Politika otuđena od društvene stvarnosti

Psihologistički i kulturološki pristup politici

Prvo od njih je zašto su uopšte koalicije politička stvarnost Srbije i šta one sa sobom nužno donose. Odgovor na prvo pitanje je vrlo jednostavan. Sem prve vlade koju su mogli da formiraju isključivo socijalisti (1990-1992), ostale vlade su morale da budu koalicione i sa podrškom više stranaka budući da nijedna stranka nakon 1992. više nije mogla sama da vlada. Socijalisti su morali tokom 90-tih da se oslone na Novu demokratiju ili radikale, a 2000-te su obeležile vladajuće koalicije formirane oko DS-a, DSS-a i G17, da bi se u novije vreme njima pridružili reformisani socijalisti. Novu vlast nakon 5. oktobra mogla je da formira isključivo Demokratska stranka da se već početkom 90-tih nije podelila i tako izgubila na svojoj veličini i snazi. Kada je o tom i sličnim stranačkim rascepima reč, u javnosti se često govori da im je glavni uzrok u ličnostima onih koji su se sukobili oko prvenstva u stranci, a ne u dubljim političkim razlikama, i da su ove druge samo pokriće za lične i grupne aspiracije unutar stranke. Ipak, teško je reći šta je u ovoj i sličnim podelama koje su obeležile političku scenu Srbije „starije“, liderske ambicije nekih pojedinaca ili izvesne razlike i sporenja oko političkog programa koje su vremenom postajale sve oštrije i nepremostivije. Ova dva plana se prepliću, a za političku nauku i analizu je sasvim dovoljan drugi koji se može potpuno objektivno utvrditi. Procena uticaja psihičkog profila istaknutih stranačkih pravaka na njihovu politiku neminovno ostaje manje-više u sferi nagađanja i nešto čime se prevashodno zanima javno mnenje, a ne nauka kao takva. Ono što možemo videti je da su se neki politički akteri i njihove (unutar)stranačke grupacije zaista sukobljavali i razilazili u nekim situacijama, ali i slagali i ujedinjavali u drugim (npr. saradnja Đinđića i Koštunice prilikom dolaska DOS-a na vlast, ili ostanak radikala u vladi 1999. uprkos Kumanovskom sporazumu zbog kojeg su je prethodno napustili). Karakter nekog političkog aktera svakako utiče na njegovu politiku, ali ako je u pitanju ozbiljan trenutak u kome treba preuzeti ili sačuvati vlast, on će najčešće biti podređen tom političkom interesu.

Stoga je najviše što politička nauka i analiza mogu reći to da sve stranke kao takve, ili pojedine grupe koje se unutar nje formiraju, nužno teže da uvećaju svoju političku moć na račun drugih, konkurentskih grupa, budući da je to priroda političke stranke kao organizacije i parlamentarnog, višestranačkog sistema kao takvog, i da u tom kontekstu svakako do izražaja dolaze i karakteri vodećih političkih ličnosti. I sve dok postoji takav politički sistem zasnovan na strankama, i dok je njihovo povezivanje nužno da bi se formirala vlast, koalicije će biti neizbežna realnost, a problemi koje one donose, i koji imaju korena u prirodnoj težnji jednih članica koalicije da uvećaju svoju političku moć na račun drugih, samim tim će biti neminovni. Zato je psihologistički ili kulturološki pristup politici površan i nedovoljan. Kakva god da je psihička struktura pojedinaca, ili kultura njihovog ponašanja i političkog života uopšte, stranačka trvenja i razmirice oko udela u političkoj moći biće njegov sastavni deo, jer to čini suštinu i dinamiku ovog sistema. Drugim rečima, psih(ot)ičko i (ne)kulturno su pre njegove manifestacije nego temelj. Ne samo kod nas, već svuda gde postoji parlamentarizam, ima manje ili više lične sujete, samoživosti, nekulture, netolerancije itd. Uostalom, u nekim zemljama koje se smatraju razvijenijim i kulturnijim od naše, videli smo mnogo grđe stvari - kod nas, bar do sada, nije bilo masovnih tuča ili ubistava u parlamentu (u periodu obnovljenog parlamentarizma). Nečiji govor i ponašanje se svakako mogu popraviti ili doterati, ali se ne mogu zauvek učiniti sasvim pristojnim i tolerantnim, jer pre ili kasnije mora doći do varnica i sukoba između političkih aktera. U politici shvaćenoj kao takmičenje za učešće u vlasti, u kojem postoje saveznici i konkurenti, u njihovim različitim kombinacijama od kojih u principu nijedna nije trajna, politička scena mora da liči na manje-više frivolnu pozorišnu ili TV-dramu. Ako se njena fasada ponekad i okreči, to ne znači da se promenila konstrukcija.

