Veliki transport autonomaša preko Morave

Stigli „naši novci“ – ali kome?

Čitav svet se nalazi u velikoj ekonomskoj krizi, za koju domaći establišment do nedavno nije hteo da zna. Smeliji već shvataju da se uopšte ne radi o krizi, već o globalnom ekonomskom krahu, iako se jedva pominje ozbiljna mogućnost da će kroz mesec dana doći do globalne krize solventnosti1. Šta ovo znači, jasno je pravnicima i ekonomistima. Što se moglo privatizovati, prodalo se. Glavni privatizacioni prihod ostvaren prodajom NIS-a, većim delom već je uplaćen pokrajinskom Fondu za kapitalna ulaganja po dogovoru predsednika PIV Bojana Pajtića i predsednika Vlade Srbije, Mirka Cvetkovića. Time su „Srbijanci“ potpuno udovoljili zahtevima autonomaša2 da se Vojvodini isplati 90% ostvarene dobiti, pošto je i 90% NIS-a na teritoriji Vojvodine. Za sad je isplaćeno 50%, a posle „prenosa nadležnosti“ na pokrajinu, biće isplaćeno još 40% dobiti3. Međutim, vojvođanski političari su već skeptični po pitanju dve stvari.

Prvo, izgleda ove „naše novce“ u Novom Sadu već troše na privremeno finansiranje, pošto novi pokrajinski budžet tek treba da bude donet nakon usvajanja Statuta APV u skupštini Srbije. Na to je javnost upozorio Ištvan Pastor.

Drugo, ne zna se gde će, kako i po kom kriterijumu ostvarena sredstva biti ulagana. Gradonačlelnica Pančeva, Vesna Martinović, smatra da ova sredstva treba uložiti u sredine gde je do sada „najviše ulagano u razvoj NIS-a“4. Radi se naravno o Banatu, jer ako je 90% srpskog NIS-a vojvođansko, onda je 90% vojvođanskog NIS-a banatsko. Nije šala – od 360 miliona €, koliko je isplaćeno u Novom Sadu, banatski „minuli rad“ čini 324 miliona €. Ti „Naši banatski novci“, nalaze se u Novom Sadu i njima se već raduju gradonačelnici Apatina, Inđije, Sremske Mitrovice...

Ali, za sada nada Vojvođana stoji samo na rečima Bojana Pajtića: Prvo, završićemo započete investicije: Urgentni centar KC Vojvodine, „Kamenicu dva”, novi studentski dom u Novom Sadu. Zatim, planiramo nove investicione projekte, koje ćemo realizovati sa ministarstvima za infrastrukturu i prostorno planiranje. To su izgradnja „Žeželjevog mosta” u Novom Sadu, izgradnja puta prvog reda od rumunske granice kroz srednji Banat i Zrenjanina do Novog Sada, tunela kroz Frušku goru i mosta na Tisi kod Ade5.

Nejednake posledice ekonomske krize vojvođanske privrede

Zrenjanin, najveći grad Banata, trajno zaustavljene perspektive6, trajno je i obezglavljen, pa nema ko šta da traži u njegovo ime.

Vojvođanski proizvođači velikih količina mleka, ukoliko se nisu opteretili kreditnim zaduženjima, ne mogu da prodaju mleko, pošto niko neće da ga otkupi7. Pokrajina nema ni jedan nezavisni javni institut koji bi dao nezavisnu ocenu parametara kvaliteta mleka. Mlekarstvo je odavno monopolizovao inostrani monopol. Zahvaljujući ukidanju protekcionističkih mera na „evropskom putu“, domaće tržište je preplavljeno holandskim i nemačkim mlekom, koje se u Srbiju uvozi potpuno slobodno. Monopolisti su u dogovoru s konditorima oborili domaću cenu mleka i tome se ne može stati na put8. Siromašni seoski stočari ne mogu više da prodaju mleko nakupcima uopšte, jer ovi jednostavno nemaju „računice“ za otkup malih količina.

Prodaja mesa u Srbiji je opterećena niskim cenama9, a izvoz mesa iz Srbije više ne postoji. Za to vreme, cveta (uvozni) šverc mesa10, jer je usled niskih cena svinjetine, u Vojvodini svinjarstvo11 drastično suzbijeno.

