Накнадна памет Војислава Коштунице

Прогласом „Србија је угрожена“ који је упутила јавности, и око којег чијег потписивања организује окупљања грађана, Демократска странка Србије видљивије је изашла из своје препознатљиве политичке пасивности и летаргије. Након многих једноличних саопштења за јавност, конференција за штампу затворених у страначке просторије или трибина Фонда „Слободан Јовановић“ затворених у сале Коларчевог универзитета, након бледе и помало комичне предизборне кампање са паролом „Гласајте за различак“, ова странка и њен лидер почели су одлучније да излазе на светлост дана и нешто више да привлаче пажњу грађана. Свакако је за похвалу што су ДСС и Војилав Коштуница коначно схватили да треба да ураде нешто више за одбрану Србије од политички јалових страначких саопштења и полустраначких академских трибина. Значајан број потписаних угледних имена, мање-више доказаних у патриотском погледу, даје њиховом прогласу интелектуални ауторитет и јавну тежину, а по радикалности тонова, да не знамо ко стоји иза ове иницијативе, лако бисмо могли помислити да је реч нпр. о Српској радикалној странци, или некој мање познатој политичкој организацији која следи основне акценте упозоравајућег и осуђујућег говора Слободана Милошевића уочи 5. октобра 2000. године. Надамо се само да овај проглас неће бити (зло)употребљен у пуко страначке сврхе, што се иначе дешава на нашој политичкој сцени, од чега ни ДСС није био изузетак.

Потреба за преиспитивањем Коштуничине некадашње политике

Дакле, на равни изнетог политичког садржаја, овом прогласу се наизглед нема шта озбиљније приговорити. У њему све пршти од бескомпромисне, непомирљиве критике Европске Уније, НАТО-а, Хашког трибунала, који угрожавају државни опстанак Србије и национално самопоштовање српског народа. Ипак, пажљивијем посматрачу упада у очи да је критика „наше“ власти која сада већ отворено колаборира у овим (ауто)деструктивним процесима далеко слабија и неодређенија. „Власти државе Србије“ или оно што би се директно на њих односило, спомињу се само у једној реченици, додуше на почетку прогласа, при чему није јасно на коју се власт конкретно мисли, прошлу „Тадићеву“ или садашњу„Николићеву“ (или можда обе). У складу с тим је нпр. и последња конференција за штампу ДСС-а на којој је пружена „одлучна подршка“ Вучићу и Влади у њиховој борби против корупције, док је, с друге стране, критика владине (анти)националне политике остала у другом плану, и била далеко блажа, помирљивија и уопштенија него што би се очекивало с обзиром на „грмљавину“ у „Прогласу“. Коштуница и ДСС, иначе, још ниједном нису поименице прозвали и осудили водеће представнике актуелне власти за све оно лоше што чине везано за питање Космета, иако је ово питање централно у скоријим активностима ДСС-а. О том проблематичном месту ћемо касније нешто више.

Сада, међутим, треба истаћи да у политици није одлучујуће само ШТА се говори, већ често много више КО говори и КАДА говори, посебно кад се ово двоје споји у једну целину. Да ли је, у том смислу, оно што говоре (и раде) ДСС и Војислав Коштуница 2012. године сасвим неоспорно и безрезервно прихватљиво, само зато што њихов проглас на садржајном нивоу делује патриотски снажно и убедљиво? Експлицитније речено, можемо ли данас поклонити безусловно поверење овим политичким актерима, не обазирући се на оно што што су (дуго) радили у прошлости? Да не буде неспоразума. Немамо намеру да ископавамо ратне секире из прошлости да би се у садашњости и будућности разбијао патриотски блок, или да би се просто слепо држали прошлости. О часности патриотских намера може се просудити на основу онога ко говори и од када тако говори, тј. какав јавни политички ангажман и идентитет је изградио током дужег периода. А критика се може и мора упућивати не због пуке, политички зараћене, прошлости која услед заслепљености и ускогрудости не жели да се превлада, већ управо због истинског патриотског помирења у будућности, зарад стварања што аутентичнијег и јачег покрета за одбрану Србије од несумњиве националне и социјалне угрожености. Ако се неке грешке и штете из прошлости до краја не освесте и осветле, ако се о њима искрено не положи рачуна и преузме одговорност, тешко је говорити о стварању што ширег и јединственијег опозиционог патриотског фронта, који би укључивао и неке владајуће (ДСС) и опозиционе снаге из периода након 5. октобра (СРС, Двери и њима сличне организације, Милошевићевој политици још увек одане социјалисте итд.) Ове грешке и штете више се не могу гурати под тепих; о њима се мора отворено поразговарати да би се непријатна прошлост, њени сукоби и размирице, истински превазишли. И боље што пре, док се још није кренуло у овакво опозиционо обједињавање, како би у будућности тај задатак био мање оптерећен нерашчишћеним рачунима из прошлости.