Mit o „ekspertima“

Za boljke parlamentarnog života nudi se još jedan, alternativni lek. Umesto političara, politiku treba da vode „eksperti“, pošto su političari ogrezli u svoje sebične stranačke interese i programe, i zbog takve duboke pristrasnosti i neprestanih međusobnih sukoba ne mogu da uspešno rešavaju objektivno date probleme građana koji su nezavisni od stranački obojenih razlika i kao takvi zajednički svim građanima. Poznata je parola „Stručnost iznad politike“ koju je lansirala jedna stranka sklona ovoj tehnokratski zamišljenoj verziji politike. Problem sa ovom parolom, i pogledom na politiku koji joj leži u osnovi, nije na prvom mestu u grotesknoj protivrečnosti između proklamacije i dela, u tome da je upravo ta „ekspertska“ grupacija vrlo brzo prerasla u političku stranku, i zatim u svom delovanju demonstrirala daleko više uskostranačkog egoizma od hladnokrvne (ekonomske) ekspertize koja je posvećena isključivo interesima građana. Temeljni problem je što taj tehnokratizam predstavlja svojevrsnu ideologiju, vrednosno opredeljenje, politiku koja tobože ne želi da bude politika. Jer, njegovo vodeće načelo da politikom treba da se bave eksperti je određen politički, ideološki stav i program; to nije nešto samorazumljivo i očigledno kako bi njegovi zastupnici želeli da predstave. U njemu se krije nereflektovana pretpostavka da je političko polje nalik nekom tehničkom aparatu koji ima svoj mehanizam funkcionisanja potpuno nezavisan od posebnih, različitih volja i interesa pojedinaca (građana), i da njega stoga mogu da regulišu samo eksperti, tehnički znalci i profesionalci u oblasti ekonomije, državne uprave, spoljnje politike, bezbednosti itd.

To uopšte nije tako. Niti je politički prostor sasvim samostalan u odnosu na građane i političke aktere, odnosno njihove vrednosti i ciljeve, niti su eksperti sasvim lišeni specifičnih vrednosnih, ideoloških opredeljenja. Ako izuzmemo pitanje ekološkog opstanka, ne postoje problemi koji su zajednički svim građanima jer je građanska zajednica podeljena na različite slojeve i klase koji često imaju međusobno suprotstavljene interese i ciljeve. Niti je ekspert nekakva jedinka koja obitava izvan ove zajednice, svog društvenog sloja, potreba i pogleda na svet koji on donosi. Ono što je problem za jedne građane, za druge je uspeh, štaviše, ovi drugi se javljaju kao uzročnici ili saučesnici tog problema. Npr. za jedne je ekonomska eksploatacija ili saradnja sa evroatlantskim okupatorom gubitak, za druge pak dobitak. A pošto su eksperti takođe društvena bića, na njihovo mišljenje i stav će uticati određeni ideološki sadržaji i postulati koji se neminovno javljaju u svakom klasnom društvu, ma koliko oni toga bili svesni i ma koliko se upirali da dođu do potpuno „objektivnog“, „vrednosno neutralnog“ znanja. Uzgred, ova težnja po pravilu i nije slučaj, tako da se ideološka „nepristrasnost“ eskperta utoliko pre pojavljuje kao obična iluzija , upravo kao jedan ideološki mit koji treba da legitimiše interese jedne društvene klase u njenom sukobu sa drugom, predstavljajući ove interese kao „ispravne“ i „univerzalne“.

