четвртак, 26. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Пад Берлинског зида и рестаурација капитализма и фашизма
Савремени свет

Пад Берлинског зида и рестаурација капитализма и фашизма

PDF Штампа Ел. пошта
Марио Калик   
среда, 19. новембар 2014.

9. новембра обележена су два догађаја везана за Немачку и њену историју. Као и сваке године, Међународни дан борбе против фашизма, у знак сећања на тзв. Кристалну ноћ из 1938. године, када су немачки нацисти извршили погром над Јеврејима, тј. учинили први корак у остваривању Холокауста. Други догађај десио се пре 25 година, 9. новембра 1989. године, када је више хиљада Немаца слободно прешло преко Берлинског зида из Источног у Западни Берлин, што се узима као почетак његовог пада. Званична Немачка с правом гледа на први догађај са осудом и опоменом, а други слави и велича као тријумф слободе и симболички почетак свог поновног уједињења. Ипак, да ли се на ове значајне историјске догађаје може гледати тако различитом оптиком? Постоји ли, наиме, међу њима нека унутрашња повезаност која се на делу показала у годинама након пада Берлинског зида?

Повампирење глобалног фашизма након пада Берлинског зида

Власти Источне Немачке, које су и подигле Берлински зид, назвале су га „антифашистичким одбрамбеним зидом”. На први поглед, овакав израз може деловати претерано и тенденциозно. Називати послератну Западну Немачку и читав Запад фашистичким, од којих се треба одбранити подизањем Зида, многима је звучало као већ позната совјетска, комунистичка пропаганда која своје противнике олако и сасвим неосновано проглашава за фашисте. Међутим, догађаји који су уследили у Европи и свету након пада Берлинског зида показали су да су источнонемачки комунисти у великој мери били у праву, и да ту није реч (само) о пукој хладноратовској пропаганди која долази из Источног блока.

Јер, није ли рушење Берлинског зида довело, заправо, до територијалног проширења и јачања Западне Немачке, будући да је ова практично припојила себи Источну Немачку, и у њу увела свој политички и економски систем, што се еуфемистички назива „уједињењем“? Није ли овакво уједињење било поништавање крајњег исхода Другог светског рата, који је поделу Немачке узимао за праведну казну према Немачкој, а припајање њене источне половине (про)совјетском блоку за праведну награду према Совјетском Савезу који је и био најзаслужнији за слом нацизма? Није ли, даље, уједињење Немачке, и последично рушење комунизма у Источној Европи, била главна карика у остваривању „новог“ европског и светског поретка, о којем је и Хитлер сањао пола века раније, са пресудним нагласком на „продор на Исток“, тј. покоравање Русије? Нису ли овако уједињена Немачка и Нови Европски (Светски) Поредак своје право лице показали у случају Југославије, Србије и Срба, када је наша држава од стране њих била разбијана и бомбардована, као у време нацизма 1941. године, српски народ у Хрватској, слично Јеврејима, доживео своју „Кристалну ноћ“, а Срби у целини изоловани у политички, медијски и економски гето? Није ли уједињена Немачка била главни заговарач и покровитељ нове „Независне Државе Хрватске“ у којој се и десио поменути погром? Не подржава ли данас Немачка фашистичке групације и снаге које у Украјини тероришу Русе, а на Косову Србе? Итд. итд. Има много чињеница и примера који потврђују да се са западне стране Берлинског зида заиста налазио притајени, суштински непоражени, фашизам који само чека повољну историјску прилику да се повампири. У руху тобоже „денацификоване“ Немачке и „демократског“ Запада.

У фебруару 1990. Гинтер Грас је лепо приметио и рекао: „Језиво и незабележено искуство Аушвица, које смо поделили са људима Европе, говори против уједињене Немачке“. Али, Ангела Меркел се, наравно, не обазире на мишљење великог писца. Њој нимало не смета и није јој спорно да истог дана осуђује нацизам и „Кристалну ноћ“, а хвали пад Берлинског зида, односно уједињење Немачке. По њој, „пад Зида је показао да снови могу да се остваре. Ништа не мора да остане како јесте, колико год да су велике препреке“. Немачки амбасадор у Србији Хајнц Вилхелм изјавио је да је „пад Берлинског зида променио и Европу. Да тај зид није пао, Европа не би могла да се уједини“. „Свет је“, како је додао, „постао мултиполаран и Европа је у њему нашла своје место“.