Pančevačka „Petrohemija“ ne radi, a zbog dugova prema NIS-u, izvesni su njeni ogromni novi problemi, jer novi većinski vlasnik snabdevača energijom nema nameru da petrohemiji otpusti dugove12. U Subotici raste nezaposlenost, a više od hiljadu i po dece je na spisku za pomoć lokalnog centra za socijalno staranje13, čiji ukupan broj korisnika je već sad preko 7000 ljudi14, a za dva meseca je u ovom gradu bez posla ostalo 400 radnika15.

U Tavankutu, kod Subotice, traje štrajk u „Medoproduktu“. Ova firma i bez štrajka propada usled prezaduženosti16. Takođe traje štrajk i u subotičkom „Bratstvu“17. Uspešno privatizovana, kikindska livnica otpustila je 150 radnika u protekla dva meseca18. Šećerana u Crvenki (u vlasništvu „Helenik Šugar“) treba da otpusti 70% radnika19, pa je tamo takođe štrajk. U Bačkoj Topoli ima skoro 3500 nezaposlenih20. U oštini Žitište je sedište kompanije „Agroživ“, koju potresa opštepoznata korupciona afera. Opštine Banatsko Aranđelovo, Srpska Crnja, Plandište (naročito bogato naftom) odavno su bez perspektive, i hronično se depopulizuju. Čak i Vršac ima preko 6000 nezaposlenih, iako tamo još uvek nema značajnih otpuštanja21. Nekoliko opština južnog Banata izlaz iz surove ekonomske realnosti uzalud traži u saradnji sa regijama susedne i prezadužene Rumunije22.

Vojvođansko siromaštvo i problemi koje donosi kriza, u Vojvodini se izgleda uvećavaju proporcionalno udaljenosti od budućeg pokrajinskog „Glavnog grada“.

Kriza pravno-političkog subjektiviteta Vojvodine

Istini za volju, srpski narod, koji je 1848. godine stvorio Srpsko Vojvodstvo, još tokom XIX veka je uvideo kako je ona ostala „mrtvo slovo na papiru“ i da je „od početka bila mrtvorođenče“ (Svetozar Miletić).

Socijalistička AP Vojvodina je oktroisana voljom KPJ „odozgo“, a formalno naznačeni nosilac vlasti u njoj – „radni ljudi i građani“ uklopljeni su u socijalističko i samoupravno društvo. Nacionalni odnosi s manjinama rešeni su primenom modela „bratstva i jedinstva“, takođe „odozgo“. Partijski komiteti su vodili kadrovsku politiku u Vojvodini, obezbeđujući jednaku zastupljenost „naroda i narodnosti“ u društvenim i državnim strukturama Vojvodine. Taj princip, u narodu zvan „nacionalni ključ“ je toliko zloupotrebljavan u Vojvodini, da je njegovo ukidanje postalo stvarni razlog radi kojeg su Vojvođani, krajem osamdesetih, dali legitimitet Slobodanu Miloševiću da vlada i njihovom pokrajinom.

Današnji kritičari Miloševićeve politike u Vojvodini nerado pominju činjenicu da je Milošević imao masovnu, neposrednu podršku naroda Vojvodine u borbi protiv „foteljaša“ i činjenicu da je „jogurt revolucija“ baš u Vojvodini vaskrsla ideju „političkog pluralizma“23. Takođe, vojvođanski autonomaši rado ćute i o činjenici da su građani Vojvodine neposrednim i demokratskim načinom izrazili protest protiv ustavnog položaja AP kojim su stvarno odvojeni od Srbije.

Autonomaški kritičari aktuelnog srpskog Ustava rado iznose činjenicu da se za njega na teritoriji Vojvodine odazvalo manje od 50% građana na referendumu24. Međutim, to je poluistina. Rezultati Ustavnog referenduma 2006. godine pokazuju da su područja sa srpskom većinom u Vojvodini imala bolji odaziv, dok su građani bili nezainteresovani za glasanje tamo gde je manjinska populacija srazmerno zastupljenija25. Na kraju krajeva, uobičajena autonomaška floskula kako je „Vojvodina rekla ne Ustavu Srbije“, sasvim je neistinita, jer ustavni referendum nije bio protivustavno organizovan, a oko 90% posto građana Vojvodine koji su na referendumu učestvovali, prihvatili su novi Ustav.

Uostalom, nije loše da se na ovom mestu podsetmo dve, sada već istorijske činjenice: Prvo, Miloševićev Ustav iz 1991. godije je usvojen ogromnom podrškom, a u Vojvodini je podrška građana tom ustavu bila gotovo plebiscitarna. Drugo, predlog Ustava Srbije 2006. su podržale sve parlamentarne stranke, pozvavši svoje glasače da glasaju za njega.

Tako je i SVM, kao državotvorna koalicija, izričito naglasila da nije za bojkot ustava, pozvavši svoje birače da glasaju za srpski Ustav26. „Dve minorne nacionalne stranke: Demokratska stranka vojvođanskih Mađara, DSVM Andraša Agoštona i Demokratska zajednica Vojvođanskih Mađara, DZVM Šandora Pala vrlo brzo su se odredile protiv predloga Ustava. DSVM pozvala je Mađare u pokrajini da izađu na referendum i da glasaju protiv“27. Zbunjujuća, nejedinstvena politika vojvođanskih političara mađarske narodnosti, učinila je da odziv na referendum u sredinama s mađarskom većinom bude upadljivo nizak, iako je Ištvan Pastor pozvao glasače na ustavni referendum. S druge strane, nije bilo ni značajnijeg glasanja protiv Ustava u sredinama sa znatnim brojem Mađara. Mađarske političke stranke su u Vojvodini protivurečnim izjavama prosto paralisale sopstveno glasačko telo, i pokazale koliko su složne i operativne.

Na kraju smo dobili Predlog Statuta Vojvodine, čiji pisac se još uvek brižljivo skriva, a „javna rasprava“ o njemu se posle svega povela u dubokoj srpskoj provinciji van Vojvodine. Potom se desilo da Svetozar Čiplić iz DS pobrka regionalnu saradnju sa stupanjem u međunarodne odnose, pa izjavi da postoji mogućnost stvaranja novih autonomija u Srbiji koje njen Ustav ne poznaje. „Najčešće je problematizovano pravo Vojvodine da ima predstavništvo u Briselu, iako bi ono bilo u funkciji promocije kulturnih, prosvetnih i drugih interesa u Savetu evropskih regija. Pa, u Ustavu piše da autonomne pokrajine i lokalne samouprave imaju pravo da se povezuju sa jedinicama drugih država. A ne znam samo šta će reći svi oni koji imaju konzervativno shvatanje države nasleđeno iz 19. veka kada posle Vojvodine počnu da se formiraju i ostale pokrajine u Srbiji“28. Ipak, koliko god bio konzervativan srpski Ustav, on sigurno više nije akt volje nekog „revolucionarnog proletarijata“, niti istorija poznaje ZAVNO29 kojeg nije bilo ni na Zasedanju AVNOJ u Jajcu 1943. godine.

Ove neverovatne ideje su se pojavile kad je javnost počela da razmatra postoji li većina u skupštini Srbije koja bi izglasala pokrajinski Statut30. Predsednik „Forum Iuris“ i član komisije koja je javno radila prethodni predlog statuta APV pod rukovodstvom dr Aleksandra Fire, Stanko Pihler, izjavio je da „sada DS govori o novom Ustavu i zagovara neku ideju evropske autonomije sa nejasnim konceptom (...) poput one o „suštinskoj autonomiji“, ali u severnoj, vojvođanskoj varijanti“31. Ako se krene ovim putem, hoće li nekom pasti na pamet da se analogno „kosovskom modelu“ rešava i nacionalno pitanje Srba u Vojvodini.

Sasvim u skladu sa političkim načelom protivurečnosti, koje je toliko prisutno u autonomaškom diskursu, Radivoj Stepanov izlaže poređenje vojvođanske autonomije sa položajem Kosmeta, sam sebi sporečeći: „Ne, nisam pravio nikakvu paralelu između Kosova i Vojvodine. Samo sam pokušao da uporedim ustavne razloge za davanje suštinske autonomije Kosovu i za oduzimanje autonomije tog kvaliteta Vojvodini32“. Dalje nastavlja: „Setite se da je još krajem avgusta 1992. godine na Londonskoj konferenciji zaključeno da će se građanima Kosova i Metohije vratiti sva građanska i ustavna prava i da će se osigurati poštovanje graađanskih prava stanovnicima Sandžaka, pa ukoliko se na to ogluše Srbija i Crna Gora, Savet Bezbednosti će biti pozvan da primeni oštre sankcije koje će voditi njihovoj potpunoj izolaciji“33

Šta reći na ovo? Da smo srpski nacionalisti, kao što nismo, možda bi smo se setili sudbine jednog drugog Londonskog ugovora, kojim je Srbiji „dodeljaena“ skoro cela južna i veći deo severne Dalmacije. Istorijska sudbina srpske „londonske diplomatije“, mogla bi da bude korisno iskustvo autonomašima da postave granicu sopstvenim međunarodnim političkim ambicijama. S druge strane, nestanak jedne velike „autonomije karpatskog basena“ u doba Nikolae Čaušeskua nikad nije ozbiljno smetao dobrosusedskim odnosima Mađarske i Rumunije, niti Evropskoj Uniji. Danas su obe ove dobrosusedske države članice tog međunarodnog saveza čije blagodeti uživaju podjednako njihovi građani.

Kriza vojvođanskog identiteta

Autonomaške organizacije su sebe promovisale za nosioce vojvođanskog identiteta. Tokom proteklih decenija, međutim, „vojvođanstvo“ je formirano uglavnom kao negativan pojam, koji se razvijao kao negacija „Miloševićevog nacionalizma“. Krajem osamdesetih godina, Milošević je zaista „prihvaćen plebiscitarno u Srbiji“34, ali je među autonomašima zaborav prekrio činjenicu da je on jednako plebiscitarno prihvaćen i u Vojvodini.

Od početka je postojala i do danas opstala i opšta neverica autonomaša u potencijale sopstvene politike: „Što se tiče vojvođanskih stranaka građanske provinijencije, one su otvorene, male, oslanjaju se na građanski profil birača u Vojvodini, u srbijanskoj sredini ne pronalaze racionalan interes i obrnuto, te stranke su sklone laganom odumiranju. Svoj izborni opstanak ove stranke često vezuju uz beogradske političke partije pretežno nacionalonog predznaka. Na taj način one ne samo što dovode u pitanje svoj programski identitet, već stvaraju konfuziju kod vojvođanskog biračkog tela i biračko poverenje vojvođana skreću u drugom stranačkom pravcu ili pasiviziraju biračku odluku“. Ova ocena profesora R. Stepanova, sasvim se upotpunjuje sa ocenama Milenka Perovića i Pavela Domonjija35 koje su izrekli nakon Druge vojvođanske konvencije, kada je javnosti postalo jasno da su vojvođanski autonomaši podeljeni ili se ignorišu36. Međusobno političko ignorisanje autonomaša je produbljeno na Trećoj vojvođanskoj konvenciji i pokazalo se da je ono hronična pojava37.

Autonomaške stranke su prihvatile Đinđićev „Omnibus zakona“ kojim su pokrajini vraćene nadležnosti iz 2002. godine. Značajnog protivljenja tom „Omnibusu“ nije bilo. Kategorički imperativ, koji je pre 2002. godine uspostavio pokojni srpski premijer – „Vojvodina treba da bude motor koji će povući Srbiju u Evropu“ tada su prihvatali svi u Vojvodini, baš kao i njegovu viziju da „Srbija mora da postane lider u regionu“.

Problem kulturnog identiteta Vojvodine je vrlo sažeto izneo Teofil Pančić38. Međutim, nije bio jedini autor koji je javno govorio o tome. U Vojvodini, od pada autonomaša krajem osamdesetih vlada prava konfuzija oko vojvođanskog identiteta. Padom Miloševićevog režima, nestao je važan negativni identifikacioni činilac vojvođanskog autonomaštva. Čak ni „desnica“ u Vojvodini, koliko god bila srpska i nacionalistička, nije mogla da nadomesti Miloševićev nestanak u političkom identitetu vojvođanskih autonomaša. Protiv koga biti?

Mesto „Miloševićevog režima“ je u autonomaškom diskursu preuzeo Beograd i on je postao glavni antiidentitet autonomaša. Opasnosti od takvog stanja je uočio Alpar Lošonc: „Nema iole ozbiljne demokratije bez desnice, mi zavisimo od tog momenta, to jest od samoosvešćenja desnice“39. Očigledno je u autonomaškom diskurusu teško bilo pokretati kritičku analizu odnosa sopstvenog pokreta u odnosu na njegovu protivpoziciju. Lošonc kaže: „pripadao sam grupi koja je bila optuživana od strane ovdašnjih autonomaških korifeja politike da subverzivno sklapa savez sa određenim krugovima u Beogradu. Ovi momenti nalažu oprez za mene, u nekim stvarima sam skeptik i ne mogu bez odmeravanja“40. A sam Lošonc ima izrazito kritički pogled i na DS41.

Je li autonomija bila predizborno obećanje? „Ova stranka (DS) je sjajno prošla na izborima u Vojvodini, ali treba da zna da je do toga došlo velikim delom zbog jasne podrške birača platformi koja se zalagala za autonomiju Vojvodine i da se sa tim ne treba igrati“42. Navedeni stav predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, Živorada Kovačevića, ne možemo smatrati tačnim. Pitanje Statuta Vojvodine, naime, razvlači se od donošenja „Omnibusa“ 2002. godine i naglo je forsirano uoči ulaska ruskog Gazproma u posed NIS-a43. U predizbornoj kampanji čitavog Pokreta za evropsku Srbiju „Vojvođansko pitanje“ nije upadljivo pominjano. Ipak, veliku podršku negativistički orijentisanih Vojvođana Koaliciji za evropsku Srbiju na izborima, mnogo bolje je objasnio Stanko Pihler: „DS nema ovde onaj legitimitet koji bi se mogao očekivati nakon rezultata predsedničkih izbora, koje je dobio predsednik te partije upravo zahvaljujući glasovima iz Vojvodine. Glasalo se protiv a ne za“44. U tom pogledu dr Pihler je sasvim u pravu.

Na ovome mestu moramo dublje obrazložiti prirodu negativizma, da bi smo bolje razumeli smisao ovog pojma u političkom identitetu vojvođanskih autonomaša. Opšti problem ideologije liberalizma je u tome što je identifikuju sa slobodom, a sloboda je bezsadržajna. Sloboda se određuje negativno, i kao „sloboda od“ odnosno kao „odsustvo prinude“. Ustavno pravo pozitivnim aktima najviše pravne snage propisuje prava i slobode koje pripadaju odnosnim subjektima. Formalno (načinski), u kontinentalnom pravu, kakvo je i naše, ovo vrši Ustav u odeljku kojeg nauka uobičajeno zove „poveljom o pravima i slobodama“. Materijalno (suštinski), prava i slobode izviru iz telesnog i pravnog postojanja lica koja su njihovi nosioci. Dok prava predstavljaju sadržajna ovlašćenja subjekata, slobode su ograničenja drugih prema subjektu koji je njihov nosilac.

Liberal koji nije svestan svega ovoga, često pada u zamku „definisanja“ slobode, koja je sasvim vanpojamna. Još gore, može sasvim da ispusti iz vida formalno utemeljenje slobode u ustavu, koje je bitni elemente subjektivieta (ad solemnitatem). Stoga ne čudi da lider LSV govori mimo Ustava, o Statutu kao nekakvom aktu promuglacije. Statutom se, po njemu, „promoviše subjektivitet Vojvodine“45.

