Патријарх и другосрбијанске страсти

Пола милиона људи на сахрани патријарха Павла створило је код наших „грађаниста“ поприличну нелагоду. „Као и добар део вас“, обратила се слушаоцима „Пешчаника“ његова уредница, Светлана Лукић, „и ја се борим са нелагодом да говорим о смрти патријарха Павла, јер је велики број наших суграђана, истинских верника, погођен његовом смрћу на начин који ми, атеисти и агностици, не можемо да разумемо“[1]. Грађанистичка Србија доиста није могла да разуме те „колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека“, како је то згрожено приметио Динко Грухоњић у Е-новинама. Поготово није могла да разуме то што је „у тим целивајућим редовима приметно било присуство великог броја младих људи“ (Грухоњић)[2]. Грађанистичка Србија није могла да појми ни искрену жалост милиона обичних људи, за које би се тешко могло рећи да су сви одреда ревносни верници, ни њихово стрпљиво, вишесатно стајање у реду за последњи опроштај, ни бескрајну колону која корача за ковчегом, ни мноштво ходочасника који данима походе један скромни гроб, са једноставним, дрвеним крстом, у једном београдском предграђу...

Заиста је „друга Србија“ требало да пружи неко објашњење тог феномена, и себи, и својим покровитељима. Најчешће су давана два тумачења. По првом, Србија је суштински националистичко друштво и „затуцана клерикална џамахирија“ (како рече један коментатор Е-новина[3]). Она је састављена, на једној страни, од „поданика чија је половина неписмена“ (исти) и од елите из „САНУ, СПЦ, Клуба књижевника, Црвене звезде и садашњих веома водећих позиционих и опозиционих политичара“, како то објашњава Динко Грухоњић, од које је „Слободан Милошевић, балкански касапин и крвави прагматик лишен сваке идеологије, украо политику великосрпског наци(онали)зма“. Стога су чак и обични Срби, с обзиром на то да овде није извршена лустрација националиста, једноставно и даље „ћутљиви саучесници у злочиначкој политици“ која је вођена деведесетих, због чега је „могуће да се девет година после пада Милошевића дешавају овакве ствари и поганштине“ као што је „дегутантна прича са сахраном патријарха Павла“ (Грухоњић).

Наиме, каже се даље у овом типу објашњења, покојни Патријарх је и сам штедро помагао великосрпски пројекат, због чега се националистичко становништво толико с њиме поистовећивало. Тако је, подсећа нас Светлана Лукић, „поглавар СПЦ 1991. године у писму лорду Карингтону поручио да Срби никако не могу остати у саставу било какве независне хрватске државе, већ се морају наћи под заједничким кровом са данашњом Србијом и свим српским крајевима“. Такође су, по Лукићевој, „Патријарх и СПЦ на чијем је челу био, свих ових година доследно истрајавали на идеји и политици да су Срби водили ослободилачки рат“, а, што је најгоре, „патријарх је бирао (...)да једини и последњи пут устане са болничке постеље и гласа за нови устав Србије, тј. преамбулу која продужава агонију косовских Срба и свих нас“. Пошто је тако, током ратова у деведесетим, упорно био на страни Срба (а не, као што би то ваљда био ред, на страни Хрвата или Американаца?), Патријарх је, као осведочени српски националиста и могао постати омиљен међу националистичким и нелустрираним Србима. У том смислу су, за „другу Србију“, углед Патријарха и жалост Срба за њим били само још један показатељ опорих чињеница о колективној болести српског народа.

Тако је Свјетлана Рашић, из Е-новина, згрожена због „актуелних хвалоспева легендарној скромности покојног патријарха, највећег духовног ауторитета верујуће Србије, за кога се чуло како сам крпи своју обућу, те да не гледа телевизију, не слуша радио и не чита новине. И све то на почетку 21. века. За то време, његов парњак у Ватикану (тј. римски Папа – А. С.) носи „прада“ ципеле и управо се спрема да сними свој први музички CD. Шта рећи, а не заплакати?“[4]. „И после свега тога“, депресиван је и Грухоњић због примитивизма Срба, „остаје факат да је СПЦ ‘једина национална институција која и даље ужива велики углед у народу’. Па јебеш такав ’народ’ онда!“, искрено је изрекао Грухоњић оно што цела „друга Србија“ о грађанима ове земље мисли.

Али ова „поганштина“ са „дегутантном сахраном патријарха Павла“ не би, по „другој Србији“, била могућа да није било систематског „индуковања туге“ (Тибор Јона, Б92[5]) од стране Бориса Тадића, његових институција и медија. Они су, по „другој Србији“, увођењем тродневне жалости („принудне туге“, како то назваше Снежана Чонградин и Матја Стојановић у „Пешчанику“[6]), привременим укидањем ХТВ-а и осталих кабловских канала, позивом послодавцима да пусте запослене на сахрану, давањем деци слободног дана у школи и облачeњем у црно водитељки РТС-а, нарушили секуларни карактер државе и омогућили националистичку еуфорију. „Одавно нисам осећала такав бес и пониженост“, жалила се Светлaна Лукић слушаоцима „Пешчаника“, „као поводом циркуса који су поводом смрти патријарха Павла направили Тадић и његова маркетиншка дружина. (...)Они су од смрти патријарха направили не дане жалости, него неку врсту ванредног стања у коме свака будалетина може да изиграва моралног полицајца, а свако ко не каже да је  патријарх био светац ризикује да буде проглашен за српског издајника“.