Drugim rečima, eksperti u svom današnjem značenju koji se nameće u javnosti, kao stručnjaci koji su ideološki-politički sasvim nezainteresovani, uopšte ne postoje. Postoje samo ovi ili oni ideloški sukobljeni eksperti, kao što postoje ovi ili oni politički sukobljeni građani, a ova podela u krajnjem odražava klasnu strukturu društva. Tako su za najveći deo ekonomskih „eksperata“ privatna svojina, tržište i konkurencija „prirodni“, „nepromenljivi“ okviri ekonomskog života koji se, kao takvi, unapred pretpostavljaju i podrazumevaju u svakoj ekonomskoj „ekspertizi“ koja se onda logično bavi samo specifičnim problemima i dilemama koje se postavljaju unutar tih okvira. Zbog takvih ograničenih okvira koji im sužavaju pogled na (ekonomski) svet, oni ili ne vide eksploataciju radne snage, iako je ona egzaktna činjenica koju je otkrila i detaljno objasnila marksistička ekonomska nauka, ili je, ako je uopšte primete pod uticajem ove kritike, ta činjenica po njima sasvim „prirodna“ i „nepromenljiva“, uprkos tome što je spomenuta marksistička nauka takođe objasnila društvenu genezu i način prevazilaženja, menjanja ove činjenice . Slično tome, za većinu političkih „eksperata“ i „analitičara“ evroatlantske „integracije“ i „saradnja“ još uvek su bezupitna stvar. Oni ili ne vide da se iza ovih parola krije neokolonijalna ekonomska, politička i vojna okupacija naše zemlje ili, ako već moraju da daju izvesno pravo patriotskom delu javnosti, ne propuštaju da naglase da je to „realnost“ koja „nema alternativu“ i sa kojom se stoga moramo samo pomiriti i potčiniti joj se. Međutim, tvrdnja da neprihvatljiva društvena realnost, u našem slučaju realnost okupacije, ne treba ili čak ne može da bude drugačija nije egzaktan deskriptivan iskaz, već ideološki pristrasan i normativan iskaz koji nema funkciju samo da „opisuje“, već i da poziva na pristajanje na takvu realnost. Ali, nasuprot ovakvim ideološkim pretenzijama, ta realnost u krajnjem i treba i može da bude promenjena voljom ljudi; ona jednostavno nije neka čisto prirodna sila na koju se nikako ne može uticati ljudskim kolektivnim delovanjem.

Zato ovako zamišljeni „eksperti“ i njihove „ekspertize“ ne treba i ne mogu u celini da zamene političare i političku aktivnost građana kao takvu. Oni jedino mogu da utvrde pogodna sredstva za realizaciju nekih ciljeva i vrednosti, dok formulisanje i postavljanje ovih ciljeva i vrednosti nužno ostaje i mora da ostane deo autentičnog političkog života i njegove dinamike. U kojim temeljnim okvirima društvo treba da se kreće stvar je političke vizije budućnosti, a ne ekspertske tehnike u okviru postojećeg. U politici je reč o sukobu između projekata ili paradigmi, dok eksperti mogu da posluže samo za što bolju artikulaciju i realizaciju nekog projekta ili paradigme, i u tako određenom i njima primerenom kontekstu zaista imaju pravo mesto i vrednost. Ako se sa ovog apstraktnog, načelnog nivoa spustimo na konkretniji plan analize, još jednom se potvrđuju površnost i kratkovidost predloga da političare i politiku treba da zamene „eksperti“ i „ekspertiza“, zarad boljitka „svih“ građana. Sve dok o politici, bar u krajnjem, odlučuju građani svojim glasovima, i dok se ustav i zakoni koji definišu okvire društvenog života donose u predstavničkim telima građana, nemoguće je da politika bude sasvim prepuštena ekspertima. Jer, o tome koji će eksperti imati prednost i ovlašćenje za neki domen upravljanja na kraju ipak odlučuju i treba da odlučuju građani, odnosno njihovi predstavnici. U najboljem slučaju, ekspertima može biti prepuštena vlada kao izvršni politički organ, možda čak i skupština ako se uzme da je njena osnovna delatnost zakonodavna (formulisanje i obrazlaganje zakona može biti ekspertska stvar). Ali, vladu u svakom slučaju formira skupština, a skupštinu građani. Tako će, u današnjem političkom sistemu, stranke i političari kao predstavnici građana neizbežno imati uticaja na izbor eksperata, a time i na hipotetičku ekspertsku vladu ili skupštinu. Onog trenutka kada eksperti dođu u koliziju sa strankama koje su ih izabrale, ostaće bez datog položaja u izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti. Sve to dodatno pokazuje da je „ekspertska“ alternativa svojevrsan mit.

Tranzicija - bazičan uzrok političke nestabilnosti do sredine 2008.