Милошевићев СПС, Шешељеви радикали и неке друге патриотске снаге већ су платиле цену лоших страна своје некадашње политике, и то много већу него што заслужују. Прошли су кроз жрвањ оправдане патриотске критике, али и неоправданог издајничкoг анатемисања, овог другог далеко више. И како време одмиче, и показује „реформисане“ (Дачићеве) социјалисте и „трансформисане“ (Николићеве) радикале у правом светлу, они изворни социјалисти и радикали све више бивају прочишћени и рехабилитовани. Њихова политика из прошлости делује нам сада патриотски јаснија и оправданија него што нам се (можда) раније чинило. Поготово је то видљиво овде, на страницама НСПМ-а, нарочито међу коментаторима (можда за ово нема бољег показатеља од бројних похвала и подршке које је овде добило опроштајно писмо Влајка Стојиљковића, човека који је тако нешто својом часном смрћу заиста заслужио). На жалост, тако нешто није се десило са политиком ДСС-а и Војислава Коштунице. Она ни приближно није прошла кроз слично, заслужено патриотско сито и решето, а квислиншка пропаганда није била према њој толико брутална и сурова као према Милошевићевим социјалистима или Шешељевим радикалима. Зато је ДСС и могао да се данас нађе у парламенту, и буде политички видљивији, за разлику од ових других, који су или политички неорганизовани, боље рећи, дезорганизовани, или представљају ванпарламентарну опозицију. Сасвим обрнуто од њих, Коштуничина политика из прошлости, док је био на власти (2000-2008.), делује нам много мање патриотска него што се данас чини таквом. Разлог за то је јасан.

Коштуница је на власт дошао са ореолом „победника над Милошевићем“, као један од лидера уједињене опозиције, унутар које је потом природно дошло до „породичних“ спорова, и практично све до 2008., док је трајала „кохабитација“, од стране владајућег остатка Д(О)С-овске „породице“, Запада и њима потчињених и наклоњених медија, био је, не без разлога, мање-више сматран чланом фамилије, додуше нешто невољнијим и непослушнијим него што се од њега очекивало. А затим је било довољно да буде водећа фигура заиста величанственог народног митинга против проглашења независности Косова, и да четири године проведе практично у политичкој изолацији и хибернацији, да би се недавно пробудио из сна и обамрлости, раздрман хашким пресудама и галопирајућим прихватањем независног Косова с „наше“ стране, са приметним претензијама да се опет нађе на челу неког будућег уједињеног опозиционог блока. Опет, као уочи 5. октобра, о њему његове присталице и обожаваоци, сасвим некритички, говоре као о потпуно „мудром“, „поштеном“, „часном“, „доследном“, „правом“ патриоти, као малтене једином с таквим квалификацијама на нашој актуелној политичкој сцени. Ако је ово последње донекле тачно (под условом да имамо у виду само веће политичке организације), то више говори о драстичном непоштењу, нечасности и недоследности осталих политичара, него о несумњивим, супротно израженим врлинама код самог Коштунице.

