Pasje vreme za kućne ljubimce

Pas je čovekov najbolji prijatelj. Nije fraza. Ne postoji biće koje je sposobno da čoveku nesebično da toliko ljubavi, a da ne očekuje puno zauzvrat. Svake nedelje u novinama se objavi barem jedna vest o tome kako je negde u svetu pas spasio život svom vlasniku. I ne samo vlasniku, nego i drugim ljudima, pa i drugim psima ili mačkama. ,,Pas spasio život vlasniku a zatim nastradao'', ,,Pas spasio bebu staru tri dana'', ,,Pas spasio mačiće od sigurne smrti'', ,,Pas spasio vlasnika iz život blata'', ,,Pas spasio život povređenom drugu'' (...), samo je deo naslova iz novina, o najskorijim dešavanjima.

U Srbiji pored sličnih naslova, nažalost, postoje i oni drugi. Većina nas čula je za zločin koji se desio na pijaci u Zemunu. Sredinom novembra, jedan monstrum od čoveka (kako ga drugačije nazvati?), lopatom je usmrtio četiri šteneta, ostavljena u kartonskoj kutiji. Verovatno se ne bi zaustavio, ali dvoje štenadi je nekako uspelo da pobegne. Od svih ljudi na pijaci, verovatno mnogobrojnih, samo jedan čovek, jedan jedini Čovek, imao je hrabrosti i volje da slučaj prijavi policiji.

Gospodin Tomislav Krantić pozvao je policiju i veterinare, i na osnovu toga podignuta je krivična prijava protiv Vujice K, koji je priveden sutradan, nakon što se najnormalnije ponovo pojavio na pijaci. Valjda je mislio da je to što je uradio nešto normalno. Zbog tog događaja, nekoliko stotina građana, neformalno organizovanih na Fejsbuku, okupilo se u nedelju na protestu ispred hale Pinki, tražeći od nadležnih najoštrije kazne za to ubistvo sa očiglenom namerom.

Međutim, u Srbiji se sa ovakvim vestima ovde ne završava. Nekoliko dana nakon toga, ako je verovati nezvaničnim vestima iz zemunske policije, sličan zločin desio se u Prvomajskoj ulici. Nekoliko dana nakon toga, policajac iz PS Čukarica službenim pištoljem pucao je u mešanca Bobija. Samo zato što je pas zalajao na njega? Prema rečima čoveka koji je to prijavio, ,,Pas je ležao pored uplakane i uplašene dece iz komšiluka koja su policajca preklinjala da ne ubije njihovog ljubimca, ali on je deci rekao da se sklone, i pucao''. Uplakana deca onda su odjurila kod roditelja. Početkom decembra, Slavko Đurđević, profesor praktične nastave u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Valjevu, ubio je pijukom psa, pred učenicima škole, na školskoj ekonomiji. Pijuk je prethodno uzeo iz ruku učenika drugog razreda, koji nedelju dana zbog toga nije išao u školu, i od tog šoka još ima psihičke probleme.

U policiji je novinarima rečeno da nema elemenata za krivično gonjenje policajca koji je pucao u samoodbrani. A direktor škole u Valjevu smatra da je profesor reagovao u odbrani đaka, ali je, nakon što su roditelji slučaj prijavili policiji, protiv profesora ipak podneo prijavu Republičkoj prosvetnoj inspekciji.