Vratimo se sada konkretnijoj ravni analize, tj. pitanju zašto su koalicije u nas (a ne samo kao takve) i uopšte naša politička scena od početka toliko nestabilni. Ako ostavimo po strani tekuća objašnjenja koja smo ionako ocenili kao nedovoljna, a koja prenaglašavaju liderske ambicije, političku nekulturu , zanemarenost „eksperata“ i slične pojave kao temeljne i dominantne uzroke nestabilnosti, na ovo pitanje nešto je teže odgovoriti. Različiti su uzroci ove nestabilnosti u zavisnosti od društvenog i političkog trenutka. Mislim da se za nekakvu prekretnicu može uzeti sredina 2008. godine. Naime, do tada su primarni uzroci političke nestabilnosti bili jedni, a od tada sasvim drugi. U prvom periodu, od početka uspostavljanja, odnosno obnove višestranačkog sistema do sredine 2008. godine na našu političku scenu snažno je utisao bazičan društveni proces koji se na ovim prostorima odvija poslednjih dvadeset godina. Reč je o tzv. tranziciji iz socijalizma u kapitalizam koju je naše društvo započelo tokom 90-tih godina. Socijalna diferencijacija, inicirana već u vreme socijalizma, ali koja nije mogla da postane toliko snažna i duboka zbog nekih temeljnih egalitarističkih mehanizama socijalističkog sistema, sada je dobijala obrise otvorenog klasnog raslojavanja. Da ovaj proces postane toliko destruktivan , značajno su, a možda i presudno, doprinele dodatno otežavajuće okolnosti (sankcije, ratovi u okruženju, NATO bombardovanje) koje su nužno dovodile do osiromašenja velikog dela stanovništva. Društvo je manje-više počelo da se deli na tzv. gubitnike i dobitnike tranzicije, da bi ta deoba poslednjih deset godina postala sasvim ogoljena i gotovo završena. Prvima pripadaju mahom stariji, slabije obrazovani, manje urbani ili ruralni slojevi, i na prvom mestu najveći deo radničke klase. Drugima pripadaju mahom mlađi, obrazovaniji, srednji, urbani slojevi, privatni preduzetnici i novokomponovani bogataši („tajkuni“). Politička elita takođe spada u dobitnike tranzicije, ali ona nema samostalno socijalno poreklo, već se regrutuje iz navedenih bazičnijih slojeva. Ovi slojevi, u procesu zamišljenom i izvođenom po principu manjine dobitnika i većine gubitnika, nužno imaju suprotstavljene društvene interese, i to je ključno žarište društvene nestabilnosti koja se mora odraziti i na političku sferu.