"Рани радови" председника Коштунице

Овакав догматски и апологетски говор о Коштуници који га мистификује у безгрешног свеца никако се не може и не сме олако прихватити, баш зато да се не би поновило нешто слично петооктобарској историјској грешци и свеукупној националној штети коју је тај трагичан догађај нанео Србији и српском народу, а у чему је сам Коштуница довољно дуго (са)учествовао да би се сматрало сасвим легитимним постављање питање његове кривице и одговорности. Од самог ступања на власт, с почетка потпуно, а касније нешто мање вољно, чинио је, или је својим нечињењем допуштао, ствари које су Србију све више уваљивале у глиб у коме се данас налази, а против којег, како видимо, сада тако гласно протествује. А те ствари нимало не оправдавају моралне, патриотске, па чак ни легалистичке хвалоспеве којима га неки обасипају. Један коментатор овде изнео је занимљиву оцену: „Формално-правно Коштуница је увек у праву, док је национално-морално крив без права на жалбу!“ Ова оцена је у првом делу претерана, али у другом је сасвим истинита. Зато је тачније рећи да је, укупно гледано, Коштуница формално-правно нешто мање био У КРИВУ него национално-морално. Јер, већ начин његовог доласка на власт октобра 2000. мало је имао везе са правом и моралом. Пристао је да буде на председнички кандидат групације за коју сигурно није могао да буде необавештен ко је и зашто финансира (о томе су брујали „режимски“ медији, како се врло брзо показало, сасвим тачно, а и он је сигурно имао или могао да има информације „изнутра“). Затим је проглашен победником у првом кругу избора тек након што је поништен целокупан изборан процес на Космету, што је учинило да број гласова које је добио пређе половину од укупног броја. Дакле, оберучке је прихватио и славио „победу“ стечену негирањем (бирачке) воље косметских Срба, које данас тако горљиво брани (двоструки прекршај, правни против Устава и морални против косметских Срба).

У тим првим месецима и годинама власти направио је низ потеза који су били сасвим непатриотски, да не кажемо нешто теже. Рецимо, амнестирао је велики број припадника ОВК; није се супротставио укидању пресуда од стране наших судова лидерима НАТО-а за ратне злочине (вероватно да би могао неке од њих „легално“ да прими), започео је, без питања народа, а под будним оком Хавијера Солане, трансформацију Југославије у Србију и Црну Гору, као међустепенице ка њеном растурању (овде се испољава Коштуничин ригидни антикомунизам који најчешће прати антијугословенство, налик његовој изјави „Сваку Југославију у мутну Марицу“), а пре тога је, на истом, идеолошки острашћеном антијугословенском трагу, и без одлуке осталих институција, дакле самовољно, раскинуо са континуитетом СРЈ са СФРЈ, прихватајући да СРЈ буде нова чланица у УН, што нас је лишило повољнијег међународног и дипломатског положаја. Итд. итд...

Коштуничина колаборација са Хашким трибуналом

А шта тек рећи за његов однос према Хашком трибуналу? Хаг је прво био „девета рупа на свирали“ (за време предизборне кампање 2000.), да би се у време изручења Милошевића, непуних годину дана касније, попео на највише, прво место око којег је и он морао да се побрине. Легенда неокрњене моралне и патриотске чистоте којом је Коштуница наводно обавијен каже да он са тим изручењем није имао никакве везе и да је био „необавештен“. Међутим, из медија се тих дана могло јасно чути да је Ђинђић по сваку цену био спреман да изручи Милошевића, зарад нешто мало долара на донаторској конференцији у Бриселу која се одржавала 29. јуна, и да је тражио све могуће начине да тој противуставној работи пружи привид легалног покрића. Када је Уставни суд СРЈ донео меру суспензије Уредбе Савезне владе о сарадњи с Трибуналом, Ђинђић је потегао седницу Владе Србије која је већином гласова донела противуставну одлуку о изручењу Милошевића.

