Posle 22 godine jedino je „pouzdano utvrđeno" samo to da je Slavko Ćuruvija ubijen?!

Dakle, 11. aprila, na Uskrs 1999. godine, ubijen je Slavko Ćuruvija. 

Sad, krajem 2021. nekakvog raspleta, izgleda, ima! Osumnjičeni za saizvršilaštvo Marković, Radonjić, Romić i Kurak (u odsustvu) osuđeni su na vek robije! 

I opet su svi najavili žalbu!

Važno pitanje i jedino pravo: ko je, zašto i po čijem nalogu ubio Slavka Ćuruviju, i danas je bez odgovora! Prosto pitanje, komplikovan odgovor. Zaista ne pamtim slučaj, a u medijima sam pola veka, da se, posle dve decenije suđenja - UBICA I NALOGADAVAC NE ZNAJU, a  da se "znaju" ko je ubici pripomagao?! 

Mrtvi, istina, mogu pokatkad da ubiju, ali ne i da progovore...Potrebno je da progovore - živi!

*********

Bio je 11. april 1999. godine. 

Najveći, uz Božić, pravoslavni praznik. 

Uskrs. 

Praznik je bio za sve, osim za ubicu, ili ubice, mog kolege, drugara i prijatelja, jedno vreme i „gazde“ u „Nedeljnom Telegrafu“, Slavka Ćuruvije.

Izlazio sam iz zgrade "Borba", na Trgu Nikole Pašića, ili je još bio Trg Marksa i Engelsa, ne sećam se... sa ulaza iz Kosovske ulice, tamo je tada bila redakcija „Svedoka“. Izašao sam na izlaz iz Kosovske, da sednem u automobil, i da požurim na zakasneli, uskršnji ručak...

Zazvonio mi je mobilni, pogledao sam na sat, bilo je oko 16.55 sati...Zvao me je moj stari drugar Kojadin. Dragan Kojadinović, glodur tada prestižne TV STB...

„Dinjo, gde si?“, pitao me je Kojadin.

- U Kosovskoj, idem kući, gotovo je za danas...

„Molim te, proveri, čujem da je ubijen Slavko Ćuruvija, pred ulazom u zgradu, u (onda) Lole Ribara“, sledio me je Dragan Kojadinović.

- Ne zezaj, pa danas me je, pre nekoliko sati kad smo se sreli u Svetogorskoj, kod Ateljea 212 zvao da idemo kod "Vuka" na ručak?! Šetao je s Brankom. (Branka Prpa, Slavkova prijateljica - primedba autora) 

Kojadinović: Zvao te je, više neće. Proveri molim te i javi mi odmah, da pustim vest u etar, ako je tačna.

*****

Dakle, na sam dan ubistva, na Uskrs, 11. aprila, sad već davne 1999. godine, sreo sam se u Svetogorskoj sa Slavkom Ćuruvijom, koji je sa Brankom Prpom krenuo na ručak “kod Vuka”...

Ćuruvija: Dinjo, šta radiš? 

- Čekam neke ljude.

Ćuruvija: Ajde s nama na ručak.

- Ne vredi, zakazao sam  nekim ljudima da dođu kod mene, hvala ti...

Ćuruvija: Kaži Joci (tada tehnički urednik u “Svedoku”, koji je ranije radio kod Ćuruvije i Đorgovića kao tehnički urednik u “Nedeljnom telegrafu”, a kasnije kod Slavka (dok nije ugašen) u “Dnevnom telegrafu”, objašnjenje autora teksta) i onima mojima koji rade kod tebe da dođu do mene da im isplatim zaostale plate. Svih šest!! Danas mi je stigla veća lova, oko 415 hiljada dolara, da ih isplatim, ne volim da sam dužan...

Svratih u redakciju, obavestih “Slavkove ljude” da se jave gazdi i da odu po zaostale plate...

Slavko je tog popodneva ubijen, u 16.40, na kućnom, pragu, i pasažu zgrade u Svetogorskoj (tada Lole Ribara, broj 35, a sudbina 415 hiljada dolara je – ostala, dosad, nepoznata!

Nisu ih dobili! 

