Pomirenje u „Orijent ekspresu“

 O spomeniku na Vezircu, treći put 

Barjaktaru darivat` Evropu,

Grehota je o tom i misliti

Njegoš

Ambasador Republike Turske, Suh Umer, ovoga puta se nije pojavio na obeležavanju bitke na Vezircu. Na Vezircu je, da podsetimo, vojska Habsburga pobedila osmansku vojsku. Zamenik ambasadora Austrije Volfgang Vagner, koji je bio prisutan, objasnio je razloge nedolaska turskog ambasadora: „Na Vezirac nije došao ambasador Turske u Srbiji, Suha Umar, zbog negativnog stava dela srpske javnosti prema inicijativi za postavljanje spomenika turskoj vojsci[1]“. Ovakav stav je najblaže rečeno nerazumljiv. Na Vezircu nikad niko nije ratovao protiv turske vojske. Ovde je vojska Habsburga potukla otomansku vojsku i to je istoriji odlično poznato.

Međutim, ovde duže vreme traje politika uvlačenja diplomatije Austrije i Turske u jedan potencijalno skandalozan poduhvat podizanja spomenika „i turskoj vojsci“. Podizanje spomenika „turskoj vojsci“ na Vezircu bilo bi provokacija, možda čak i uvreda Republike Turske, sekularne, moderne zemlje, čije je bitno obeležje to što je odbacila državno-pravni kontinuitet otomanskog carstva. Mi smo dužni da poštujemo sekularno opredeljenje države sa kojom održavamo diplomatske odnose i da ne vređamo njene državne organe, čak i ako je ona priznala nelegalnu secesiju Kosova na teritoriji naše države.

Neukost predsednika jedne mesne zajednice lokalne palanke, u podgrađu tvrđave Jevgenija Savojskog, čini da se on uporno trpa u međunarodne odnose bez obzira što time može izazvati međunarodni incident i naneti Turskoj uvredu, a svojoj zemlji štetu. „Organizator skupa, predsednik MZ "Petrovaradin" Petar Mudri, istakao je da mađarski grad Sigetvar može da posluži kao pravi primer saradnje pobednika i poraženih. U tom gradu Turska je potpuno finansirala izgradnju spomenika, kao i banje u kojoj je zaposlena gotovo polovina stanovništva tog grada[2]“. To što je obeležavanju pomenute bitke odnekud prisustvovao i gradonačelnik Sigetvara, čija izjava je preneta, samo dodatno komplikuje međunarodne odnose uvlačenjem i Mađarske u ovaj problem koji može da dobije razmere skandala: „Jožef Paiž[3], gradonačelnik Sigetvara, ističe da su Turci pobedili u bici kod Sigetvara, ali je ipak 1994. godine izgrađen zajednički spomenik, posvećen turskoj i mađarskoj vojsci. On je naglasio da navija za podizanje spomen-parka na Vezircu[4]“. Doduše, baš kao Petar Mudri, ni Jožef Pajć nije zvanični predstavnik svoje države, već svoje lokalne zajednice. Njegovo nerazlikovanje turske vojske od divlje ordije, koja je brutalnim kasapljenjem skoro iskorenila mađarsko stanovništvo na prostoru pod neposrednom vlašću Osmanlija, moramo tumačiti kao opasnu neukost. U prilog tome ide i njegova „navijačka“ izjava, koja se doduše tiče podizanja nekakvog „spomen parka“. U spomen na šta ili na koga, nije preneto.

Iz svega ovoga je ogoljeno kako se mentaliteti srpskog palančanina i srednje-evropskog „Bürgr Meyer“ odlično slažu u sentimentalisanju oko pomirenja „pobednika i poraženih“, savršeno ignorišući činjenicu da je jedna od ovih strana iskorenjivala civile, a druga ih branila i oslobađala.

Naravno, objektivna istina je sasvim nešto drugo u odnosu na malograđanski sentiment. Ona ne dozvoljava da se zapostavi stvarnost radi zadovoljavanja plitkog malograđanskog osećanja pravednosti (Selbstgerechtigkeit) preko kože onih koji su vekovima mrtvi. Relativizovanje istorijskih činjenica i njihovo olako povezivanje sa sadašnjim nacijama i državama, višestruko je opasno.