Малограђански снови о бољем животу на Западу

Снови Ангеле Меркел свакако су се остварили. Пореклом из Источне Немачке, постала је по други пут канцелар велике, јаке и јединствене Немачке. Али, нисмо сигурни да су се остварили снови већине њених некадашњих земљака, Источних Немаца. А Вилхелмова причица о „уједињењу Европе“ и „мултиполарном свету“ у коме је „Европа нашла своје место“ намах се показује као бајка, ако знамо да је то „уједињење Европе“ ишло руку под руку са разједињењем Чехословачке, Совјетског Савеза и Југославије, да је таква „уједињена Европа“ замишљена не само без, већ и против Русије, и да је пад Берлинског зида отворио пут тријумфу униполарног света на челу са САД, а „Европа“, све до данас, и даље налази своје место под америчком (НАТО) чизмом.

Осам хиљада балона који су у Берлину пуштени поводом 25 година од пада Зида, и „светлећа граница“, уместо некадашњег хладно(ратовско)г бетонског Зида, која је тим поводом направљена, не могу да прикрију да су се снови многих Источних Немаца распрсли као мехури од сапунице, и да прича о „уједињењу“ Немачке има мрачнију страну и на унутрашњем, а не само на глобалном плану о коме смо говорили. Исповест једне Источне Немице која је у време пада Зида била студент најбоље илуструје од чега су била састављена маштања њених земљака који су желели да удахну „слободан“ ваздух са Запада: „Људи у Источној Немачкој нису живели толико лоше, али им је већина ствари била недоступна. Ишли су на летовања и зимовања, али само у 'блиске' земље, као што су биле Чехословачка или Пољска. Редовно су у кући држали залихе хране, због честих несташица. Међу залихама је било брашна, млека, шећера, али не и чоколада или бомбона, које су деца ретко кад јела, јер су ови слаткиши били скупљи. Облачили су гардеробу увезену из Мађарске. Са том гардеробом је било све у реду, ништа јој није фалило, али је некако увек била једноставна. Без икаквих новитета, боја, додатака. А ја једино што сам желела је да обучем џинс и носим мајицу на којој су исписана слова. То је већ био луксуз који себи ниси могао да приуштиш. Не само због пара, већ и због тога што ако би неко у Источној Немачкој носио џинс, тај би био трн у оку Штазију, који би га највероватније оптужио да подржава Западну Немачку, присећа се Андреа Розенбергер и помиње да је чак и телевизор у боји била ствар о којој су Немци у НДР маштали. Управо тај телевизор је био и прва ствар коју је Андреа купила од плате зарађене у једној фирми у западном делу Берлина, где и данас живи и ради“[1].

Дакле, у Источној Немачкој, по самом Андреином признању, „није се живело толико лоше“, много шта је „било у реду“ и „ништа му није фалило“, али није било довољно чоколада, бомбона, џинса, испринтаних мајци, ТВ-а у боји, и сличног, нити је могло да се путује на Запад. Типични снови једног малограђанина. Наравно, немамо ништа против луксузнијег и слађег живота. Али, ако се при томе гледа, како бива код малограђанштине, само на свој себични лични и класни интерес, а не и на добробит и благостање својих сународника и интересе своје државе у целини, реч је о обичном, приземном и ограниченом егоизму и саможивости. Неометано одшколовани и солидно збринути у социјализму, махом припадници интелигенције и широке средње класе, пожелели су више, без обзира на последице. Тако је и ова Андреа тек дипломирала на Факултету техничких наука, а већ је „имала прегршт снова и планова“ везаних за Запад, где је „одувек маштала да живи и ради у једној од престижних тамошњих компанија“.  Као „највећа препрека“ за те снове испоставио се „Зид“. Па га је требало урушити, како би њен и њихов лични и класни его био задовољен. Источни Немци су платили цену ових ситнобуржујских илузија. Цена је била губитак сопствене државе, националне части и какве-такве социјалне сигурности.

Мислили су да ће све добро из социјализма да остане, а да ће бити богатији и политички слободнији, и врло брзо у сваком погледу изједначени и равноправни са Западним Немцима на које су гледали као на сестре и браћу. Њихове илузије издашно је подстицала власт Западне Немачке која је још од доба Аденауера давала премије за пребегле, и нудила им радно место и бољи живот. Када је Зид падао, свако ко је прешао из Источне у Западну Немачку добио је сто марака за поклон. Признајем, тешко је одолети овом зову „благостања“ и „слободе“. Али, био је то сиренски зов који је многе Источне Немце гурнуо у привлачност непознатог и недоживљеног, а Источну Немачку разбио о хриди империјалистичког капитализма. Како каже наш народ, ко хоће веће, изгуби из вреће. То се и десило већини Источних Немаца. Када су рушили Зид и хрлили на Запад, нису ни сањали да то ново, свеже и боље, о чему су сањали, углавном неће добити, а да ће оно што су сигурно поседовали изгубити. А поготово нису веровали да ће ментални и материјално-друштвени зид између њих и њихове „браће“, Западних Немаца, и даље остати на снази, чак и након 25 година од пада Зида и „уједињења“. О томе говори и чињеница да, када се два Берлинца упознају, обично питају из ког су дела града, западног или источног.