Okosnicu političke nestabilnosti 90-tih činio je upravo sukob između SPS-a i SRS-a , koji su za glasačku bazu imali uglavnom gubitnike tranzicije, i tzv. građanske opozicije koja je mobilisala uglavnom njene dobitnike. Koliko god je tadašnja vlast manipulisala svoje glasače, politička scena 90-tih ipak je odražavala dublju socijalnu podelu i sukob. Jer, iako je vođstvo SPS-a i tadašnje leve koalicije nesumnjivo bilo sastavljeno od dobitnika tranzicije, iako je ta vlast započela ili bar aktivno učestvovala u ovoj društvenoj transformaciji, ona se mahom regrutovala iz ranije komunističke partije, tako da je bar posredno imala vezu sa nižim društvenim slojevima iz kojih je ova partija izrasla. A još odlučujuće je da je njen sastav manje-više oformljen u vreme tzv. anti-birokratske revolucije, označene kao „događanje naroda“, čiju je socijalnu bazu činila radnička klasa. Ova vlast stoga nije mogla da sasvim izneveri slojeve koji su joj omogućili ili ojačali vladajući položaj, jer bi time bila bitno uzdrmana i dovedena u pitanje. Tako je u njenoj ideologiji i praksi bilo nekih značajnih momenata kontinuiteta sa prethodnim socijalistički sistemom koji su učinili da se gubitnici tranzicije tokom 90-tih u toj vlasti prepoznaju. Oni su s pravom verovali (tako se ispostavilo, tj. danas je sasvim vidljivo) da u novom, čisto kapitalističkom sistemu koji će, uz to, biti pod jakom kontrolom stranog kapitala i stranih političkih struktura, mogu biti samo čisti gubitnici. Zato su glasači SPS-a i SRS-a, imajući u vidu njihov društveni status i identitet, imali objektivan interes da budu protiv uspostavljanja takvog sistema,  i zato su glasali za vlast koja je bar pokazivala oklevanje da odlučno zakorači u kapitalizam (zbog čega neki sociolozi ovaj period nazivaju „zamrznutom“ ili „blokiranom“ tranzicijom), ali i volju da se suprotstavi inostranom ekonomskom i političkom ovladavanju. Ona im se direktno obraćala i u socijalnom pogledu nudila bar nešto (trenutno ili u perspektivi, počev od sigurnog radnog mesta čak i ako se zbog sankcija i ekonomske krize nema posla, preko podrške u oblasti zdravstva, do gotovo sasvim besplatnog školstva za njihovu decu), dok im se građanska i prozapadna opozicija niti obraćala niti im je išta nudila osim agresivnih poruka da su izmanipulisano „stado“ čiju svest kontroliše vladajući „režim“ preko svojih medija (setimo se npr. pesme i spota „Čobane, vrati se“ koji se u to vreme vrtio po „nezavisnim“ medijima ili izjave Vuka Draškovića veče uoči „kontramitinga“ da su ljudi koji će u njemu učestvovati - „ovce“). Preokret i prelom u razvoju situacije desio se onog trenutka kada je opozicija, nakon NATO bombardovanja i njegovih destruktivnih socijalnih posledica, uspela da ubedi veliki broj gubitnika tranzicije da će upravo u zaoštravanju i definitivnom dovršenju tranzicije imati daleko veću šansu i dobit nego u tadašnjem mešovitom, hibridnom sistemu 90-tih, što je bio uvod u 5. oktobar. Završan, smrtonosan udarac  „režimu“ nisu zadali studenti, inteligencija i građanski slojevi prestonice i velikih gradova koji su godinama bezuspešno pokušavali da ga obore, već pripadnici radničke klase i nižih slojeva iz provincije, iz varoši ili sa periferije većih gradova, koji su 5. oktobra masovno došli u Beograd (ne čudi onda što su junaci tog događaja postali radnici „Kolubare“, bagerista DŽo i slikar Maki potekao sa društvene margine). Svi oni su verovali da od Miloševićeve vlasti ne samo da nema ništa gore, nego da će nova vlast doneti sve dobro, da sa Zapada stiže „pomoć“ a ne krediti koji moraju da se otplaćuju, da „privatizacija“ znači bolje plate i nova radna mesta, a ne njihov gubitak i eksploataciju, i da će jednostavno sa novom vlašću nestati korupcije, pljačke i bezakonja, bar u onim najkrupnijim oblicima. Vrlo brzo je usledilo razočaranje i zavladao je osećaj izneverenosti i prevarenosti. Na delu se pokazala manipulacija u svom čistom vidu.

Unutar ovog ključnog žarišta političke nestabilnosti odvijao se u pojedinim trenucima sukob između stranaka koje su sarađivale oko vlasti, ili u opoziciji, a koji je imao supstancijalniji politički karakter od puke borbe za što veći uticaj vlastite stranke koja je inače konstanta u višestranačkom političkom životu. Tako su se vladajuća leva koalicija i SRS sukobljavali prevashodno oko nacionalne politike (potpisivanja mirovnih sporazuma, saradnje sa rukovodstvima Srba izvan Srbije, stepena nepopuštanja zapadnim silama itd.), dok su se u opoziciji gložili uglavnom oko taktike opozicionog delovanja ili (ne)izlaska na izbore, a ne samo oko pitanja liderskog mesta. Svi ovi sukobi nužno su umanjivali ne samo snagu koalicije u celini, već i snagu pojedinačnih stranaka unutar koalicije. Tako su trvenja i rascepi unutar opozicije nesumnjivo uticali na usporavanje njenog dolaska na vlast, dok su slične konfrontacije među članicama vladajuće SPS-JUL-SRS koalicije verovatno ubrzale njen odlazak sa vlasti, i slabljenje svake od tih stranaka pojedinačno.