Teško je verovati da se članovi inostranog diplomatskog kora se za brzopletostima srpskog i mađarskog lokalnog političara, već verovatno svesno, svojim prisustvom i izjavama doprinose stvaranju novog presedana. Naime, relativizacijom istorijskih činjenica, sutra se mogu pojaviti drugi koji će pričati slične neistinite gluposti, kao na primer da su se kod grada Sigeta[5] 1544. godine u stvari sukobile srpska i hrvatska vojska, argumentujući to činjenicom da je vojsku napadača vodio sultanov vezir koji je bio srpskog[6], a vojsku branitelja grada vodio vitez hrvatskog[7] porekla. Ako se sličnim putem sve ovo nastavi, mogu li se, ubuduće, recimo u Srebrenici pojaviti neki novi lokalni političari, u čijoj pratnji mogu biti neki drugi pripadnici diplomatskog kora, koji će podizati spomenike i spomen parkove „pomirenja pobeđenih i poraženih“?

Zamenik austrijskog ambasadora je, uprkos tome što mora znati da savremena turska vojska nema kontinuitet sa osmanskom vojskom, ipak, „pozdravio je ideju za postavljanje spomenika turskoj vojsci i istakao da je Turska sada partner Evrope[8]“. To nema ama baš nikakve veze sa ovim spomenikom, izuzev što je malograđanima dovoljno pomenuti reč „Evropa“ u bilo kakvom kontekstu, pa da sve što se tom prilikom izrekne stekne „legitimitet“. Deset dana nakon obeležavanja godišnjice bitke na Vezircu ni on, niti iko drugi nadležan, nije demantovao preneti sadržaj izjave ambasadora. Pošto se ambasador Turske povukao iz cele priče, tim pre nas čudi da zamenik ambasadora treće države objašnjava razlog nedolaska turskog ambasadora, i pritom daje nategnutu izjavu koja može da se tumači kao izjava o kontinuitetu otomanske sa turskom vojskom.

Uostalom, bi li današnja Republika Austrija podigla spomenik turskoj vojsci koja je stradala tokom prve opsade Beča[9], radi zadovoljenja malograđanskih sentimentalnih potreba, ili radi „evropskog partnerstva Turske“. A radi se o vojsci koja je pod vođstvom Kara-Mustafa paše opsela i bombardovala Beč[10], kojom prilikom je okolno stanovništvo poklala, na jednako svirep način, baš kao što je vek i po kasnije bilo u Sremu nakon bitke na Vezircu? Slično je bilo i prilikom druge opsade Beča[11] pod vođstvom Fazil Ahmed Paše Ćuprilića[12].

Uostalom, ukoliko Austrijanci nekad i budu hteli da dižu spomenike ubicama svojih predaka, to ne znači da bismo mi u Srbiji trebali ovo da kopiramo. Kopiranje ponašanja je uostalom primer „neautentične egzistencije“, po meri filozofije Martina Hajdegera[13], nekadašnjeg rektora frajburškog univerziteta, koji, doduše, nije bio Austrijanac, iako je do 1945. godine imao isto državljanstvo kao i Austrijanci.

Spomenik nije isto što i vojno groblje, nadgrobni spomenik ili spomen kosturnica. Ovo moramo imati u vidu, pošto se tamo razmatra nekakvo pomirenje, a ne samo ono u vezi sa čime je austrijski ambasador ...„izrazio nadu će svi narodi koji su učestvovali u bitki kod Petrovaradina imati priliku da obeleže mesto pogibije svojih ratnika; misleći pri tom i na Turke“[14].

Ponavljam, ne bi li palanačko-malograđanskom sentimentalizmu došlo odnekud u glavu: ono što netačno nazivaju „turska vojska“ na Vezircu nije bila nikakva turska vojska, već vojska osmanskog sultana. Može se reći i „otomanska“ ili „osmanlijska vojska“, “vojska otomanskog (ili osmanskog) sultana“, „vojska osmanskog kalifata“, „vojska osmanske imperije“, „vojska osmanskog cara“, ali se mora napraviti otklon od pojma turske vojske koji koriste protagonisti podizanja spomenika na Vezircu. Pazite, oni čak ne koriste ni termin “turska carska vojska“, odnosno „vojska turskog sultana“, koji je delimično netačan, ali često korišćen u domaćoj istoriografiji. Oni koriste isključivo jedan jedini termin - „turska vojska“.

Mi moramo imati obzir prema istorijskoj istini, kao i prema savremenoj Republici Turskoj, državi koja je sa Srbijom u diplomatskim odnosima. Osim toga, nikakvog osnova nema za tvrdnju da je osmanska vojska mogla u svoje vreme biti identifikovana kao nacionalna turska vojska. Uostalom, do „Mladoturske revolucije“ (1908. godine), nije ni bilo ozbiljnog političkog pokušaja da se osmanska država identifikuje kao nacionalna država Turaka.