Капиталистичко освајање Источне Немачке након пада Зида

Подаци везани за судбину Источних Немаца у уједињеној Немачкој су сурово реални и отрежњујући, нарочито с обзиром на прижељкивано достизање материјалног стандарда и друштвеног статуса своје западне „браће“. Уз сва шминкања и истицања да је „биланс рушења Берлинског зида позитиван“, чак ни немачка влада није могла да прећути да су „у важним економским секторима као и на тржишту рада још увек приметне не мале разлике“ између источног и западног дела Немачке. Тако је БДП по глави становника у источном делу за половину мањи него у западном (23.585 еура наспрам 35.391), незапосленост је 10,3 посто, за разлику од западних 6, а привредни раст је 20 посто, док је у западном делу 27. Закључује се да је „мањак великих предузећа и даље пресудан фактор слабије продуктивности у источној Немачкој“[2], а то је управо оно што је Источна Немачка имала у време социјализма. Ништа мање важна од чисто економских показатеља је друштвена свест тј. аутоперцепција свог друштвеног положаја. Тако је 2011. године, уочи педесете годишњице изградње Берлинског зида, велика већина становника бивше Источне Немачке, чак 83%, сматрала да и даље постоје разлике, односно „невидљиви зид“, између истока и запада Немачке[3]. Клаус Шредер, доктор социологије и политиколог са Слободног универзитета у Берлину, објашњава суштину овог „невидљивог зида“, осећања источнонемачких становника да су грађани другога реда, и наводи разлоге њихове осталгије: „Многи људи из бившег ДДР-а још увек се осећају као да су остали без домовине и да су странци у уједињеној Немачкој. Живот у некадашњем ДДР-у је био једноставнији и прегледнији...Основна спознаја гласи: многи људи су након радикалних реформи и увођења тржишне привреде стекли утисак да су њихове биографије постале безвредне и да се не поштују. Многе фирме и њихови производи су током 1990. практично преко ноћи престали да постоје. Због тога многи своја сећања чувају уз помоћ предмета и то уз слоган: Нисмо ми били толико лоши, као што то тврди Запад“. Данашњи омладина источног дела Немачке је наравно трезвенија од њихове генерације из времена рушења Зида:. „Око 40 одсто младих чији су родитељи живели у доба бившег ДДР-а о том добу не говори као о диктатури, а чак 50 одсто њих тврди да ни на Западу не влада истинска демократија“[4].

Не тврдимо да су у Источној Немачкој у доба социјализма текли мед и млеко. Али, још мање је истина да се иза „гвоздене завесе“ налазило „царство зла“, како је говорио Реган. СССР и Источна Европа су претрпели неупоредиво већа разарања и поднели много веће жртве од Запада током Другог светског рата. И у послератној обнови и изградњи су морали да се ослоне сами на себе, за разлику од Западне Европе, нарочито Западне Немачке, у коју су се слиле милијарде америчких долара у оквиру тзв. Маршаловог плана. Та огромна разлика у почетним позицијама логично је утицала на већу развијеност и виши стандард Западне Немачке у односу на Источну. Али, када се говори о милионима грађана Источне Немачке који су пре подизања Берлинског зида емигрирали у Западну, превиђају се две важне чињенице. Прво, била је то за Западну Немачку јефтинија радна снага од њених становника, па је, поред идеолошког, постојао и економски мотив да их привлаче, а друго, радило се о миграцији професионалних и квалификованих радника добро обучених захваљујући квалитетном систему образовања који су имали Источна Немачка и социјалистичке земље уопште (исти случај је био са југословенским радницима који су 60-их година прошлог века отишли у „печалбу“). Такође, превиђа се да нису само грађани Источног Берлина прелазили у Западни, него и да су многи становници Западног куповали у Источном због (доста) нижих цена производа.

А после пада Зида, анектирана Источна Немачка и Источна Европа уопште постали су савршено тржиште за западнонемачку индустрију, и сјајно налазиште природних (сировина) и људских ресурса (јефтине радне снаге) за експлоатацију. Меркелова је на прослави 25 година рекла да је „пад Берлинског зида био епски ударац тиранији“, „победа слободе над ропством и порука наде данашњим и будућим генерацијама да могу срушити зидове, зидове диктатура, насиља и идеологија“, што „нам је показало да имамо снаге сами обликовати своју судбину и чинити ствари бољима“[5]. Ипак, за многе Источне Немце, пре свега радничку класу, пад Зида означио је успостављање тираније, диктатуре и насиља Капитала и капитализма, под окриљем нове, либералне економске идеологије засноване на агресивном индивидуализму, конкуренцији и компетицији, која је потиснула социјалистичку идеологију колективизма, солидарности и сарадње. Видимо да код њих преовладава сета па и чежња за некадашњом социјалистичком домовином, и да, у сваком случају, нема оне наде и ентузијазма који су Источне Немце покретали да руше Зид.