Slavko je tog popodneva ubijen, u 16.40, na kućnom, pragu, i pasažu zgrade u Svetogorskoj (tada Lole Ribara, broj 35, a sudbina 415 hiljada dolara je – ostala, dosad, nepoznata!

Pogledah na sat i setih se jedne Slavkove rečenice. “Svaka vest je dobra, ako stigne da uđe u osnovno izdanje koje ide u provinciju”.

...Izađoh iz automobila, otrčah do Ulice Lole Ribara i pred ulazom, u pasažu zgrade scena koju neću da zaboravim dok sam živ: Slavko, u crnoj jakni, leži, licem prema zemlji, krv polako osvaja  prolaz..., osim dva klinca koji zapanjeno gledaju, nikog nigde. Ni policiije, ni ljudi. Ni Branke...

Uskrs je!

- Alo, Kojadine. Tačno je!

Kojadin: „Mogu da objavim?“

- Objavi...

Slavko Ćuruvija(50), vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i magazina „Evropljanin“, ubijen je 11. aprila 1999. godine. U 16.40 sati, glasio je lid za novinsku vest.

Ili, tada „U Ulici Lole Ribara, u prolazu broj 35, 11. aprila, lišen je života, iz vatrenog oružja, od strane nepoznatih izvršilaca Slavko Ćuruvija (1949.)“, pisalo je u šturom saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Beogradu.

Vest: danas oko 17 sati u Beogradu, u Ulici Lole Ribara, pred zgradom broj 35, sa više hitaca ubijen je Slavko Ćuruvija, stigla je za osnovno izdanje!

Zbunjen, iznerviran, zapanjen, uplašen, skamenjen, vratih se u redakciju “Svedoka”...

Ah, da: setih se i dela razgovora dvojice prisutnih klinaca koji su međusobno razgovarali: 

“Pa ona dvojica su otišla u Komercijalnu banku”...

Na koju dvojicu su mislili, tog časa, nisam razmišljao. Kako je vreme prolazilo setio sam se da je tada, u Zgradi Komercijalne banke u Svetogorskoj (tada Lole Ribara) bilo nekakvo sedište MUP ili tajnih policija...Davno je bilo...

...Da se, malo oporo našalim, koristeći reči mog prijatelja Slavka: „Taman, majstore, da vest uđe u sva izdanja novina, i u provincijsko...“

Tako je govorio Slavko, u doba kada mu je režim Slobodana Miloševića izricao višemilionske kazne, kada su mu novine zabranjivane, kada mu je plenjena imovina, pomalo strahujući da i on, ne postane - vest za novine. 

Istina, njega je stalno bilo u novinama, ali do tog kobnog Uskrsa 1999. nije bio baš on - prvorazredna vest.

Pogotovo ne u crnoj hronici.

Sahrana Slavka Ćuruvije počela je pod sirenama za vazdušnu opasnost, koje su, načas, odjavljene, kad je sahranjen...Objavio sam u "ratnom" izdanju „Svedoka“ fotoreportažu sa sahrane. 

Slavko Ćuruvija je ubijen u doba dana kada vest o tome obavezno „stiže da uđe u provincijsko izdanje“, ali je smrt Slavka Ćuruvije, po mnogo čemu pala u nedoba za novine.

Slavkova smrt stopila se s bombama NATO agresora na SRJ, utopila se u moru vesti o vandalskom razaranju Jugoslavije... Uz to, novine u to doba, bile su pod prismotrom Ministarstva za informisanje Vlade Srbije i jednom vidu, ne baš prave, ali ozbiljne cenzure...Prelom pripreme narednog broja urednici su trebalo da odnesu u Ministarstvo informisanja (bilo je čini mi se u Metropolu?!) da tamo "pogledaju"... Imao sam džentlmenski dogovor sa Aleksandrom Vučićem da ne moram baš da nosim otiske, ali da mu telefonom kažem o čemu pišemo u broju. Tako je bilo i kad je Slavko ubijen i sahranjen, ali...umalo zbog toga nije "nadrljao",  Aleksandar Vučić - zbog mene ili našeg dogovora...?!