Nemoguće je ne zapitati se, u kakvoj mi to državi živimo? Radnici državnih ustanova, policajac i profesor, koji bi trebalo da štite zakon, i budu uzor mladima, pucaju i ubijaju pse naočigled dece, i to prolazi nekažnjeno. Čak, u slučaju policajca, još i uz odobravanje nadležnih u Policijskoj stanici, pod plaštom samoodbrane. Pre svega, kakva je samoodbrana pucati u psa koji je nesmetano ležao pored dece? Ako se deca nisu uplašila, kako to da se vrli policajac PS Čukarica uplašio? I pitanje za nadležne u Stanici Čukarica – ako se on uplašio psa koga se ni deca ne plaše, zbog čega on i dalje nosi uniformu? Da li je bezbedno da tako uplašen policajac nosi naoružanje? Da li je takav policajac koristan službi, i da li su građani sigurni pored njega? I još nešto. Ako policajci mogu da pucaju na pse, pa čak i u samoodbrani, šta onda mi koji ne nosimo oružje treba da radimo ako nas neko napadne? Da li svima treba dozvoliti da pucaju ispred svojih zgrada? Što se tiče neimenovanog profesora praktične nastave u Valjevu, nije li svima više nego očigledno, da čovek koji ubija psa pred decom, ne bi smeo da obavlja nastavu? Onaj ko je u stanju to da uradi, ne samo što nema osećaj za životinje, nego nema osećaj ni za decu koju bi morao da podučava. Zbog čega, i ko mu je dozvolio da i dalje radi u toj, ili bilo kojoj školi?

I mala preporuka za Milana Gajića, direktora škole u Valjevu, nadležne u PS Čukarica, a i društvu za zaštitu životinja ,,Prijatelji'' iz Valjeva, koji su samo registrovali da se slučaj desio, misleći da su time završili svoj posao. Pročitajte ponovo Zakon o dobrobiti životinja. Tamo jasno piše ,,Životinja se ne može lišiti života na javnim mestima'' (Član 16). Znači, ne može. Nije dozvoljeno. Zabranjeno. U istom Zakonu, u Članu 17 jasno piše ,,Životinju može lišiti života samo veterinar ili veterinarski tehničar pod nadzorom veterinara ili drugo obučeno lice pod nadzorom veterinara''. Znači, to nije dozvoljeno ni policajcu, a nije dozvoljno ni profesoru na praktičnoj nastavi. U Zakonu je takođe propisano i gde to može da se radi i pod kojim uslovima. Dakle, zakoni nisu problem, dobri su. Problem su ljudi koji ne umeju i ne žele da ih sprovode. Ministarstvo prosvete je, kad to već nije uradio direktor škole, trebalo da slučaj prijavi policiji, jer je istraživanje takvog zločina u njihovoj nadležnosti. I to nije prestup, pa da se protiv toga podnosi obična direktorska prijava unutar jednog Ministarstva, nego krivično delo, za koga se ide na Sud, i trpe sankcije. Što se tiče policajca, slučaj se desio krajem novembra, i Ministarstvo je već trebalo da reaguje. Policija bi morala da bude primer za poštovanje zakona Srbije, i taj policajac bi morao da se kazni. Ako već ne želi da sankcioniše uniformisanog revolveraša, lakog na obaraču, kome smetaju ljubimci dece, neka nas barem obavesti da je pucanje ispred stambene zgrade sasvim normalna pojava. Bar da znamo da smo se vratili u devedesete.

Ova tri navedena zločina, nažalost, u Srbiji nisu jedina. Sredinom novembra u Nišu, nekoliko osnovaca zapalilo je petardu stavljenu mački u usta. Mačka je preživela eksploziju, ali je ošamućena izašla na put, gde ju je pregazio auto. Ništa se nije uradilo povodom toga, i mali zlikovci će misliti da je u redu da nastave život tim putem. U istom gradu, dvadesetak pasa umrlo je u mukama, uhvaćeno u zamke lovokradica. U oktobru je u Kruševcu Stanimir S. kanapom zadavio komšijsku mačku, zatim je zapalio, polio krečom i polio benzinom. U novinskim vestima uopšte ne piše da je krivična prijava protiv njega podneta, iako je policija izašla na uviđaj. U Futogu su u septembru pronađena dva ubijena mačeta, sa ekserima u očima, obešeni mučeni pas i mrtva kuja sa štencima. Istog meseca, na Zvezdari, pronađeno je i spaseno mače kojoj su bile odsečene zadnje šape. Sličan slučaj desio se i kod Vranja, kada su meštani sela Žapsko pronašli psa, sa vlasnikom, kome su odsečene sve četiri noge. Lista sličnih zločina je preduga, i previše mučna za navođenje. I dokle više? Koliko još ovakvih zločina treba da se desi, pre nego što se konačno shvati da tome mora da se stane na put?

