Поводом једног именовања - Конвертитство, непотизам и послушништво - сигуран пут до дипломатских синекура

Живимо у времену великих политичких и друштвених промена насталих након почетка рата у Украјини и престављају окончање дугог процеса измене у односим великих сила након пада Берлинског зида. Стара расподела снага у до сада униполарном свету нестала је  дефинитивно у неколико дана и сведоци смо да се успоставља  нова варијанта хладног рата. У њему се изнова јавља стара подела на “ супериорни „ Западни свет , себе види и представља као главног заговорника слобода и одбране европских вредности и Источни свет пре свега представљен  у Русији и Кини , оне су оличене или боље речено стигматизоване као извориште тоталитаризма, империјалности и оживљеног стаљинизма. Даљи ток украјинске кризе само ће додатно продубити већ велике разлике између Запада и Истока узимајући у обзир већ отворено  обелодањену чињеницу да САД  већ дуже времена Кину означавају као главног глобалног конкурента и непријатеља. У оваквим изузетно турбулентним и изазовним историјским временима дипломатија  и дипломатско умеће добијају на посебном значају у решавању актуелних друштвених и геополитичких криза и искушења. Србија није и  не може остати изван ових судбоносних историјских изазова  у преобликовању међународних односа, напротив пред њом се налазе посебно значајни  изазови и  одлуке које  се морају донети у овом ковитлацу далокосежне измене савремених друштвених и геополитичких односа. Ради се о све већим притисцима да се брзо и што пре призна  независност тзв. косовске државе, преиспита наш однос према поштовању националног идентитета и људских  права Срба у Црној Гори, доводи се у питање опстанак Републике  српске, непрестане оптужује  Србија  да је реметилачки фактор  у региону Балкана, а и даље су отворена питања положаја Срба у Хрватској.

Тим више је неопходно да у водећим престоницама Лондону, Вашингтону, Берлину, Паризу, Москви, Пекингу, Њу Делхију, органима УН и ЕУ имамо искусне  и прекаљене дипломате, што данас нажалост није случај јер су ова а и многа друга амбасадорска места  и  позиције у дипломатској служби постале  пре свега  синекуре. А попуњавају се у великој мери као израз огољене  страначке трговине што доводи до катастрофалног стања у нашој дипломатији. Тако у овој изузетно значајној  области можемо видети сијасет „заслужних „ партијских кадрова и оних који  треба да буду намирени због својих услуга које су чинили овом режиму, а не треба занемарити и изузетно присутан непотизам и клијентализам. Све је то последица политичке праксе у којој су места у дипломатији предмет политичких и партијских договора, поделе  плена и  одређивања квота без обзира на квалитет људи који треба да се баве дипломатијом и достојно заступају нашу земљу у међународним односима. Последица оваквог вођења кадровске политике је да је квалитет и ефикасност наше дипломатије изузетно низак а професионалне и каријерне дипломате су, у  изразитој мери запостављени и понижавани јер нису део партијских договора јер  не може се искључиво рачунати на њихову пре свега партијску лојалност.

Не треба да нас изненађује што је изабрана заступница  НАТО интереса у Србији јер А. Вучић истрајно спроводи политичку и идеолошку агенду Друге  тзв. либерално демократске и грађанистичке Србије  што ово постављење само додатно  доказује