По Коштуницу би ствари стајале далеко повољније да није било једне „ситнице“. Тој видовданској седници српске владе присуствовао је Обрен Јоксимовић, једини испред ДСС-а, који је и једини гласао против уредбе о изручењу. Коштуница га је наводно послао да својим противљењем покаже став ДСС-а. Међутим, Јоксимовић је својим присуством објективно учинио нешто друго, корисније за ужурбане и узрујане киднапере Милошевића. Обезбедио је седници владе кворум, и тако омогућио да пред јавност изађе са бар некаквим, колико год лажним, оправдањем своје одлуке. Да није у њеном раду учествовао, криминалност те одлуке била би још огољенија. Коштуница је то морао знати, ако и није знао...Затим се у априлу 2002., уз одлучујућу подршку Коштунице и ДСС-а, доноси Закон о сарадњи са Хашким трибуналом. Коштуница тријумфује јер злочин изручења бива „легализован“ и „хуманизован“ (мање грубом процедуром од киднаповања са чарапама на глави усред ноћи и експресног ескпедовања у Хаг); није битно колико је уставан и легитиман. Одмах је пала прва жртва тог закона - Влајко Стојиљковић. Да ли је случајно или небитно што Стојиљковић, између осталих, и Коштуницу сматра одговорним за своју смрт? Једноставно речено, Коштуничино неслагање са дотадашњим обликом „сарадње“ са Хагом (наводници јер је тешко говорити о сарадњи тамо где једна страна само наређује, а друга само извршава наређења) сводило се на разилажење око метода, уз нешто вербално изражених дигестивних тегоба, а не око принципа, тј. крајњих циљева те „сарадње“, који се наравно огледају у беспоговорном изручењу оптужених. Послушајмо како је тада говорио: „Са Хашким судом се мора сарађивати, али морам признати да ми се стомак преврће при помисли на тај суд овакав какав је...“[1]; он је „апсолутно против изручења Хашком трибуналу која не би била по закону“[2] (значи ако су „по закону“, нема никаквих проблема; узгред, и Хитлер је прогањао и истребљивао Јевреје у складу са (расним) законима - у томе је јадна ограниченост идеологије „легализма“ која легалност ставља изнад, а онда може и наспрам, легитимности, што дозвољава недозвољено, супротстављање „законитости“ правди). „Понављам по ко зна који пут да ја јесам за сарадњу с Хашким трибуналом без обзира на све правничке примедбе које могу да упутим тој ад хок институцији...Закон је једини начин да сви поделимо одговорност за коју се, иначе, мени пребацује да је пребацујем другима“[3]. Коштуница је овде био у праву. Он ЈЕСТЕ, заједно са другима, одговоран за (бе)срамна, колико год „легална“ била, изручења наших бранилаца Хагу и њихову трагичну судбину, а за коју се већ тада знало да са правдом нема никакве везе. Он је одговоран и за касније измишљени еуфемизам „добровољна предаја Хагу“ (можда га је сам и смислио) који је требало да прикрије сву мучнину овог силовања правде. Ако се нпр. генерал Ојданић сасвим „добровољно“ предаје, зашто онда плаче пред камерама (мени врло мучна сцена)? И, уопште, ко то „добровољно“ иде у затвор из којег можеш изаћи само по цену крајње нечасног сведочења против људи са којима си све време сарађивао? У време Коштуничине „добровољне предаје Хагу“ Трибуналу се предао највећи број оптужених, тако да он у том погледу, као хашки рекордер, заузима „почасно“ прво место. На крају, док је читао свој премијерски експозе 2007. године, као испуњење једног од кључних услова који су се из „Европе“, тј. Хага, стављали пред (нову) владу, одвијала се акција у циљу хапшења Ратка Младића. У интервјуу РТС-у Коштуница је тада отворено признао да политика Владе подразумева хапшење Младића.  Нешто раније „наша“ полиција ухапсила је и властима Републике Српске изручила генерала Здравка Толимира, а влада премијера Коштунице (дез)информисала нас је да је Толимир ухапшен у Републици Српској. Можда због те нечасне работе, саучешћа у његовом хапшењу и изручењу, ДСС и Коштуница ниједном речју нису прокоментарисали недавну доживотну казну за Толимира?  То је изгледа за њих незгодније од нпр. врло отворене подршке Влади на плану борбе против корупције о којој су нас јасно и гласно обавестили...

