar ekonomije je čak otvoreno upozorio birače da njihov glas predstavlja izbor između „imanja i nemanja“, ni manje ni više, nego hiljadu evra u akcijama neprodatih državnih preduzeća. Ova otvorena pretnja, shvaćena utoliko ozbiljnije ukoliko se uzme u obzir prgava i preka narav samog ministra, imala je više oštrica. Prvo, građani su se plašili da će ostati bez hiljadarke ako Tadić ne bude izabran; drugo, građani koji podržavaju Nikolića plašili su se gneva građana koji bi njima pripisali gubitak „svojih“ hiljadu evra (koje i tako nikada neće videti); i najzad, svi koji su se premišljali da eventualno podrže radikalskog kandidata, s razlogom su se zabrinuli da njima, u slučaju Tadićeve pobede, te akcije mogu biti uskraćene zbog njihovog izbora, čemu je išla naruku činjenica da su određeni podaci o njima već tada bili dostupni izbornom štabu demokrata (godište, da li, i gde studiraju, koji im je broj mobilnog telefona i sl.)

Ono što je mnogima koji su odbacili opaske o „kampanji straha“ promaklo jeste da su oni koji su obećavali otvaranje vrata pakla u slučaju radikalske pobede bili istovremeno isti oni koji drže u rukama sve konce koji ta vrata mogu otvoriti. Inače, kakva je to vlada kojoj pobeda suparničkog kandidata na predsedničkim izborima trenutačno razara celokupan državni sistem i zemlju baca u bezakonje i anarhiju? Navijači za pobedničku stranu, kao i dobar deo građana, zaboravili su ko u zemlji snosi odgovornost za kurs dinara, ko za berzu, ko za ekonomsku stabilnost – kao i da su to mahom isti oni ljudi koji su krahove ovih institucija tako ubeđeno „prognozirali“. Najzad, ne treba zaboraviti da i prestrašeni i zabrinuti „strani investitori“ svoje podatke o stabilnosti srpskog tržišta ulaganja stiču iz istih izvora koji, sa druge strane, kreiraju i ovakvu predsedničku kampanju.

Dijalektika samoizolacije

Pretnja ekonomskom krizom, međutim, nije bila jedino što je kampanja „povratak u devedesete“ bacila na nesrećne birače. Druga omiljena tema bila je (samo)izolacija. Naime, kako su nas uveravali ljudi koji se u te stvari razumeju, izglasavanje Nikolića značilo bi zameranje Zapadu koji je predstavljao naš jedini oslonac nakon pada Miloševića, a to bi nas opet vodilo upravo „izolaciji“. Šta se pod tim podrezumeva? Za kojekoga to svakako znači da sa našim pasošem neće moći da putuje u toliko ljubljene zemlje Zapada, što, ono jest, nije mogao ni do sada, ali su mu izgledi za to u budućnosti bili dobri. Za druge, manje površne, to je značilo prekid svakih „odnosa sa inostranstvom“, što bi predstavljalo ne samo izostanak toliko potrebnih stranih proizvoda kupljenih za kredite stranih banaka, već istovremeno i nemogućnost oporavka privrede, a za njom i svih drugih društvenih institucija, jer se ono malo domaćih proizvoda ne bi imalo gde plasirati.

Naši partijski zastrašivači građana su, pri tome, često zaboravljali ideološki obrt koji tako lepo karakteriše retoriku njihovih mentora u inostranstvu – ono što se „u Evropi i Svetu“ opšteprihvaćeno s razlogom naziva samoizolacija, oni su nazivali prosto izolacijom. Razlika je velika, jer građanin koji slobodnom voljom bira na slobodnim izborima ne bi trebalo da uzima u obzir ucene drugih zemalja, koje mogu iskoristiti vlastitu moć i podići bodljikavu žicu oko nekooperativne Srbije. Na stranu pitanje da li oni to, s obzirom na sadašnje geopolitičke konstelacije to uopšte i mogu, ovakva perspektiva baca senku na „prijatelje Srbije“ iz „Evrope i Sveta“, koji su istoj toliko nenaklonjeni da su spremni da je izoluju ako im se ne dopadne jedan jedini visoki državni činovnik. Ovo je prilično sumorno viđenje zapadnih saveznika, i to od njihovih ideoloških zastupnika!

Samo za najhrabrije

Najzad, kao kruna svih apokaliptičnih vizija „Srbije sa predsednikom Nikolićem na čelu“, izrečene od strane odvažnih koji su se usudili da svoj obraz i ime založe u takvu prognozu, iznošene su pretnje o neminovnom izbijanju novih ratova, nasilnom slanju srpskih mladića u pogibiju u stranim zemljama (misli se, verovatno, na Krajinu, Srpsku i Kosovo i Metohiju), eksploziji kriminala na beogradskim ulicama i najzad, kao vrhunac, novom bombardovanju. Lud je, bez sumnje, građanin koji tako nešto priželjkuje, pa ih svakako nije malo ostalo pokolebano i zatečeno pred pitanjem da li su oni, zapravo, to hteli kad su, za trenutak, pomislili da glasaju za radikala.