Недавно именовање НВО активисткиње Јелене  Милић чија је НВО каријера обележена пре свега снажним залагањем за улазак Србије у НАТО Пакт у разоткривању малигног утицаја Русије у нашој земљи али борбом за суочавање са прошлошћу са посебним  нагласком на искључивој српској кривици за разбијање Југославије и почињене злочине. При томе ова особа нема апсолутно никакво валидно искуство у дипломатским пословима а треба да обавља амбасадорску дужност у за нас једном од најважнијих дипломатских представништва. Треба само упоредити ноторну чињеницу, да је Хрватска у Србију послала за свог Амбасадора Хиду Бишчевића изузетно искусног дипломату и великог познаваоца српско-хрватских односа али и међународних односа и тиме нам послала јасну поруку о важности коју ова земља придаје нашим узајамним државним односима. А какву  ми поруку шаљемо оваквим скандалозним именовањем пре свега преосталим Србима у Хрватској и самој хрватскојдржави, шаљући за нашег дипломатског представника особу без икаквог дипломатског капацитета, без елементарног познавања српско-хрватских односа и претходног  било каквог додира са представницима Срба и српских организација у Хрватској. Али зато је она прави представник већ велике групације преобраћених послушника некадашњих активиста НВО и функционера опозиционих странака који су сада у поданичкој служби А. Вучића. Не треба да нас изненађује што је изабрана заступница  НАТО интереса у Србији јер А. Вучић истрајно спроводи политичку и идеолошку агенду Друге  тзв. либерално демократске и грађанистичке Србије  што ово постављење само додатно  доказује. Мора се овом приликом  рећи да се ово именовање  мора  сматрати  као додатна жестока увреда за  саму дипломатску делатност али и за прегршт каријерних и професионалних дипломата који ни сада нису имали куражи и одважности да се отворено супротставе оваквом срамном ниподаштавању и понижењу, већ немоћно посматрају како се и даље без икаквог скрупула додатно и убрзано урушава и разара једна од наших најважнијих државних институција - Министарство спољних послова.

Било би веома занимљиво када би имали могућност да видимо  образложење ове одлуке о именовању које је вероватно дао  верни сарадник  и послушник Председника Републике Никола Селаковић, напредњачки кадар који фарсично глуми улогу  некаквог министра спољних послова/ као и већина министра у његовој  влади/ јер је  већ опште познато да све важне одлуке доноси пре свега А. Вучић. Такође би било важно видети шта је њега руководило да предложи ову особу за тако значајно место у нашој дипломатију и то у време када нам предстоји решавање многобројних међудржавних питања између Србије и Хрватске и када  су односи ове две државе на најнижем нивоу у последњих двадесет година.

Понизити сваког ко не подржава култ вође и његово умишљено месијанство, показати  своју бахатост је руководно начело у функционисању ове ауторитарне власти у којој нема места за компетентне и професионално остварене и доказане људе и то не  само у нашој дипломатији

Ово скандалозно именовање, као и многа друга, прошло је без озбиљних консултација и то пре свега са представницима преосталих  Срба у Хрватској али и  многобројним удружењима Срба  који су прогнани у току грађанског рата у Хрватској и након злочиначке акције Олуја када је обављено драстично етничко чишћење Срба. Сигурно да је требало потражити савет и мишљење  наших научних  делатника, историчара, социолога и етнолога  који се истрајно баве српско – хрватским односима. Такве консултације очигледно нису потребне јер је Јелена Милић својим  медијским наступима дала довољно доказа да безрезервно подржава „историјску“ улогу А. Вучића и то је у вођењу напредњачке кадровске политике једино важно и делотворно. Понизити сваког ко не подржава култ вође и његово умишљено месијанство, показати  своју бахатост је руководно начело у функционисању ове ауторитарне власти у којој нема места за компетентне и професионално остварене и доказане људе и то не  само у нашој дипломатији. Конвертитство, отворена аморалност и само - понижење се извесно веома вреднују и награђују у напредњачкој олигархијској хијерархији, а у њој су нашли место и ухлебље многи представници некадашњих “љутихи доследних  “ противника овог режима. Да невоља буде већа и трагичнија, ово скандалозно именовање  је и отворена порука преосталим Србима у Хрватској, немојте се надати да ће Србија водити озбиљну, проактивну и одговорну политику у заштити ваших људских  права и националног идентитета. За ову власт питање Срба у Хрватској је на овај начин драстично маргинализовано и обесмишљено.