Životinje, pogotovo kućni ljubimci, jesu bića koja nesebično daju ljubav samo zato što ih hranite. A neretko i bez toga. Često im je život vlasnika važniji od njihovog života. Možda njihova ljubav nekome nije tako vredna kao ljubav čoveka, ali to je jedino šta oni imaju, i oni daju sve što imaju. I ako nije moralno reći da zbog takvog njihovog ponašanja, njihovi životi vrede više nego životi nekih ljudi, svakako se može reći da njihova dela moralno daleko premašuju dela nekih ljudi. Neko je rekao ,,Svaki pas kojeg ste poznavali biće u raju. Ljudi će tamo biti vrlo malo''. Životinje isto osećaju patnju i bol, sposobni su da osećaju ljubav, da komuniciraju sa svojom vrstom i čovekom, i da razumeju ostala bića oko sebe. Sve životinje osećaju bol, strah, ljubav, stid, kajanje, usamljenost, radost i tugu, sve ono što oseća i čovek. To što ne govore kao ljudi, i nemaju palac ne znači da je zbog toga njihov život manje vredan. Ko sve to nije u stanju da razume, nije zaslužio da bude deo društva, dok to ne nauči.

I da se razumemo, ne mora svako da voli životinje. Neko jednostavno nema osećaja, ili nije naklonjen tome. Nismo svi isti, i to je u redu. Ali mora svako da poštuje život. Niko nema pravo ničiji život da uzima, jer mu ga nije ni dao. A ako neko nema osećaja, a ne želi ni da poštuje život, onda mora da se nauči da poštuje zakone. Ako nema drugog načina, u društvu u kome svi živimo, takvima se mora jasno i odlučno pokazati da moraju da se plaše zakona i kazne.

Prva zatvorska presuda za ubistvo životinja, u Srbiji je doneta pre pet godina. M. S. iz sela Latković, ubio je komšijskog psa, a zatim ga vezao za automobil i tako ga vozio kroz tri naseljena mesta. Za taj zločin dobio je tri meseca zatvora. Ovog leta, Obrad Pivić iz sela Veselinovci, ubio je četiri svoja psa, tri sa motikom, a četvrtog je držao za noge dok ga je udarao u stepenice, a onda ih sve bacio u Kolubaru. Za taj užasan zločin dobio je tri meseca zatvora, ali uslovno na godinu dana. Znači, pušten je na slobodu, i ukoliko ne načini neki zločin narednih godinu dana, neće biti u zatvoru. To nije kazna. To je podrška. Zbog takvih sudskih presuda, policajac može pred decom da puca u psa, profesor može dečakovom motikom da ubije psa, a zemunski prolaznik da lopata malu nedužnu štenad. Takvo ponašanje suda, i takvo tretiranje zakona i očiglednih zločina, od strane nadležnog Suda, Ministarstva policije, i Ministarstva prosvete, ne vodi Srbiju ka ozbiljnom poštovanju prava životinja. Ne samo što bi ove počinioce trebalo kazniti, nego bi ih trebalo tretirati najstrožije, toliko strogo, da čitava Srbija u svim medijima sazna za presudu, i da svako kome bilo kakav sličan zločin padne na pamet, dobro razmisli pre nego što tako nešto uradi. Prvoosuđeni zločinac, koji je ubijenog psa vukao automobilom kroz sela, nakon presude izjavio je: ,,Da sam znao da se ovde nešto promenilo, ne bih ga ubio''. Dakle, da je znao, ne bi. Važno je to zapamtiti. Nadležni bi morali da učine sve da bi takvi ljudi znali da to ne smeju da rade.