Čuo sam sutradan da je tadašnji ministar informisanja u Vladi Srbije Aleksandar Vučić, "izriban" od „ratnih cenzora“ što je „SVEDOKU“ dopustio da objavi fotoreportažu, dovoljno je bilo, valjda, samo vest..., a najbolje - ništa!

Ali, Aleksandar Vučić je, ako mi je dobro preneto, tada „važnijim od njega“ rekao: 

- Je l’, čovek ubijen? 

- Jeste. 

- Je l’ čovek sahranjen? 

- Jeste! 

- Je l’ su bili ljudi na sahrani? 

- Bili su! 

Pa u tom tekstu ničeg drugog nema, osim informacije da je čovek ubijen, sahranjen i to je sve.

Tako je govorio tadašnji ministar informisanja. Aleksandar Vučić, danas predsednik Srbije...

Kad sam o tome javno pričao da je tako bilo - protivnici nove vlasti sačekali su me salvama kritika i pljuvanja, "kako ja pričam da je Vučić bio korektan, a oni uznaju kakav je?!". 

Možda imaju neko svoje viđenje, ali je ovo bilo istina da Vučić tada nije proganjao novine i novinare, naprotiv...Ali, ovo što sam tada govorio nije bilo "in"... 

Aleksandar Vučić, ministar informisanja, ministar odbrane Srbije, pa prvi potpredsednik Vlade Srbije i koordinator svih tajno-bezbedonosnih službi države, svoevremeno je formirao i Komisiju za istinu o ubistvima novinara, a na kormilu je Veran Matić (B92), kome, valjda, sad sve tajne policije moraju da na tacni daju sve relevantne dokaze?!

Ne znam kakva je sva ovlašćenja imala i ima ta Komisija sa sve Veranom na čelu, ali jedna informacija koja je tada procurela, a koju je obelodanila “Politika” (novinar M.Galović) – “Provera mobilne telefonije zbog ubistva novinara” budila je nadu da je Vlada zaista rešena da stavi tačku na, bar, ubistvo Slavka Ćuruvije. 

Jer, iza te, naoko, obične informacije, i provere, najavljivao se, možda spektakularni obrt u “slučaju Ćuruvija”!

Neću da se pozivam na “svoj izvor” blizak Vladi, tužilaštvima ili Veranu Matiću, jer ga nemam (on je tada bio u “Informeru” i “Kuriru”, ali znam (a odakle znam, pa to sad i “vrapci pričaju” – da je na listinzima mobilne telefonije “uhvaćen poziv” sa mobilnog telefona 063 2....7, jednog dugogodišnjeg novinara (i urednika), ali i transktipt i pitanje jednog visokog funkcionera (tadašnjeg) MUP – o likvidaciji Slavka Ćuruvije, upravo postavljenog sa tog broja mobilnog telefona?!

Istovremeno, ubeđen sam bio da će se “Veran-Alek komisija” tada pozabaviti i jednom prozaičnijom činjenicom, dobro – pitanjem, da li je posle ubistva Ćuruvije, na Uskrs 1999. godine, nestalo i 415 hiljada dolara!?! 

Istovremeno, ubeđen sam bio da će se “Veran-Alek komisija” tada pozabaviti i jednom prozaičnijom činjenicom, dobro – pitanjem, da li je posle ubistva Ćuruvije, na Uskrs 1999. godine, nestalo i 415 hiljada dolara!?! 

O tome sam često pisao u "Svedoku", javno govorio na televiziji, davao izjave kao svedok na saslušanjima u Specijalnom odeljenju Okružnog suda uj Beogradu, ali sve to nije bila vest - dok, evo, advokat Zora Dobričanin nije obelodanila da je to "jedina novost" na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije?! 

Ne znam, možda i jeste, ali i ako jeste to je bajata novost. Ili, preciznije dugo od zvaničnika PREĆUTKIVANA VEST.

Čudno mi je da - nekako, baš kad se primaknu izbori, uvek se neko oglasi da je rešenje enigme - ko je ubio Slavka Ćuruviju, na pomolu, a kako vreme prolazi, jasno je da ništa jasno nije. 