Ништа од претходно изнесеног није омело Коштуницу да нпр. у емисији „Око“ децембра 2010. каже да му је „савест мирна“ (зашто му се онда „преврће стомак“ ако му је савест мирна?) и да су, док је био премијер, „у сарадњи са Хашким трибуналом поштовани закони Србије и интерес народа“[4]. Можда јесу поштовани закони, али ти закони нису поштовали правди и Устав (бар не онај „стари“, до 2006.) А о каквим „интереса народа“ може ту бити речи?! У истој емисији Коштуница даје јасан одговор на ово питање: „сарадња са Хашким трибуналом одвијала се јер је била потребна да би Србија изашла из изолације и могла да се развија“[5]. Дакле, Коштуница као „оправдање“ за своју „сарадњу“ са Хагом наводи водећу пост-петооктобарску мантру о „изолацији“ и „пропасти“ Србије ако се нађе ван ЕУ.

Коштуничина фантазмагорија „И Србија и ЕУ“

У истом правцу иде и Коштуничина тадашња подршка Партнерству за мир и преговорима о „стабилизацији и придруживању са ЕУ“ која, упркос томе што се прво одвија под покровитељством НАТО-а (одлука да се Србија прикључи Партнерству за мир донета је на састанку шефова држава-чланица НАТО-а у Риги новембра 2006.), а друго све више упућује на дилему „или ЕУ или Косово (Србија)“, не чини Коштуницу сумњичавим у погледу складности и изводљивости таквог пројекта истовременог уласка у Партнерство за мир и ЕУ, и очувања целовитости Србије, са Косметом као њеним саставним делом. Тако је „председник Владе Србије Војислав Коштуница изјавио да пријем у програм Партнерство за мир показује да се процес европских интеграција Србије наставља и да охрабрује у тренутку када се Србија свим правним средствима бори за очување свог интегритета и суверенитета. 'Као чланови Партнерства за мир много смо сигурнији у томе да ће целовитост Србије бити очувана и да ће Косово и Метохија остати у Србији, са одговарајућом високом, суштинском аутономијом'...Према његовим речима, исто би требало поступити и у случају преговора о стабилизацији и придруживању са ЕУ“[6]. Споменимо и да је пријем Србије у Партнерство за мир уследио након потписивања тзв. СОФА споразума између Србије и САД два месеца раније, у септембру 2006. Коштуничина влада претходно је усвојила овај споразум који америчкој војсци фактички даје статус окупатора у нашој земљи[7]. Тако је Коштуница од октобра 2000. (али, и пре) до краја 2006. (како овде директно видимо), и још дуже, практично све до признања Косова и стварања владе ДС-СПС-Г17 2008. године, био заточеник опсене „и ЕУ и Косово (Србија)“, док је искреним и од (петооктобарске) власти удаљеним патриотама било много раније јасно да се та два пута све више удаљавају, тачније, да се никада и нису приближавала. Не бих да будем нескроман, али још у доба изборне кампање 2000., иако животно доста млађи и политички неискуснији од Коштунице, знао сам да је његова политика „трећег пута“ (и европске интеграције и национални интегритет) обична фантазмагорија.

Коштуничино освешћење и отрежњење уследило је током 2008., након што се, после скоро осам година, дефинитивно отишло с власти. Могао је да осети, изложен непријатељској и квислиншкој пропаганди која га је проглашавала „новим Милошевићем“, дубоку истинитост поруке „не нападају они Србију због Милошевића, већ нападају Милошевића због Србије“. Тада је постао обавештен да се она два пута којима је мислио истовремено да иде непремостиво разилазе на раскрсници Косова и Метохије. И тек тада, када је испао из сваке комбинације и изгубио полуге власти, ДСС и Коштуница почели су да радикализују своју позицију, да раде нешто озбиљније од декларативног квазипатриотског нећкања и негодовања. Али, касно, сувише касно Војислав К. на Косово стиже...