Nakon 5. oktobra splasnuo je intenzitet sukoba između vlasti i opozicije zbog velike političke nadmoći i snažne inicijative nove vlasti, ali je, uprkos tome, sve do sredine 2008. ovaj oštar sukob između suprostavljenih političkih snaga iz 90-tih ostao da tinja, a u pojedinim trenucima i da se razbuktava (npr. tokom izbora 2007. i 2008.). Ovog puta, ako ne računamo podvojeni status DSS-a (između vlasti i opozicije), gotovo čitavu opozicionu scenu su činili radikali, pošto su socijalisti preduzeli niz reformi koje su bitno umanjile njihov opozicioni identitet i pripremile stvaranje koalicije sa nekadašnjim političkim protivnicima. U osnovi ovih sukoba i dalje je bila navedena tranziciona društvena podela koja se sve više zahuktavala i zaoštravala, što im je čuvalo dublju društvenu i političku supstancu. Važan događaj iz ovog perioda koji je za posledicu imao ubrzano gubljenje nivoa, kvaliteta i autentične izdiferenciranosti političkog života koji odražavaju izvornu društvenu dinamiku i dramatiku bio je ubistvo Zorana Đinđića. Đinđićeva politika, šta god o njoj mislili, imala je dovoljnu beskompromisnost i agresivnost da onemogući stvaranje nekih politički sasvim neprincipijelnih koalicija. Kao militantan zagovornik i lider tranzicije i potčinjavanja Srbije Imperiji, on je gurao DSS u opoziciju, istovremeno odbijajući socijaliste i radikale od vlasti. Ma koliko nam bio poznat njegov pragmatizam, ne deluje verovatno da bi sa Đinđićem na čelu Demokratska stranka imala krajnje miroljubiv period kohabitacije sa Koštunicom i DSS-om, a kamoli koaliciju sa socijalistima i radikalima, koliko god ovi bili reformisani. U svakom slučaju, posle Đinđićeve smrti, oštre, supstancijalne političke podele su počele da zamiru, a do tada gotovo nezamislivi politički savezi da se sve više promaljaju.

Društvena otuđenost politike od sredine 2008.

Na kraju, od sredine 2008., tj. posle ulaska socijalista u vladu sa demokratama i rascepa među radikalima, nakon kojeg su naprednjaci, slično socijalistima, znatno ublažili opozicioni naboj, uz demonstriranje spremnosti da takođe uđu u vladu sa demokratama, čime bi gubitnici tranzicije po drugi put bili prevareni i izdani, čini se da su dominantni politički sukobi i sporovi sasvim izgubili svoje dublje društveno tlo i u celini se otuđili od društvene stvarnosti. Gubitnika tranzicije ima sve više, ali oni više nemaju vidljivog i jakog reprezenta među postojećim političkim strankama koji će snažno i odlučno artikulisati njihove društvene interese. Na političkoj sceni već par godina vlada sveopšta prizemna kalkulacija i kombinatorika čija je svrha jedino dolazak na vlast, odnosno ostanak na vlasti, a da se uopšte ne primećuje šta bi bilo koja od tih stranaka učinila na suštinskom, a ne samo deklarativnom ili kozmetičkom poboljšanju socijalnog položaja velikog broja građana. U toj kombinatorici učestvuju vladajuće i gotovo sve „opozicione“ stranke, u najrazličitijim varijantama, što neminovno degradira i erodira ozbiljnost i kvalitet političkog života. Žalosna je i poražavajuća činjenica da u ovako teškoj socijalnoj situaciji vlasti preti veća opasnost od nje same, odnosno nekih njenih koalicionih članica, nego od „opozicije“, i da politička nestabilnost vladajuće koalicije počiva ne na ugroženosti od opozicije, već pre svega na onim unutrašnjim trvenjima i razmiricama koje svaka koalicija nužno nosi, i koje su skoncentrisane oko borbe za što veću političku dobit vlastite stranke i njenog lidera. Kada se politika otuđi od širih slojeva građana i osamostali u odnosu na društveni život, kada najveće stranke imaju manje-više iste programske osnove, i još važnije, iste praktične ciljeve, kakav je slučaj trenutno kod nas, onda neminovno do ogromnog izražaja dolaze sebični, vlastoljubivi stranački apetiti, pa i lični psihički profili njihovih lidera bezbedno zaštićenih od iole značajnije odgovornosti za javnu reč, dato obećanje i delovanje (koja je nešto više od zamene ministarskog ili predsedničkog mesta za stabilnu i bezbrižnu profesionalnu karijeru). Tada se može razmišljati i o izlasku iz vlade da bi se izazvali izbori nakon kojih se može ući u istu vladu, ali sa većim osvojenim parčetom vladajućeg kolača, što je dovoljan motiv za stvaranje političke nestabilnosti u vrhu vlasti.