„Зашто би цела једна држава официјелно жалила због природне смрти у врло дубокој старости једног човека који је, на крају крајева, био предводник додуше већинске, али ипак само једне од безброј верских заједница у Србији“, питао се и Теофил Панчић[7]. То је зато, објашњавало нам се из „друге Србије“, што су Тадић и његови маркетиншки магови желели да се окористе популарношћу Патријарха, па нису ни приметили да су тиме „погодили право у живац колективне хистерије“ (Чонградинова и Стојановићева).Резултат те хистерије, за коју су свакако најодговорнији Тадић и ДС, било је ментално насиље над атеистима, који су они морали да претрпе уочи и током сахране Патријарха.

„Људи друге вероисповести и атеисти“, жалиле су се Чонградинова и Стојановићева, „на пар дана су били избрисани са списка грађана и постојали су на нивоу статистичке грешке“. „Атеисти су у овој држави нон-стоп шиканирани на ситно од стране свих институција, обесправљени, омаловажени и угушени...“, вајкали су се и коментатори по Б92 блоговима[8]. Због тога су, вероватно ради успостављања неопходне равнотеже, коментатори и блогери по другосрбијанским медијима користили сваку прилику да омаловаже како старог Патријарха, тако и све његове поштоваоце[9]. Гордана Логар је, рецимо, у Данасу људе који су сатима чекали да одају почаст Патријарху назвала „стоком грдном“[10], а на једном од блогова Б92[11], уз одобравајући „осмејак“ (смајли), пренет је текст са босанског портала „Бошњаци“[12], карактеристичног наслова: „Одлазак велико-српске сотоне Патријарха Павла“.

Ова другосрбијанска критика власти била је, наравно, у идеолошком смислу само „свађа у (евроатлантској) породици“. Друга Србија је оптуживала Тадића да је овим „највећим зближавањем државе са црквом у последњих неколико година“ заправо не само изневерио секуларни карактер државе, већ и довео у опасност даљи пут евроатлантских интеграција. „Убрзо ћемо видети“, претећи су написале Чонградинова и Стојановићева, „да ли то значи да је власт променила своје приоритете и на неко време одложила европске интеграције испод мантије Српске православне цркве?“. Тако се, и у овој прилици, „друга Србија“ јавила као „идеолошки кербер“, чија је основна функција да чува чистоту догме и пази неће ли власт, неким својим потезом, одступити од „свете ЕУ–НАТО идеје“. На који начин, тачно, масовна присутност сахрани Патријарха и тродневна жалост за њим „одлажу европске интеграције“ Србије, то је обичном људском уму остало несхватљиво. Али не и правоверним, евробиготним главама из „друге Србије“ које су прве осетиле опасност од јереси и одмах алармирале јавност да нас због тог одступања „Европа неће хтети“. И заиста, не би се требало зачудити ако у следећем извештају Европске комисије о Србији, у одељку о кршењу људских права, не буде поменута и сахрана Патријарха Павла као пример „дискриминације атеиста, агностика и НВО активиста“. И не би се требало зачудити ако се у том извештају затражи да се, као један од услова за приступање Србије ЕУ, усвоји и забрана таквих и сличних „немилих и дискриминационих појава“.

Ипак, има нешто истине у инстиктивном осећају Друге Србије да доста тога везано за патријарха Павла може представљати опасност по евроатлантску иделогију и евроатлантске култове. Јер, није ли стари Патријарх ипак одбијао да прихвати хедонизам и конзумеризам као основне животне принципе? И нису ли грађани Србије, који су га баш због те његове животне скромности волели, и сами, масовним присуством сахрани, показали до којих вредности им је истински стало? Није ли Патријарх Павле управо оличавао постојање виших животних идеја од згртања материјалних добара и „доброг провода“? И нису ли грађани Србије, који су га тако масовно ожалили и испратили, тиме заправо желели да демонстрирају шта мисле о евро-мантри по којој је „народу најважнија економија и пун новчаник“? Није ли нас Павле целокупним својим животом учио пре свега моралности и људскости? И нису ли грађани Србије, својим дивљењем за њега и његов живот, јасно ставили до знања шта мисле о систему који нам се намеће, а у коме „свако гледа само свој интерес“ и у коме је врховни морални закон „беспоштедна борба за опстанак“?

Патријарх Павле је оличавао и многе друге вредности до којих нам је стало, али за које можда нисмо имали довољно снаге да се изборимо[13]. Те вредности, као што је то лепо приметила Мирјана Бобић[14], некако немају баш много везе ни са НАТО, ни са Бриселом, ни са „денацификацијом и културном деконтаминацијом“, ни са професионалним борцима за људска права, ни са „ширењем антидискриминаторних пракси“... Патријарх Павле никада није рекао ружну реч ни о коме, па ни о Другој Србији. Али, самим својим постојањем, он је сведочио да постоје другачије, више и боље вредности од оних које нас наговарају да прихватимо „како бисмо се што пре интегрисали у евроатлантске структуре“. Зато је он, за живота, био стални предмет напада и оспоравања „модернизаторских“ идеолога и бојовника, баш као што је, након смрти, био предмет типичног другосрбијанског потцењивања и изругивања.

Али, и патријарх Павле, и сви људи који су га волели, били су изнад тога. Патријарх је живео као човек мира, и отишао као човек помирења и покајања. Ко у овим „Павловим данима“ није осетио жељу да буде бољи него што јесте, ко није осетио потребу да се бар у нечему преиспита и поправи, томе заиста није остало превише од људскости. Али, и сви ови несрећни ругачи и вербални насилници такође су наши ближњи, за које се морамо молити да се уразуме. Смрт једног доброг старца била је фина прилика за њихово преиспитивање и уразумљивање. И ту добру прилику су они, нажалост, пропустили.