Коштуничине (уско)страначке калкулације око власти

На унутрашњем плану Коштуничин „доследни патриотизам“ био је искомпромитован страначким и личним калкулацијама око власти, које су се одвијале под сенком „великог брата“ (ЕУ). Сетимо се само епизоде из 2007., смене Томислава Николића са места председника Скупштине после само једног дана након што се за њега гласало. О каквој доследности и патриотизму (Николић је тада још увек био правоверни радикал), ту може бити говора?! Након снажних притисака из ЕУ, изложен претњама Хавијера Солане, и задовољен позицијом министра полиције, око које се дуго натезао са ДС-ом, Коштуница је пристао на смену Николића и прављење владе са ДС-ом и (поново) Г17. Већ тада је, значи, могао да формира патриотску владу са радикалима, али није имао храбрости и одлучности да то уради. Вероватно му је и когнитивно још увек било нелагодно да прави владу са једном странком „старог режима“; петооктобарска самосвест и припадност широј ДОС-овској фамилији још нису сасвим ишчезли. У новој влади, као и у претходној, економска и финансијска политика била је изручена (не)милости и (само)вољи Г17, што је, самим тим, значило деструкцију наше економије. Такође, већина корупционашких афера које касније, све до данас, излазе у јавност, одвијала се (и) у периоду Коштуничиног вођења владе. Имао је безброј прилика да са радикалима (који су на референдуму одлучујуће допринели изгласању њему тако значајног новог Устава) и тада још не сасвим укаљаним социјалистима (који су и подржавали његову владу), организује референдум о ЕУ и НАТО, али то није учинио; нема другог објашњења него да је и даље (кратковидо) рачунао на могућност сарадње и коначног измирења са овим организацијама.

Даље, на врло важним председничким изборима 2008., када се појавила највећа шанса да, након 5. октобра, један (тада) патриота постане председник, Коштуница није подржао Николића у другом кругу. Затим, у време припреме и проглашења независности Косова, када је требало да се са позиције премијера најодлучније бори, користећи све могуће политичке, финансијске и медијске ресурсе које та позиција доноси, штити свој политички „морални интегритет“ тако што „враћа мандат народу“ (а истовремено прича о „косовском боју“)?! Какав је то „морал“ побећи са бојног поља?! На крају, ове године коначно подржава Николића, када је овај у међувремену изокренуо своју политичку позицију наопачке. Али, зашто је, ако се изузму већ наведени калкулуси око власти, дакле, принципијелно гледано, с обзиром на патриотски капацитет одређене политике, радикал Николић био мање прихватљив 2007. на месту председника Скупштине, или 2008. на месту председника Републике, него (евро)напредњак Николић 2012. као председник Републике? О каквој „патриотској“ логици је овде реч?! Можда су се код овог последњег, на жалост, поново уплели страначки интереси ДСС-а науштрб националних, као и у споменутој епизоди с Николићем из 2007. Тако потпредседник ДСС-а Ненад Поповић изјављује да је „ДСС спремна да уђе у власт са СНС на нивоу Београда“[8]. Да ли је ово разлог што се ДСС још увек не усуђује да експлицитно именује, прозове и оптужи напредњаке за њихову садашњу, најблаже речено, нечасну улогу у фактичком признању независности Косова? Да ли се зато у ДСС-овом „Прогласу“ о „властима државе Србије“ говори тако неодређено, док врло конкретно о ЕУ, Хашком Трибуналу, НАТО-у итд.; зато да се не би јасније помислило на актуелну републичу власт са којом треба да се прави комбинација на (бео)градском нивоу? И да ли искључиво том (уско)страначком циљу служи и ДСС-ова подршка антикорупцијској борби лидера напредњака Вучића? Ако је тако, може ли се имати поверења у „доследни патриотизам“ странке и „морални пуританизам“ њеног лидера који су спремни на овакве мизерне комбинаторике, на сарадњу (београдска власт нимало није безначајна) са онима који саучествују у свему ономе што се у „Прогласу“ тако жестоко напада? Један посланик ДСС-а (Марко Јакшић) већ се извинио грађанима што их је позивао да подрже Николића на председничким изборима. Али, не и председник ДСС-а Коштуница...