Šta su zaboravili ovi srpski katastrofisti demokratskog opredeljenja? Možda da je neobično da evroreformske snage integracija i tolerancije budu jedini koji u balkanskoj budućnosti vide neizbežne ratove; možda da ulice Beograda i ovako bujaju od kriminala (pljačke, razbojništvo, narkomanija ne zaostaju mnogo za „zlatnim devedesetim“, ako možda na sebe i ne skreću toliko pažnju – ili to bar mediji ne čine dovoljno); a možda da je za bombardovanje potrebna strana politički voljna da bombarduje, a da bi to mogla biti jedino politička volja one iste Evrope koju nas tako zdušno pozivaju da je „osvojimo“?

Ono što je očigledno iz celog, prećutnog sistema implikacija retorike „povratka u devedesete“, ma koliko ona učinkovito bila upotrebljena (samo) u svrhe političkog marketinga, jeste da njeni zastupnici nisu iznosili upozorenja građanima, već su im otvoreno pretili, bilo u ime javnih institucija nad kojim imaju potpunu kontrolu, bilo u ime svojih svemoćnih prijatelja sa Zapada, koji dobronamerno i naklonjeno posmatraju slobodni razvoj demokratije u partnerskoj Srbiji – samo dokle dok se ona razvija u smeru koji se njima dopada.

Ono što se ne može vratiti, naspram onoga što se ne može promeniti

Važno je reći da, uprkos optužbama da sadašnji režim isključivo „gleda u prošlost“, ne treba bežati od nauka koji nam nudi period devedesetih. Razumevanje ovog smutnog vremena svakako može biti znak značajne političke mudrosti, budući da teško se da na ovim prostorima može naći mnogo živopisnijih primera o tome kako jedan naizgled stabilan i uređen sistem propada u nepovrat na oči ljudi koji su u njemu živeli kao večnom i od Boga danom. Stoga nam razmatranje mogućnosti ponavljanja ovakvog jednog perioda daje značajne podatke o našoj političkoj stvarnosti i omogućuje demistifikacije nekih od poslednjih ideoloških uporišta naše epohe.

Pri tome, ipak, treba imati na umu bar dve stvari. Prva, koja se često previše zanemaruje jeste da Srbija nije jedina zemlja kojoj je bilo teško tokom poslednje decenije prošlog veka. Naše urbane narikače „zbog Miloševića protraćene mladosti“ pokazuju samo bešćutnost i sujetu, prenebregavajući da je mnogima tada bilo znatno teže nego nama. Ako se isključe Bosna i Hrvatska, čiju analognu nesreću oni isto tako pripisuju Miloševiću (mada teško da je Milošević stajao baš iza hrvatskih i muslimanskih kriminalaca, profitera i tajkuna), tu je čitav niz zemalja koje su devedesetih sa teškim mukama prolazile kroz „ekonomsku tranziciju“ – Rusija, koja je živela na hlebu i vodi dok se nacionalno bogatstvo prenosilo preko granice u koferima, privatnim jahtama i avionima; Češka, koja je bila žrtva nezapamćenog siromaštva i takvih užasnih pojava kao što je organizovana dečija prostitucija (a lepi, barokni Prag postao je „grad greha“, popularno odredište „ekstremnog turizma“ za bogate i besne zapadne turiste koji su tražili jeftin alkohol, drogu i devojke); Moldavija, koja je postala sinonim za trgovinu robljem u Evropi; ili Rumunija i Bugarska, čiji su građani bivali primorani da idu u Srbiju u potrazi za osnovnim životnim standardom. Nemoguće da su iza svega toga stajali Nikolić i radikali, kao što je nemoguće da Srbija okrene točak istorije unazad i vrati se na jedan uveliko prohujali glabalni proces.

Druga stvar koju ne treba zaboraviti, jeste da nas, u mnogo čemu, devedesete nikada nisu ni napustile. Sa time se, uostalom, slažu svi oni kojima su zrna peska u peščaniku stala petog oktobra poslednje godine poslednje decenije XX veka. U mnogo čemu, posle ovih predsedničkih izbora, ovo je jasnije nego ikada, budući da se sa njima razvejala poslednja iluzija petog oktobra, predstava da je na vlasti – opozicija. Do sada su po svome maniru, ideologiji i retorici, srpske vlasti mogle da se izdaju za grupu revolucionara koju na okupu drži samo želja za anuliranjem posledica strašnog Miloševićevog režima, ali konačno, nakon sredstava upotrebljenih u ovoj kampanji, postalo je jasno i očigledno da su i one same jedan režim, koji koristi sve instrumente održanja na vlasti koji su mu svojstveni.

