Pop-politika Čede Jovanovića

Treba reći da je LDP, predvođen Čedomirom Jovanovićem, u Skupštinu Srbije ušao pošteno. Nakon što je 2005. unutarpartijska struja, koju je on predvodio, izgubila većinsku podršku unutar stranke, on ju je napustio, osnovao LDP i na novim izborima ušao u Skupštinu Srbije. To je sve dostojno poštovanja. Nije se borio da postojeće poslanike DS-a pridobije i tako zauzme skupštinska mesta, nego je okupio donatore, išao po Srbiji, radio i prikupljao simpatizere i glasače za novu stranku. Na taj način, Čeda je svoje mesto u Skupštini zaslužio.

Danas je LDP našao svoje mesto u političkom životu Srbije, zalažući se za autentične stavove, čime je popunio prazninu koja je prethodno postojala. Možda su i previše autentični, jer za ispoljavanje glavnih stavova za koje se LDP bori, teško da bi mogao da se pronađe pandan bilo gde u svetu. Teško da postoji još neka država, u kojoj lider neke parlamentarne stranke iskazuje večito nezadovoljstvo ama baš svime što se dešava u toj državi, i usput podržava otcepljenje dela te države.

Osim toga, današnje delovanje stranke moglo bi da izgleda pomalo politički šizofreno. LDP osuđuje ponašanje policije prema Albancima teroristima 98, u okviru svojih ustavnih nadležnosti i u okviru iste države, ali podržava bombardovanje i agresiju stranih sila na nezavisnu Libiju. Smatra da je Kosovo realnost, i da Albanci imaju pravo na otcepljenje, ali da Republika Srpska treba da se utopi u jedinstvenu Bosnu. Smatraju da je u Srebrenici počinjen genocid, ali uporno zaobilaze bilo kakvo podsećanje na zločine u Bratuncu i selima oko Srebrenice. Imaju razumevanja za terorističke izjave o ,,civilizacijskom iskoraku’’ i pretnje državnom vrhu, ali osuđuju pretnje novinarima i sopstvenoj stranci. Po Jovanoviću, zagrljaji ministara inostranih poslova Srbije i Rusije su ,,medveđi’’, a politika Rusije prema Srbiji ,,kolonijalna i ponižavajuća’’, a ne smeta mu vrsta zagrljaja nekih zapadnih država, i politika koju su vodili prema Srbiji. Isto tako, za Čedu je Srbija ,,krvava i musava od baruta, i takva ne može u EU’’, dok za zemlje EU verovatno pretpostavlja da su primeri miroljubivosti i saradnje.

Kao i glavni predvodnici većine značajnijih organizacija nevladinog sektora, i LDP se zalaže za selektivnu pravdu, pa tako nije moguće čuti da se neko od njih zalaže ili podseća na nepravdu koja je učinjena srpskom narodu ili Srbiji. Nije moguće da neko iz te stranke za svoj politički angažman odabere zaštitu svih onih koji su stradali u poslednjim ratovima na Balkanu. Pa da javno postavi pitanje koji je ustavni legitimitet imala slovenačka paravojska za zauzimanje jugoslovenske granice. Ili da pitaju odakle hrvatskim paravojnicima pravo da napadaju i zauzimaju kasarne vojske jedinstvene države SFRJ. Ili da podsete i naglase da su jedine države u Evropi koje su skoro etnički očišćene, Hrvatska i Slovenija, a ne Republika Srpska. Ili da pomenu napade albanskih terorista na policiju, i na to kako su tada likvidirali i sve one Albance koji su sarađivali sa Srbijom, da podsete na terorističku okupaciju pokrajine koja se odvijala 1988. Čak i nezapamćen zločin sa trgovinom organima, umesto da se osudi, Jovanović pominje samo da bi se napala ,,naša politika, koja to zloupotrebljava’’. I, ako je Jovanović već govorio o nastanku jedne države, što se prethodno nije zapitao kakva bi to tvorevina bila jedinstvena Bosna, ukoliko se zna na čijoj strani su muslimani bili u Drugom svetskom ratu. I, ukoliko je Srbija izgubila pravo na Kosovo (mada ne znam šta to uopšte znači u ovom slučaju), kakvo pravo onda ima Hrvatska na Istru i Dalmaciju, ili Slovenija na bivšu italijansku teritoriju?