U takvoj situaciji jalovi su i besmisleni patetični pozivi, kojima inače obiluje naša javna scena, da se „vlast manje bavi sobom a više problemima građana“, budući da je upravo vlast ta koja proizvodi ove probleme, i to samo za određene grupe građana, tj. klase, time što realizuje svoje partikularne interese, odnosno interese klasa koje je podržavaju. Iluzorno je tražiti i očekivati da ona žrtvuje ove interese; ona jedino može da ih umiva, šminka, doteruje kako bi delovali prihvatljivije žrtvama vladajuće politike i vladajućeg društvenog sistema koji joj je u osnovi. Ako to treba da bude učinak ovakvih „kritičkih“ poziva, onda su oni krajnje ideološki i manipulativni. U svakom slučaju, može se zaključiti da su uzroci političke nestabilnosti u poslednjih par godina, pa time i one koja nam je aktuelno pred očima, bitno drugačiji i trivijalniji nego ranije. Izgleda da je ono do čega ova nestabilnost danas najdalje dopire samo puka rekonstrukcija vlade, a nikako ne suštinska promena vlasti i vladajućeg političkog kursa.

„Demokratija bez naroda“ ili političko aktiviranje naroda

Kritička društvena nauka i misao ionako odavno nema poverenja u stranke kao osnovne elemente političkog života. Po njoj, stranke se u suštini, pogotovo u periodima društvene stabilnosti, bave samo sobom, tj. povećanjem svoje moći u podeli vlasti, a građane koriste kao objekte koji treba da im obezbede legitimitet, što je izgleda sve što je preostalo od izvorne zamisli demokratije. Od subjekata koji treba što neposrednije i što aktivnije da oblikuju politički život, građani su manje-više pretvoreni u pasivne objekte manipulativnih i propagandnih tehnika i strategija čija se politička aktivnost svodi na to da jednom u nekoliko godina zaokruže ovaj ili onaj broj na glasačkom listiću. Ti mehanizmi naročito pogađaju i ugrožavaju interese potčinjenih klasa. U takvom sistemu „demokratije bez naroda“ moguće je da postoji stabilan politički život sa svojim prirođenim, uobičajenim unutrašnjim nestabilnostima koje ne remete njegove okvire, iako u društvu vlada drastična klasna podela, jer je politička sfera u odnosu na ovu podelu postala imuna i konzervirana. Većina građana je depolitizovana ne samo na suštinskoj, već i na pojavnoj ravni, jer pripadnici vladajućih i potčinjenih klasa često ne izlaze na izbore - kakav god rezultat bio, i jedni i drugi znaju da on ne može bitno promeniti njihov socijalni položaj, prve da oslabi, druge da uzdigne. A onda kada se pojačano izlazi na izbore, radi se mahom o zavedenoj većini potčinjenih kojima se nude iluzorna rešenja njihovih socijalnih problema, nakon čega sledi novi period političke pasivizacije i rezignacije.

Kod nas je u skorijoj budućnosti reč o odlučujućem izboru koji može dugoročno da odredi izgled ovog društva i njegove politike. Radi se o tome da li će naše društvo i politika definitivno postati nalik sistemima „demokratije bez naroda“, sa politikom otuđenom od društvene stvarnosti, ili će se gubitnici tranzicije koji trenutno nemaju svog ubedljivog političkog reprezenta osvestiti i aktivirati, stvarajući neku novu i svežu političku snagu koja će se izboriti za njihove istinske interese, pošto se ni od jedne od postojećih stranaka ne može očekivati da će izvršiti tu ozbiljnu i značajnu ulogu i misiju. Da bi društvo bilo istinski stabilno i razvijeno, i da bi na tom temelju mogla da se izgradi jedna zdrava i dugoročna politička stabilnost, što svi javno priželjkuju ili obećavaju, njegova većina, a to je uvek radnička klasa, mora da ima zadovoljene materijalne i društvene interese. Zato osnovni politički problem Srbije danas ne predstavljaju ni koalicije ni nestabilne vlade, koliko nepostojanje alternativne političke snage koja će preoteti što veći deo moći od postojećih stranaka i, pre svega, probuditi i pokrenuti socijalno deprimirano i uveliko depolitizovano većinsko stanovništvo.