„Невидљиви зидови“ између Западних и Источних Немаца, и биланс источноевропске „транзиције“

То је и логично. Јер, када се каже да је „Немачка Демократска Република јединствен пример државе која је и буквално експлодирала од унутрашње политичке тескобе“, заборавља се рећи болнији остатак истине. Власт комунистичке партије у Источној Немачкој, оличена великим делом у Зиду, била је физички видљива и опипљива. Постојао је сасвим реалан, конкретан зид, чије рушење је водила нада у бољи живот. И око тог конкретног циља су се Источни Немци, у периоду сутона источноевропског социјализма, могли лако окупити и ангажовати. Међутим, 25 година касније, видимо да многи Источни Немци осећају једну дубљу, свепрожимајућу друштвену тескобу, која превазилази по снази и обиму ону политичку из доба Источне Немачке. Док је она тескоба била великим делом физичка, ова је такорећи метафизичка. Нема видљивих зидова, Партије и бетона, који их раздвајају од „слободе“ и „благостања“. Али, ту су они „невидљиви зидови“ који их и даље деле од западнонемачких сународника и некадашњих, неостварених идеала, а који се ништа мање реално не осећају (један становник источне Немачке је сажето изразио важан део тог осећања – „Не могу ни данас да путујем јер немам пара“). Против таквих зидова је наравно много теже мобилисати се него против Берлинског. Поредак тоталитарног капитализма и вишестраначке „демократије“, која се у стварности најчешће своди на монотоно смењивање две партије или коалиције на власти, много перфидније и ефикасније од ауторитарног, једнопартијског реал-социјализма, сузбија веру и осећај да се својим снагама могу обликовати сопствена судбина и чинити ствари бољима. Како рече Бодријар, не монизам, већ дуализам, дуопол, јесте савршена форма монопола.

А када се у обзир узму друге земље некадашњег Источног блока, слика источноевропске „транзиције“ је још суморнија. Тако је, према једном најновијем истраживању, „посткомунистичка транзиција разочарала већину Бугара због корупције. Тек 2 посто грађана мисли да је успостављена владавина закона. Највећи добитници у демократизацији земље јесу политичари (41 посто) и мафијаши (27 посто), а највећи губитник је народ (54 посто), мисле Бугари. Позитивне оцене о развоју Бугарске у вријеме комунизма превладавају, 43 посто, а 14 посто је негативних. Више од половине испитаника одобрава рад владе бугарског комунистичког диктатора Тодора Живкова. 55 посто има о њој позитивно мишљење, а једва 25 посто негативно“[6]. Почетком године се могло прочитати и да скоро половина Румуна данас сматра Чаушеског позитивном личношћу[7] . Бранко Милановић је лепо резимирао биланс рестаурације капитализма у Источној Европи: „Скраћивање животног века (нпр. у Русији и Украјини), негативан раст становништва, корупција, клептократија, екстреман пораст неједнакости“. И добро закључио: „Сви су маштали о демократији и просперитету, али ниједно од та два није дошло за већину људи у источној Европи и бившем СССР. Зид је пао само за неке“.

Зато не треба да чуди када Владимир Путин каже да је слом СССР-а „највећа геополитичка катастрофа века“. Док Михаил Горбачов бесрамно трабуња када каже да „пад Берлинског зида показује колико су добри односи између Немачке и Русије важни за цео свет“. Да је то било добро за Западну Немачку, сасвим је јасно. А како је прошла Русија након тога, могло се видети, када су за десетак година пијане Јељцинове владавине уништене све позитивне тековине из совјетског периода, а држава се од друге светске силе срозала на послушну и безопасну марионету Запада. Горбачов је своју добродушност и услужност спрам Запада демонстрирао пар недеља пре пада Берлинског зида, када је из Москве совјетским војницима строго наређено да се не мешају у „унутрашње источнонемачке прилике”. Тиме је Горбачов практично послушао и спровео вољу Регана који му је неколико година раније из Берлина поручио: „Сруши тај зид!“. Многи други амерички преседници, Кенеди, Клинтон, Обама, такође су походили Берлин, и нарочити нагласак у својим говорима стављали на Зид. Амерички блицкриг на исток Европе и читаву планету након његовог рушења објашњава и зашто.

Кажу да су Западни Берлинци знали да бацају смеће у Источни Берлин преко Зида. Није се много променио њихов однос према Источним Немцима ни после пада Зида. Али зато су Источни Немци могли су да виде и осете праву стварност капиталистичког Запада коју је Зид до тада сакривао. Уместо слика слободног и лагодног живота о којем су маштали, суочили су се са капиталистичком отуђеношћу, понижењем и смећем којим су их и раније засипали са Запада.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер