Orezivanje pokrajinskih nadležnosti

Trpen spasen

„Trpen spasen“ – kaže stara srpska poslovica. Jakov Ignjatović, srpski književnik koji se zalagao za dobre odnose Srba i Mađara, prvi vojvođanski politički skeptik, iskoristio je ovu poslovicu za naslov jednog svog književnog dela.

Međutim, danas su Vojvođani, a pre svih Srbi i Mađari, veoma nestrpljivi. Što se tiče evroočekivanja, i Srbi i Mađari u Vojvodini bi, rečima jednog postmodernog srpskog književnika, mogli da kažu: „hvata nas nedrž“. Iako „život ne može da čeka“, Srbija nije postala „lider u regionu“, niti je Vojvodina bila kadra da postane „motor koji će Srbiju da povuče u Evropu“. Za sada su jedino vlasti u Novom Sadu pokušale da „šire dalje“ ideju autonomaštva, ali ne po Vojvodini, nego po „srbijanskim palankama“.

Ustavom Srbije, osnovane nadležnosti APV će, konačno, biti konkretizovane Zakonom. Na ovom poslu radi partijski formirana, ali stručna i (što je vrlo važno) neanonimna komisija1.

Posle bitke svi su generali

Što se tiče sudbine nacrta vojvođanskog Statuta, sada se u autonomaškim krugovima u vezi njegovog autorstva pre svega zahteva „glasnost“. Naime, Andraš Agošton (DSVM) je izjavio: „nije slučajno da su tekst Statuta sastavljali stručnjaci SVM na čelu sa Tamašom Korhecom, dok je stranka Nenada Čanka bila u pozadini“2. A Tamaš Korhec (SVM) je izjavio, da je „Statut bio spisak želja Vojvodine, ali (...) je napravljena greška u redosledu – prvo je trebalo usvojiti Zakon o nadležnostima pa raditi na Statutu“3. Najzad, Pal Šandor (DPVM) smatra da „pitanje nadležnosti Vojvodine nije manjinskog, već pitanje većinskog srpskog naroda“4.

Agoštonovu izjavu o Korhecovom autorstvu statuta SVM nije demantovala. To nije učinio ni sam Korhec. Uostalom, on je na posredan način slično već rekao ranije5. Osim toga, među prvima je bio upućen u tekst prednacrta Statuta6. Otud nemamo razlog da Agoštonovu izjavu smatramo netačnom, naprotiv.

Da nije načelne unutrašnje protivrečnosti u autonomaškom političkom govoru, čudilo bi nas to što su saradnici na izradi Statuta iz LSV izjavljivali kako ovaj Statut daje Vojvodini premalo ovlašćenja. Najzad, zašto sam Agošton ovu činjenicu nije naveo ranije i zašto ne navodi ostale, pored Korheca, kao autore?

Stav Pala Šandora na začuđujući način izdvaja manjine u Vojvodini iz pitanja nadležnosti APV-e i sasvim ih prepušta „većinskom srpskom narodu“. Nije li to samo još jedan vid „implicitne separacije“, fenomena „paralelnih društava“, „paralelnog supostojanja“, u kome „naprosto, ljudi jednostavno više neće živeti jedni sa drugima nego će živeti svako u svom getu“, ono na šta je Vojvođane prošle zime upozorio Teofil Pančić7? Ili se naprosto radi o želji da se srpskom narodu pripiše sva odgoovrnost za propast autonomaške koncepcije u „spisku želja“ koji su podržale mađarske stranke u Srbiji.

Iako možda nije umesno poređenje Statuta Vojvodine sa „spiskom želja“, Korhecovo poređenje je suštinski tačno. Međutim, od samog početka je bilo svima jasno da želje LSV prevazilaze ono što je Statut APV-e bio u stanju da izrazi. Ovo je samo jedan dokaz da je Statut zaista „spisak želja“ SVM, a pošto su ostale mađarske stranke bile prema Statutu skeptične, kao što znamo, još od samog početka, to izlazi da je Korhecov stav ustvari pravilan sud.

S druge strane, Korhec je morao da zna kakva se „greška u redosledu“ pravi donošenjem Statuta pre odgovarajućih zakona. Narušavanje principa zakonitosti i nedostatak odgovarajućih republičkih zakona koji su morali biti doneti pre Statuta – kao njegov osnov, bio je unutrašnji, procesni element, o koji se i ovoga puta spotakla autonomaška statutodavna inicijativa. Glavni razlog za ovo je bilo – političko „zatrčavanje“8 i pravo je čudo kako je tom brzeljanju bila sklona jedna mađarska stranka i njen stručnjak koji je učestvovao i u izradi Ustava R. Srbije.

Brisanje želja sa spiska

U svakom slučaju, najveći deo protivustavnih i protivzakonitih „nadležnosti APV-e“ sada se već uveliko „briše“. Sa „spiska želja“, radom na novom Zakonu o nadležnostima APV-e, biće kako izgleda najpre „odrezani“ mnogi protivustavni i protivzakoniti elementi suvereniteta Vojvodine. Pravo na osnivanje Razvojne banke, obrazovanje sopstvenih robnih rezervi, predlaganje mreže sudova, propisivanja prekršaja i prekršajnih kazni biće u nadležnosti APV-e, s tim da će izričito biti ponovo navedena obaveza usklađenosti pokrajinskih propisa sa zakonom9.

Elemenata međunarodnog subjektiviteta, prema istom izvoru, više neće biti. Nacrt, u koji je „Politika” imala uvid, predviđa da Vojvodina može da zaključuje međuregionalne sporazume, u okviru svoje nadležnosti, ali ne i međunarodne ugovore, kako piše u Statutu. Član 3. predviđa da APV „može biti član evropskih i svetskih udruženja regiona i u okviru svoje nadležnosti može osnovati predstavništva u regionima Evrope u skladu sa Statutom”. Time je promenjena formulacija iz Statuta po kojoj je Pokrajina mogla da osniva predstavništva u „regionima Evrope i u Briselu”10. Treba se podsetiti, da je spoljna politika suverene države jedinstvena (to znači da ona nije pitanje lokalne decentralizacije državne uprave, nego pitanje jedinstvenog međunarodnog subjektiviteta), pošto autonomaši ne mogu ili neće da naprave razliku između pojmova decentralizacije i federalizacije, a uopšte neće da shvate pravnu prirodu i sadržinu pojma međunarodnog suvereniteta.

A „naši novci“?

Novinari Politike, kojima je pružen nacrt teksta Zakona, nisu komentarisali kako će biti rešeno pitanje izvornih prihoda Vojvodine. S druge strane, iz Vojvodine o tom pitanju dolaze vrlo protivrečne izjave. Dragoslav Petrović, (član DS-e i šef poslaničke grupe ZEV u Skupštini APV), kaže: „Nama je značajno to što je u nacrtu istaknuto pravo Pokrajine na izvorne prihode“. Međutim, u vezi toga je, sasvim u skladu sa načelom unutrašnje protivurečnosti autonomaškog političkog govora, naveo: „Budžet nije predmet zakona. On će biti predmet posebne zakonske regulative koja će morati da poštuje Statut“. Nama je ova izjava značajna, jer je Petrovićev stav o izvornim prihodima APV-e dat upravo u vezi budžeta11, da bi na kraju u vezi nadležnosti APV-e zaključio, u koliziji sa stvarnošću: „Nema apsolutno nikakvih suštinskih smanjenja nadležnosti. Čak naprotiv“. Njegovo poimanje usaglašavanja zakona sa Statutom prikazuje i dalje sasvim izokrenuto poimanje hijerarhije pravnih akata i zakonitosti.

Predsednik Skupštine APV, Šandor Egereši tvrdi suprotno od Petrovića – da je nacrtom zakona o nadležnostima APV-e „ostalo nerešeno“ pitanje vojvođanske imovine. Međutim, umesto da je to podrobnije objasnio, on se fokusirao na pitanja pokrajinskih upravnih okruga, VANU, da bi završio pobrkavši pojam nacionalne manjine kao pravnog bića s pojmom oblika političke organizacije tog pravnog bića – nacionalnom zajednicom12.

Pošto je sada sasvim izvesno da „novi Statut“ APV-e neće uskoro biti donet, izvesno je da će budžet APV-e biti donet po starom Statutu. Ali, sigurno je i da je veći deo „naših novaca“, prihod već ostvaren uplatom dobiti od prodaje NIS-a, u Novom Sadu.

Osnivanje VANU kao model autonomaškog ustavnog razvoja Vojvodine

Sa Statutom APV-e se, po svoj prilici, pokušalo ponoviti isto što i sa VANU. Ova ustanova je osnovana 1979. godine, a zakonom iz 1992. godine ukinuta, kada je njene članove prihvatila SANU.

Posle pada Miloševića osnovano je udruženje građana istog imena (VANU) i finansijski je podržano Fondom Bogumila Hrabaka. Prošle godine tom udruženju je plaćeno još 300.000 € „naših novaca“ iz pokrajinskog budžeta13. Da bi naknado stekla „legitimni naslov“ javne naučne ustanove Vojvodine, trebalo je da se u „spisku želja“ uvrste odredbe i o VANU. Sve to je obavljeno uprkos činjenici da još prilikom samog „reosnivanja“ ovog udruženja građana „većina (vojvođanskih članova SANU) nije bila za nastavak rada VANU. Ali na to smo i računali“14, kako je rekao pokojni akademik Bela Ribar. Politika stavljanja pred „svršen čin“ novosadskih vlasti, dovela je do toga da ova ustanova dobije nekoliko stotina hiljada „naših novaca“ od novosadske pokrajinske vlasti prošle godine. Mogu li autonomaši, osim „naših novaca“ od prodaje NIS-a, politikom „svršenog čina“ dobiti i suverenu državu, vodeći istu ovakvu politiku prema Beogradu? Teško, ali bar mogu da kažu kako su probali.

Spiskavanje spiska želja na čelu s Palmom

Sastavljanje „spiska želja“ i njegovo postavljanje pred srpsku Skupštinu, politikom „svršenog čina“, bilo je u najmanju ruku neodgovorno. Još gore, sastavljače „spiska želja“ nije zaustavilo ni to što su njihove želje otvoreno protivustavne i protivzakonite. Kada god bi im se zamerilo da čitav proces izrade Statuta sadrži bitno nelegalne elemente, autonomaši bi umesto odgovora, a contra napali legitimitet procesa izrade Ustava Srbije. Najzad, LSV, koja je učestvovala u izradi Statuta od početka, saopštila je da je njen „spisak želja“ mnogo veći.

Danas počinje da se odustaje od brojnih navoda iz autonomaškog „spiska želja“. Sunarodnici ga pripisuju Korhecu, pošto je jedini naveo svoje učešće u izradi nacrta Statuta. Radi se ustvari o „procesu diferencijacije“, staroj tradiciji iz doba socijalističkog samoupravljanja, koji jednako koriste i kolege iz DS-e (čiji su eksperti učestvovali u njegovoj izradi15), i LSV koja je učestvovala protiveći se, a najdirektnije su se „diferencirala“ dva mađarska političara iz Vojvodine – Andraš Agošton i Pal Šandor. Izgleda da se doslednost u borbi za ovakav Statut APV-e, dosada, svela samo na SVM, a Zakon o nadležnostima još nije ni donet.

Očajničkom borbom za svoje autonomaške želje, SVM je svoje participiranje u novosadskoj pokrajinskoj vlasti uvalila u uzaludno poniženje, boreći se za autonomije u Pomoravlju, baš kao što se moglo predvideti16. Danas je i autonomašima jasno da nema ništa od međunarodnog subjektiviteta Vojvodine, pa logično ni međunarodnih ugovora, a pre svega da ništa neće biti ni od „predstavništva u Briselu“. Treba li Egereši da očekuje uzvratnu posetu „Srbijanaca“ u Novom Sadu, koji će ga pitati „Di je naše predstavništvo u Briselu koje si nam obeć'o?“. Da je Predsednik vojvođanske Skupštine bar poslušao ono što su mu na vreme poručivali Domonji i Gruhonjić, predvidevši kako će u „srbijanskoj turneji“ obrukati sebe i Vojvodinu17.

Ne izvukavši pouku iz neuspešnog lobiranja „Srbijanaca“, Egereši se naknadno okreće svojim Vojvođanima, najavljujući „turneju“ zasedanja Skupštine APV-e po vojvođanskim gradovima18. Kako će se to Skupština Vojvodine „što više približiti građanima Vojvodine“ sada kada su oni svojim očima videli da se, umesto najpre njima, predsednik Skupštine prvo obratio „Srbijancima“ na čelu s Palmom?

Zakasnelo orezivanje nadležnosti

Vojvođanski voćari znaju da orezivanje voća mora da se obavi do „Mučenika“, 22. marta. „Srbijanci“ ovaj praznik nazivaju „Mladenci“, ali je verovanje isto. Posle ovog praznika biljka počne da luči sokove, pa voće počne da pupi i lista. Ako se s orezivanjem zakasni, voće „plače“, jer se zakasnelim orezivanjem biljka povređuje, što je vrlo loše za njen rast, zdravlje, rod i, uopšte, loše je za njenu budućnost.

Nešto slično je danas i sa kresanjem vojvođanskih nadležnosti. Puno je vremena propušteno za donošenje brojnih potrebnih zakona. Autonomaši su, bez obzira na sve, pokušali da propušteno nadoknade brzeljanjem, mimo zakona. Moguća najveća opasnost od brzopletih rešenja je bila u uspostavljanju samostalnog vojvođanskog međunarodnog subjektiviteta (nove države) na teritoriji Srbije, do koje bi došlo uspostavljanjem nadležnosti u AP Vojvodini, koje Ustav Srbije ne poznaje.

Naravno da koalicija Za evropsku Srbiju nije mogla da ispuni ono što je protivno srpskom Ustavu i zakonima, ali zašto je pustila autonomaše da „budni sanjaju“? Zašto je razgorevala nerealna autonomaška očekivanja mesecima? Autonomaši, koji su držani u lažnoj nadi, delimično bi bili u pravu kada bi ponašanje kolega iz DS, G 17 i SPS ocenili kao „nelegitimno“. Otuda nije čudo da sada autonomaši smatraju kako „nisu problem ni naprednjaci ni narodnjaci, ni radikali, već vladajuća struktura koja je od Vojvodine i njenog Statuta napravila -slučaj-“, kao što je izjavio Aleksandar Popov19.

Čudno je, dakle, da su ustavotvorne stranke na sve ovo reagovale tako kasno, kao i da SVM i dalje istrajava na neustavnim nadležnostima za Pokrajinu. Vojvođanski vrh DS se tokom „smutnje“ oko Statuta držao vrlo nezainteresovano, kao da su očekivali: ako prođe, nama dobro, ako ne prođe, nama opet dobro. Ovu nedoslednost Vojvođani neće zaboraviti Demokratskoj stranci, baš kao što Novosađani nisu zaboravili NATO paktu bombardovanje od pre deset godina. Stara praksa evroutopijskog medijskog skretanja pažnje napadom na DSS20 neće uspešno skrenuti pažnju Vojvođana sa onog što je njima bitno – a to je status Vojvodine. Uostalom, „smutnja“ oko Statuta APV-e počela je tek od trenutka kad DSS više ne učestvuje u vlasti. Vojvođani su mogli mnogo toga da istrpe, ali sigurno pamte mnogo dalje od doručka, iako ga zovu „fruštuk“.