Lakše je umesto svega toga reći da je Srbija izvor svih problema na Balkanu. Samo Srbija je kriva za sve. Daleko je lakše ići niz vodu, pa izjaviti da je Republika Srpska genocidna, Kosovo nezavisno, a SPC ,,mutantska’’. Lakše je podržavanje pozivanja na terorizam ukoliko je uperen prema Srbiji, lakše je reći da su u Rusiji medvedi, a u Africi ljudožderi, prihvatiti novu definiciju genocida u Bosni a podržavati potpuno suludu i kriminalnu agresiju Sila Alijanse na socijalističku Libiju.

Problem je što takvo vikipedijsko neodgovorno vođenje površne ,,pop-politike’’, lako nailazi na prihvatanje kod nekih mladih ljudi, upravo zato što su izjave površne, neopterećene potrebom za predznanjem i većim razmišljanjem. Takva ,,turbo politika’’ u kojoj je sve u fazonu Preokreta, i ,,dvesta na sat’’, možda odgovara u nekim vrstama umetnosti, ali životnom stilu pojedinaca, baš zato što deluju neobavezujuće, i zato što lako mogu da se ponavljaju. Ali države se ne vode ,,dvesta na sat’’. Države se ne vode izvikivanjem prigodnih parola, dramaturški prikladnih, koje bi bile dobar ,,copy’’ u reklamama. Vođenje politike nije samo reklama pred izbore, iz želje da se pridobiju glasači. Trebalo bi da postoji i malo osećaja odgovornosti za stvari koje se izgovore.

Iskreno se nadam da LDP od nekoga dobija novac za takve izjave. Prava je šteta da troši resurse besplatno, kad takav mnogima koristi. Zbog toga bi svakako trebalo da potraži novac, od onih koje je nekim svojim zalaganjem zadužio. Naravno, ne tvrdim da dobija, ali se nadam da će ipak plaćen. Jer bih u tom slučaju mogao da razumem njegovo zalaganje. Ali za takve izjave bi svakako trebalo da se plati. Nekako mi ne deluje u redu izjaviti da će ,,Srbi sa Kosova da se vrate na traktorskim prikolicama, kao iz Bosne i Hercegovine’’, i da to prođe potpuno nekažnjeno i nenagrađeno. Ili ponavljati da je tzv. Republika Kosovo ,,realnost’’. Realnost je 1917. i 1944. bila okupirana Srbija. Realnost je 2000. bila da je DOS izgubio na saveznim izborima. Ili, ako je Jovanoviću bliže tako, moglo bi da se kaže da je njegova lična realnost 2005. bila da je on izgubio od Tadića. Mogao je tad da prihvati tu realnost, podvije rep i ode kući da piše drame. Ali nije to uradio. Zbog čega bi sada od Srbije zahtevao da ona prihvati nekakvu realnost, koju čak ne prihvata ni većina država na svetu? Nisam siguran da je to u skladu sa Ustavom. To je ona knjižica koju bi gospodin Jovanović trebalo da brani, ukoliko nekad dođe na neku važnu državnu funkciju.

Ta vrsta govora trebalo bi da bude luksuz, i da se oporezuje kao luksuzno ponašanje. Pa onda ako neki političar ima takve donacije da sebi može da priušti taj luksuz, neka to slobodno radi. Ako njegovi donatori imaju novca i interesa da se takve izjave pojave, neka taj luksuz i plate. Ako im to ne odgovara, sami će skrenuti pažnju liderima svojih stranaka, da obrate pažnju na ono što govore. I problem rešen. Po džepu uvek najviše boli.