Pozdrav iz '98.

Šta smo sve to videli između dva kruga predsedničkih izbora? Videli smo, na primer, (1) miloševićevske metode zastrašivanja u liku režimskog ministra Dinkića, koji je pozvao sve penzionere, stipendiste i radnike javnih preduzeća (one iste koji su toliko dugo „Miloševića držali na vlasti“) da, ako su im njihovi skromni prihodi i bogata budućnost mili, uzmu pamet u glavu i glasaju za aktuelnog predsednika. Ministar je u više navrata upozorio da, ko želi da zaista dobije ono što mu je država čiji je činovnik dužna da omogući, mora pokazati „pamet“ na tekućim izborima.

(2) Videli smo režimske medije koji su nam obilato, preko bezbroj nacionalnih, regionalnih, lokalnih i kablovskih kanala (te istih takvih novina i internet prezentacija) nudili bogat uvid u sve nedaće koje je izazvala pogubna politika opozicionog kandidata, kao i bogatu plejadu isključivih, ideoloških argumenata, koji su sve političke protivnike žigosali kao „domaće izdajnike“ svetle budućnosti Srbije i njenih poštenih građana, kao sile mraka i smutnje, orne ratova, ubistava i genocidnih projekata. Bljutavost i oporost ovakvih tirada, u koje su se upuštali i mediji koji se inače tako samozadovoljno kite „umerenošću“ i „objektivnošću“, previše je podsećala na dane „TV Bastilje“ i njenih satelita.

(3) Videli smo besmislena veličanja lika i dela režimskog kandidata, kroz beskrajne i repetitvne izjave i rukovanja sa najrazličitijim stranim partnerima, kroz političko preuveličavanje svakog, pa i najbanalnijeg spoljnopolitičkog gesta, kao i čitave horove „ponavljača“ i „tumača“ koji su se starali da svaki od ovih gestova bude pravilno shvaćen i interpretiran. Ovi portparoli,, savetnici, saveznici i ministri, istovremeno su i pravi glasnogovornici dobrodušnog i konfliktima nekslonog kandidata – oni su ti koji prete, kunu, upozoravaju, manipulišu itd.

(4) Videli smo, najzad, i povratak na velika vrata pustih obećanja boljeg života i neverovatnih standarda, u liku pruga i autoputeva, prosvetnih programa i socijalne zaštite – sve to, naravno, oročeno na tričavih pet godina, koliko traje predsednički mandat. Zaboravilo se na svako dostojanstvo i obraz, otvoreno se lagalo o učinjenom, iskrivljivalo sadašnje, a buduće kovalo u zvezde. Jedino nije bilo nikavog političkog pokreta spremnog da se beskrupulozno „okači“ o ove nove „brze pruge“ i „najviše stope rasta u Evropi“, te da ih konstantno, sa talasa opozicionih medija (kojih takođe nema) izvrgava ruglu i podsmehu.

Sve je isto – nedostaje samo B92

Zaista, minuli izbori bili su za mnoge, a pogotovo za poražene, gorka lekcija iz ponavljanja istorije. Nema sumnje da predsednik Republike Boris Tadić ne bi to ostao, da nije bilo značajnog broja ljudi koji prosto podržavaju njegov politički program, i pozdravljaju vrednosti za koje se zalaže njegova partija, sa njim na čelu. Ali, isto tako, nema sumnje ni da snaga njegovog političkog programa i lična državnička harizma nisu doprineli toj pobedi koliko izrazito negativna politička kampanja koju su sa velikim uspehom sproveli njegovi saradnici. A ukoliko se uobičajenom blaćenju protivkandidata dodaju zastrašivanja građana sa pozicije političke sile, onda je svakako istina da nam je Tadićeva kampanja pokazala jasnu perspektivu devedesetih danas.

Sa druge strane, sve je bitno različito od devedestih. Nema poleta i političke volje među građanstvom da se stvari menjaju (podrška Nikoliću, ma koliko bila masovna, ne može se porediti sa silinom i beskompromisnošću političkog poleta pristalica nekadašnje opozicije u borbi za vlastite vrednosti, a protiv ondašnjeg režima) – svi kao da su politički isceđeni i iscrpljeni, željni samo malo mira i sigurnosti u sutrašnjicu, ma koliko ona bila sumorna i pesimistična. Posle svega što su prošli, ko će da ih krivi što neće novih revolucija, novih demonstracija i studentskih protesta, već se samo nadaju da će u tranzicionoj lutriji ipak nekako ubosti nekakav dobitak. A i kako bi drugačije, kada više nema nekompromitovanih političara, neprofanisanih ideologija, neokaljanih ideala? Kako drugačije, kada više nema ni Radija B92, niti Studija B. U tom smislu, devedesete su davno, davno prošle.

U Beogradu,12. februara 2008. god.