Ako se podigne spomenik osmanskoj vojsci pod Petrovaradinom, otvara se mogućnost da se taj događaj tumači kao međunarodni presedan, jer učešće visokih stranih predstavnika daje ovom događaju međunarodni karakter, a međunarodno pravo je u svojoj pravnoj osnovi precedentnog tipa. Ne radi se o običnoj spekulaciji autora ovih redova. U Vezircu se pokušava ponoviti ono što se prvi put već desilo, nešto što je prvi put u Evropi već urađeno u Sigetvaru. To je otvoreno izjavio predstavnik grada Sigetvara, navodeći da su „...Mađari u saradnji s Vladom Turske podigli zajednički spomenik poginulima; kakav ne postoji ni na kom drugom mestu u Evropi i da se nada da će tako nešto i na Vezircu da se dogodi“[15]. Pošto Sigetvar, kao i njegov predstavnik, ništa posebno nemaju sa bitkom na Vizircu, može se izvući zaključak da se njegovim prisustvom  daje legitimitet razvoju ovakve „pomiriteljske“ prakse.

Hoće li se potom pojaviti potreba da se kao primer „saradnje pobednika i poraženih“, uz čegarsku „Ćele kulu“ podigne i spomenik onoj vojsci koja je kod Deligrada za sobom ostavila taj spomenik sadizmu[16]? Hoće li sutra trebati Beograđani u svom gradu da dozvole, pored spomenika avijatičarima stradalim 1941. godine, da bude dignut spomenik nemačkim avijatičarima koji su poginuli bombardujući Beograd u agresiji na Jugoslaviju 1941.godine? Treba li po principu ujedinjenog „sentimentalizma“, koji vidimo na delu oko spomenika na Vezircu, da pored spomenika žrtvama na novosadskom štrandu bude podignut i spomenik mađarskoj okupatorskoj žandarmeriji, koja je izvršila gnusni pokolj Jevreja i Srba tokom Drugog svetskog rata? Hoće li i oni imati obraza da kažu, poput Aleksandra Jovanovića, predsednika Skupštine grada Novog Sada: „Ne treba zaboraviti da Evropa pre tri veka nije bila ista kao ova današnja i zbog toga ne bi trebalo previše naglašavati i gledati da li je tu pobedila ova ili ona strana. Važno je da shvatimo da su se na ovom mestu borili predstavnici naroda cele Evrope i da se posmatra pojedinačni karakter čoveka i zašto su poginuli - rekao je Jovanović. -Uvek teba imati na umu da je najvažnije gledati u budućnost i ono što nas očekuje. Dolazak svake godine na ovo mesto jeste gledanje na prošlost, ali i na budućnost[17]“.

Ubice kakve su bile akindžije[18], bašibozuci[19] i ostali pripadnici trupa jedne zločinačke ordije, ne mogu se ni na koji način miriti sa svojim žrtvama, niti sa onima koji su pali u plemenitoj borbi protiv tih ubica. Pošto danas paravojske ne zovemo vojskom, ne možemo ni divlje horde ubica prošlosti zvati imenom „turska vojska“. Ako su se pojedini istoričari epohe nacionalizma prevarili, pa su nekad ove ordije zvali „turskom vojskom“, mi njihovu zabludu ne smemo da nastavimo.

Jer ako se takvo „mirenje“ dozvoli danas na Vezircu, vrlo brzo će se naći neki novi sentimentalisti da mire „pobeđene“ naciste sa njihovim žrtvama i borcima koji su stradali u pobedničkom ratu protiv nacista. Najzad, mi smo obavezni da poštujmo modernu tursku političku naciju. Ona je proklamovala vrednosti, civilizovanog i sekularnog društva, definitivno se odrekavši kontinuiteta sa osmanskom državom. U svojoj modernoj istoriji i Turska je, baš poput Austrije i Srbije, imala mnogo onih koji su ometali razvoj modernih vrednosti, zloupotrebom vojne sile ili organizovanjem paravojski, koje su masakrirale civile[20]. Međutim, to vreme je danas prošlost. Stoga, nemojmo dozvoliti da uz greške malograđanskog sentimentalizma pristaju predstavnici domaćih javnih vlasti i stranog diplomatskog kora. U našoj zemlji je već bilo dovoljno zla i osvete i ne bismo da se to ponovi[21].