Upadljivo je da se diskurs o identitetu Vojvodine stalno vraća na suvoparni teren Ustavnog prava, čak i kad za to nema potrebe. „Visokoparna“ retorika koja treba da „zabuni mozak“, poznata je Vojvođanima odavno, i važan je činilac Sterijine dramaturgije. Međutim, nije sve ono što je teško razumljivo samim tim netačno. Već pomenuti Alpar Lošonc je dijagnostikovao dva suštinska identitetska problema, kojeg srpski autonomaši tvrdoglavo neće da vide, a kamoli da pomenu. Prvo: „Postoji kriza identiteta, ali je ona opšteg karaktera i kod manjine i kod većine, država je homogenizuje. Međutim ta kriza je multiplikovana i ne očitava se samo u pogledu etniciteta. Mi imamo i krizu profesionalnog i svakog drugog identiteta“46. Drugo: „Problem je u tome što se nemoć da se neki problemi reše u Beogradu često izvozi u Vojvodinu“47. U svetlu ovoga možemo da razmotrimo i činjenicu da su vojvođanski autonomaši (jednako i srpski i mađarski) i ovog puta svi jednako naseli na psihološki „mehanizam prenosa problema“, kao i mnogo puta do sad. Model je jednostavan – „Beograd je kriv za sve“.

Baš kao što je Lošonc locirao gde je problem identiteta, Laslo Vegel je razotkrio njegovu suštinu: „Često sam govorio da bi savremeni beogradski političari prosto morali da nagovaraju Vojvođane da se zalažu za svoju autonomiju i to ne zbog nekakvog altruizma, već zbog interesa. Ni na jednoj, međutim, strani, ni u Beogradu, ni u Novom Sadu nisam naišao na razumevanje za ovaj moj stav. Koncepcija naše države je izuzetno anahrona, ali takva je i koncepcija autonomije. Međutim, i političari koji inače imaju dobru nameru što se tiče Vojvodine, nisu shvatili šta sam hteo da kažem. Oni bi pošto-poto hteli da od Novog Sada stvore nekakav mali Beograd i taj mali Beograd se sukobljava sa velikim Beogradom“..

Ovi izbori su doveli i do potpunog kraha tzv. malih autonomaških stranaka, okupljenih na listi Vojvođanske partije“48.

Vegel je štaviše objasnio i poreklo one protivurečnosti koja se javlja u poimanju vojvođanskih autonomaša: „Partije su više ili manje formulisale političke ideale tog građanskog sloja i stekle zaista impozantan moralni kapital. Ali posle pada Miloševića, na žalost, nisu znale kako dalje. Razmišljali su u uskim partijskim horizontima, a ovo što se danas dešava jesu rezultati toga. Nisu umeli da moralni kapital transformišu u institucionalni. Sa druge strane, Vojvodina je prepuna protivrečnosti zbog situacije u kojoj se nalazi cela Srbija, koja nikako da pronađe svoju izgubljenu budućnost. Protivračnosti Srbije zapravo kulminiraju u Vojvodini“49. Ovde bi se već moglo razmatrati kako se u stvari radi o želji dela srpskog društva da pobegne od sebe, radi izbegavanja suočavanja sa svojim problemima, ali to već gospodin Vegel nije rekao.

'Di je vojvođanski identitet?

U članku „Vojvođansko autonomaštvo na bespuću“50, takođe sam se bavio nihilizmom kao obeležjem dela beogradske i novosadske političke scene. Uticaj kempa je u domaćoj politici postao takođe vrlo upečatljiv posle petooktobarskih promena51. Važna osobenost učmale vojvođanske „urbane“ stvarnosti, tokom sedamdesetih i osamdesetih, je oduševljenje omladine srednje klase pank pokretom. Vulgarni nihilistički rokenrol „anarhizam“, anglosaksonskog predgrađa, postao je statusni simbol onih „koji mogu“ da vide mitski Zapad i uživaju u njegovoj muzici. Kemp stil je postao simulacija sadržaja ideologije novog doba za stasavajuće generacije u socijalizmu koji se raspadao. Naravno, tu je bilo i ljubitelja svega što se može svrstati u „pop“ i „alternativnu“ scenu, ali i ljubitelja romantičnog Zvonka Bogdana i neoromantičnog Balaševića. Padom Miloševića, sva ta alternativa je stvorila kulturni pokret, s pravom nazvan, „Državom izlaza“.