Веома је индикативно је да нико од важнијих политичких актера у нашој  опозицији осим представника Патриотског Блока  није нашао за сходно да се огласи поводом овог понижавајућег ботовског намештења у нашој дипломатији. У саопштењу Патриотског Блока се јасно каже“ Указ којим  је Александар Вучић именовао Јелену Милић на функцију амбасадора у Хрватској као дугогодишњег НАТО лобисту представља огромну увреду за 250 000 прогнаних крајишких Срба, које ће сада у Загребу по Вучићевој замисли представљати нико други до Јелена Милић-агент НАТО Пакта. Они малобројни намучени Срби који су се након рата вратили у Хрватску заслужују да их заступа патриота, неко ко ће искрено бранити њихова угрожена права а то свакако није Јелена Милић. Колико је заправо скандалозно њено именовање  посебно долази до изражаја када се  у обзир узме чињеница да је тај  исти НАТО, чије интересе она заступа током рата давао снажну логистичку подршку прогону Срба и Олуји, највећем етничком чишћењу на  простору Европе после Другог светског рата. Водећи се оваквом логиком за очекивати је да  следећи Вучићев потез буде именовање Ненада Чанка за амбасадора Србије у Црној Гори, Ч. Јовановића у БИХ“. То и не би после свега виђеног до сада било велико изненађење.

Понижење и неверица али и потмула немоћ су основна осећања која обузимају човека када сазна за ово још једно непочинство А. Вучића. Оно јасно говори о суштинској природи његове разорне владавине у којој је на највећој цени слугерањство и послушништво а посебно му је задовољство када у његову службу ступају људи који су му били противници јер ће они показати највиши ниво псеће оданости и понизности али и спремности да свим силама заслуже и оправдају своју конвертитску синекуру

У тексту Њена екселенција Јелена  Милић амбасадор беде и јада Михајло Меденица је записао речи којима је најупечатљивије изразио огорчење које је изазвало ово скандалозно именовање.“Амбасадор Србије у Хрватској, држави насталој на крви Србља, крви која је за Јелену Милић крчаг устајале воде, и ништа више. Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској-јаме и гробнице вриште, сени усташа кличу. Е моја Србијо, никад довољно распета, вазда превише жива, никад превише понижена. Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској - устајте мучене кости ваља вам бежати. Еј, учена Србијо моја, да те је за  саксију цвећа било би те очигледно превише“.

Понижење и неверица али и потмула немоћ су основна осећања која обузимају човека када сазна за ово још једно непочинство А. Вучића. Оно јасно говори о суштинској природи његове разорне владавине у којој је на највећој цени слугерањство и послушништво а посебно му је задовољство када у његову службу ступају људи који су му били противници јер ће они показати највиши ниво псеће оданости и понизности али и спремности да свим силама заслуже и оправдају своју конвертитску синекуру. Јелена  Милић је само један у низу срамотних примера људи који су спремни да због остварења својих често нездравих амбиција и личних лукративних  интереса  погазе сваки морални обзир не препознавајући више шта је стид и људско достојанство. Ово скандалозно именовање још једном у пуном светлу отвара суштинско питање о томе зашто ми на  ФПН-у школујемо на смеру међународних односа  стотине студената  када се за дипломатске представнике именују људи  без елементраног познавања дипломатске праксе и теорије  међународних односа. То  је још једна у  низу наших промашених и ником потребних инвестиција.

Треба се и овом приликом  подсетити на рећи Милоша Црњнског, он није никада успео да оствари озбиљнију и значајнију дипломатски каријеру а његове Ембахаде сведоче и данас о томе како се код нас води кадровска политика у дипломатији. Милош Црњански је у овом  својеврсном  дневнику о приликама у нашој дипломатији у времену између два светска рата записао.“ У министарство спољних послова, у то доба улазило се помоћу тетака и стрина. После сам видео још неколико таквих “дипломата“ по нашим ембахадама који су ударали ко у клин ко у плочу. Без обзира да ли је то корисно за земљу и да ли су послати у иностранство за То. Што је за  нашег човека карактеристично, то су обично били зетови у  дипломатији и слугерање двору, у Београду, а јунаци тек у иностранству/на пример у Пољској, Берлину и Паризу/. Наш посланик старог кова. Од оних који су ушли у дипломатију, кроз политички свет партија. Без дипломатског и професионалног васпитања". Ови записи Милоша Црњанског само су потврда да од историје и историјских примера  не можемо побећи , да им се увек  морамо враћати и из њих извлачити моралне  поуке и начела без којих се не може водити  одговорна и смислена унутрашња и спољна политика.