Oglašavao se svojevremeno poslovično obavešteni lider radikala dr Vojislav Šešelj, valjda mu je javljao „Laufer“, da su Ćuruviju ubili Ćanda i Jorga (Zoran Davidović i Branko Jeftović) danas su obojica mrtvi. 

Oglašavao se svojevremeno poslovično obavešteni lider radikala dr Vojislav Šešelj, valjda mu je javljao „Laufer“, da su Ćuruviju ubili Ćanda i Jorga (Zoran Davidović i Branko Jeftović) danas su obojica mrtvi

Ubijeni. 

Onda se pominjao Zoran Šijan.

Ubijen.

Pa, izvesni Zoran Ristović Prika, koji je izmasakriran i ubijen u Košutnjaku još 4. juna 2001. godine. 

I sve je ostalo u domenu nagađanja, kao i priča „insajdera TVB 92“ da imaju saznanja da se ubica Slavka Ćuruvije zove - Luka Pejović.

Problem je, međutim, opet isti: i Luka Pejović je već poodavno mrtav. Ubijen je u sačekuši 5. decembra 2000. godine, u Dinarskoj ulici u Topčideru. Tada je ubijen i njegov drugar Radule Kasalica.

Gostujući na nekoj TV, eks mininistar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović, koji se svojevremeno oglasio tvrdnjom da policija ima saznanja ko je ubio Slavka Ćuruviju, ali ne i dovoljno dokaza za podnošenje krivične prijave, pa posle toga za podizanje optužnice, izbegao je da prokomentariše vest da je navodni ubica Luka Pejović. Elegantno prebacivši vruć krompir - tadašnjem rukovodstvu MUP Srbije, dakle ministru Jočiću.

Proveravajući, kod onih koji su dobro obavešteni, da li je moguće da je Luka Pejović Ćuruvijin ubica, dobili smo odgovor da je u ovoj zemlji sve moguće, ali da je ta vest malo verovatna i da je baš i plasirana iz nekih drugih razloga.

Proveravajući, kod onih koji su dobro obavešteni, da li je moguće da je Luka Pejović Ćuruvijin ubica, dobili smo odgovor da je u ovoj zemlji sve moguće, ali da je ta vest malo verovatna i da je baš i plasirana iz nekih drugih razloga

Jer, ispostavlja se, posle tolikog vremena, da se kao mogući ubica Slavka Ćuruvije uvek pomene onaj koji ne može da bude - ispitan, i da je u ovom slučaju nekako najlakše optužiti mrtve, koji ne mogu da demantuju priče, ali ni da ih potvrde.

U ovu verziju nije verovao ni Slavkov rođeni brat Jovo Ćuruvija (sad nažalost počivši), uveren da je i ovo bilo još jedno zamagljivanje istine, jer je dobro poznato da je Ćuruvija, skoro do samog ubistva praćen po nalogu RDB, da je „pratnja“ usmenom naredbom ukinuta, da je sve to obelodanjeno posle provaljivanja dosijea „Ćuran“, ali i da ništa dalje nije urađeno.

Nedavno sam, razgovarajući o ovoj enigmi, pričao sa jednim iskusnim DB poslenikom, koji je bio vrlo visoko kotiran u Službi i on mi je rekao, da bi, ako se ima dobre volje, lako došlo do pravog ubice Slavka Ćuruvije.

- Jel Ćuruvija, praćen?- pita me debejac.

- Jeste!

- Jel naređeno da se prekine praćenje?

- Da.

- Jel se zna ko je naredio?

- Zna se!

- Što ga ne pitaju ko mu je naredio, a ko je tome naredio... 

- Stvar je prosta?

- Nije, kaže debejac?!

- Kako nije, pitam ja, pa tadašnjim dosmanlijama je Slavko bio bliži, nego policija...

- E, u tome je vic, možda ti ljudi iz tadašnje vlasti znaju šta je DB za njih imao i znao, pa su odlučili da se stane gde se stalo...Bojim se da će Slavkov ubica „uvek da „bude otkriven“ pred izbore, i tako dok je izbora...

(Autor je glavni i odgovorni urednik Svedoka)