Накнадна памет и лицемерје Коштунице и ДСС-а

Коштуница се не извињава ни за шта (ма колико извињење знало да буде лицемерно); он још увек не полаже рачуна за било шта из своје политичке, не тако давне, прошлости. Њему је и даље савест, упркос свему споменутом, очигледно мирна. Уместо очекиване самокритике (бар у минималном облику) која одликује иоле савесног и поштеног човека, он данас говори и понаша се као да ништа од претходно наведеног нема никакве везе са њим. Да ли је поштено нимало не признати толико очигледну властиту кривицу? Да ли можемо и смемо да сасвим заборавимо шта (ни)је све Коштуница чинио у прошлости, а због чега смо данас ту где јесмо, само зато што у овом актуелном тренутку истиче оно што ниједном правом патриоти (одавно) није спорно? Као што је постао накнадно, доста касно, обавештен да евроатлантске интеграције претпостављају и иду заједно са дезинтеграцијом Србије (када се у целини Србија препустила Империји, не чуди да одлази један по један њен део), тако нам Коштуница сада просипа накнадну „патриотску“ памет. Неки су се у то упецали. Можемо нпр. од њих чути: Коштуница је „светло на крају тунела“. Али, нисмо ли у тунелу великим делом захваљујући њему? Такође се прича: Коштуница је „мудар“, Коштуница је „у праву“ и томе слично. Али мудар човек је у праву унапред, а не уназад. Зашто Коштуница није на време знао и предвидео шта ће се дешавати са његовим „трећим путем“ и уопште односима Србије и ЕУ/НАТО? Није било тешко. Стотинама хиљада обичних људи је то било сасвим јасно и очекивано; како онда није једном врсном интелектуалцу каквим (нам) се представља? У филозофији, како рече Хегел, Минервина сова (мудрост) излеће у сутон. Али, тако је кад је реч о (филозофској) спекулацији која се креће у вечности. У пољу практичког, тј. политичког, пролазно време је ограничавајући фактор; политичка мудрост треба да „полеће ујутро“, да зна да антиципира догађаје и за њих припрема адекватне одговоре у правом, одговарајућем тренутку. Коштуничина политичка сова, међутим, излеће у сутон, кад су бројне прилике већ прошле и пропуштене, кад је ситуација далеко тежа, готово неизгледна. Као какав генерал после битке, он нам сада прича шта је требало радити. Поготово је ово неумесно чинити ако се у тој бици није нарочито учествовало, тачније, читавих осам година, (са)учествовало се на непријатељској страни.

Погледајмо шта нам данас говоре Коштуница и други високи представници ДСС-а. Коштуница нпр. каже да је „главни разлог за угроженост је (Србије) 'срљање' у евро-интеграције, односно стављање интереса ЕУ изнад интереса Србије“[9]. Али, он је, како смо видели, док је био на власти управо срљао у евро-интеграције и дуго стављао интересе ЕУ изнад интереса Србије. „Потпредседник ДСС Слободан Самарџић казао је да је 'свима у Србији јасно да Србија није имала среће у сарадњи са ЕУ'. 'До 2008. године, односно до времена до када је ДСС учествовала у државној власти, ЕУ се према Србији односила маћехински и колонијалистички'“[10]. Али,Самарџићу као неоспорно паметном човеку и озбиљном интелектуалцу требало је много пре да буде јасно да Србија неће имати среће у „сарадњи“ са ЕУ. О каквој срећи може бити речи ако се према вама понашају маћехински и колонијалистички, поготово када на то пристајете, како Самарџић овде признаје. У „Прогласу“ се каже да „Хашки трибунал за нас више није легитиман суд“. Да ли то значи да до сада, или некада, јесте био легитиман суд за ДСС? Коштуница„оцењује да се Трибунал у Хагу претворио у 'ругло и срамоту'“, да „српски народ сада зна шта је Хашки трубунал и зна да се он руководи антисрпском идејом“[11]. Али, када то Хашки трибунал није био ругло и срамота, да би се изгледа тек данас у то претворио? Онај патриотски свеснији део народа не зна сада, већ одавно, шта је Хашки трибунал и чиме се руководи. Потпредседник ДСС-а Александар Поповић нас подсећа да „грађани Србије врло добро памте колико је дуго наша земља била уцењивана од стране Европске уније пуном и потпуном сарадњом са Хашким трибуналом“[12]. Тачно, као што добро памтимо како је управо његов председник Коштуница прихватао те уцене упркос „превртању стомака“, гунђању и гађењу. Што се тиче овог последњег, Коштуница данас изјављује да „сваки нормалан човек осећа гађење према Хашком суду, али не сме на томе да се задржи наша реакција на неправду“[13]. Али, искључиво на гађењу се некада задржавала његова реакција на хашку неправду. Итд. итд. Безброј је примера овакве Коштуничине и ДСС-ове дволичности и накнадне памети.

Неопходност патриотске катарзе Војислава Коштунице

Да закључимо. Коштуница је итекако одговоран и крив за политичке грешке и националну штету коју је доласком на власт 5. октобра и осмогодишњим боравком на тој власти нанео овој земљи и народу. Због тога он мора да се о тој кривици изјасни, да покаже, за разлику од досадашњег држања, бар трунку самокритике, а не да се, као што данас можемо видети, искључиво буса у патриотске груди. Његова накнадна памет, коју нам последњих дана или година упадљиво демонстрира, може да прође само код људи са кратким памћењем или суженом политичком свешћу, не и код осталих. А наша огорченост издајом власти у којима није учествовао (у последње четири године), није довољна да га амнестира од (са)учесништва у издаји док је био на власти (осам година пре тога). Поготово ако и даље показује спремност да, где се већ укаже прилика, уђе у коалицију са колаборантима. Да би доживео патриотску катарзу, да би се ослободио наслеђа нечасне улоге из прошлости, неопходно је нешто друго и нешто више од мирне, добровољне предаје власти, повлачења с бојног политичког поља и препуштања четворогодишњем опозиционом дремежу и таворењу. Велики број грађана Србије већ се једном опекао са Коштуницом на челу „народног“ фронта. А сада по некима опет треба да пристанемо да га, као 2000. године, претходна пасивност због које је делимично (остао) политички чист (ко у суштини не ради ништа, наравно да не ради лоше, али ни добро), катапултира на површину као новог (старог) националног спасиоца, као да се између 2000. и 2008. са њим и око њега ништа није дешавало. Такав маневар не може поново проћи. Потребна је много већа жртва од опозиционе инертности да би се истинскије политички рехабилитовао, она коју су били спремни да поднесу искренији и већи патриоти од њега. Да ли је Коштуница за то вољан и способан, време ће показати, али имамо право и разумно је да будемо опрезни, да не дајемо данас напречац бланко, априорно поверење некоме ко је у прошлости не једном изневерио, а можда и (свесно) варао. Сувише дуго је Коштуница корачао „европским“ путем из уверења, без озбиљнијих притисака, захваљујући чему се налазио на власти. А тек када је почео да од тог пута одустаје, био је политички кажњен. Што се уопште на том путу налазио, за то до сада није сносио одговорност. Крајње је време да је поднесе, бар у моралном погледу.

Иако за одбрану и ослобођење Србије још увек није сасвим касно, јесте касно за Коштуницу у улози лидера патриотског фронта. Због хипотеке некадашњег деловања не може рачунати на тако часну и узвишену позицију, поготово када ту хипотеку упорно прећуткује. Да не буде забуне. Не желимо овом, свакако оштром, критиком да Коштуницу и ДСС непопустљиво прогонимо и одстранимо из патриотског блока. Ако се они јавно суоче и искрено ограде од своје компромитујуће прошлости, за њих, наравно, има места у даљој патриотској борби; под тим условима, свако је у тој борби добродошао. Али Коштуница и ДСС, ако имају иоле политичког морала, не би више требало да рачунају на прву, најистуренију борбену линију. Србија нема права да највеће наде поново полаже у оне који су, намерно или не, значајно допринели њеном актуелном поробљавању и урушавању.