S druge strane, NVO sektor je godinama radio na ispitivanju, projektima i razvoju multikulturalnosti, multietničnosti i toleranciji u Vojvodini. Tiho našuštanje „Države ilaza“ od strane NVO pravilno je, ali doduše kasno, uočio „politički lider i roker iz Vojvodine“ Nenad Čanak52.

Zašto je za autonomaški pokret muzika toliko bitna? Odgovor je jednostavan. Još jedino njome se može vršiti simulacija autohtonog zajedničkog identiteta, koji je sadržinski sve manje vojvođanski, a sve više londonski ili njujorški. Tradicionalni simboli ovog podneblja su do danas bili i ostali ili srpski ili mađarski nacionalni simboli. To se dobro videlo u raspravi oko simbola Vojvodine. Tvorac novog vojvođanskog grba je sasvim ignorisao heraldiku Srpskog Vojvodstva, a tvorac zastave je jednostavno na srpsku zastavu uneo simbole EU čiji član Srbija nije i čija monopolska poljoprivreda trenutno uništava vojvođanskog seljaka. U tom smislu je tačan i zaključak Tomislava Žigmanova: „Vojvodina je uveliko istrošen simbol koji može privući mali broj ljudi“53.

Dok se vrši borba za ponovno uspostavljanje „stečenih prava Vojvodine“, retko ko od autonomaša je postao svestan u kojoj meri se pokret sam kompromitovao. „Plašim se da se čitava priča o Vojvodini, o artikulaciji Vojvodine kao autonomnog entiteta u sklopu Srbije, nalazi u defanzivi (...) Vojvođanske autonomističke elite učinile su sebe veoma ranjivim jer nisu ostale nedirnute u mnogobrojnim skandalima i korupcijskim radnjama. Tu je i njihova preterano velika zavisnost od beogradskih političkih elita, pre svega finansijska. U ovom trenutku, to je ogromna, skoro nesavladiva prepreka za dublju artikulaciju Vojvodine (...) Autonomističke snage koje su krajem osamdesetih izgubile bitku sa Miloševićem takođe su imale katastrofalno lošu komunikaciju sa vojvođanskim intelektualcima. Štaviše, bili su veoma represivni prema njima. Sve to je dovelo do toga da je vojvođanski diskurs razbacan, razuđen, difuzan, da se njegovi fragmenti jednostavno ne mogu sastaviti u celinu koja bi mogla da bude efikasna na političkom planu“54. Pet godina kasnije, da li se nešto promenilo po ovim pitanjima, o kojima je govorio Alpar Lošonc?

Koliko god danas bili osporavani Jaša Tomić i vojvođanski srpski političari od pre sto i više godina, oni su bili tvorci i nastavljači srpskog nacionalnog političkog ideala koji je stvorio Srpsku Vojvodinu. Oni su bili prvi koji su Vojvodinu i odbacili kao „mrtvorođenče“. Domaći autonomaši upadljivo o tome ćute i politički identitet današnje Vojvodine ne vole da izvode iz Srpske Vojvodine. Podizanje spomenika habsburškom generalu ličkog porekla, Stevanu Šupljikcu, koji je posle mnogo odugovlačenja ipak cesarskom milošću imenovan za Vojvodu Srpskog, bio je izuzetak. Inače, radi se o oficiru, poslatom po zadatku u Pančevo, koji je vršeći smotru trupa umro od moždanog udara, tako da je Srpska Vojvodina ostala zauvek uskraćena za njegova velika dela.

Tek ovih dana se u javnosti pominje potreba obeležavanja „dana autonomnosti“ pokrajine55. Vojvođanski klub se nije setio ni jednog referentnog datuma vezanog za doba pre 1918, a naročito ne proglašenja Srpske Vojvodine na Majskom saboru 1848.godine u Sremskim Karlovcima, niti dana kad su predstavnici Banata, Bačke i Baranje proglasili akt prisajedinjenja sa Srbijom.

Ignorisanje srpskih tradicija nije put u „multietničko“ i „multikulturno društvo“ niti put „tolerancije“. Još gore, zapostavljanje istorijskih činjenica, koje govore o razvojnom putu udruživanja srpskih opština, municipija (gradova) i distrikata u „avtonomno vojvodstvo“, čini da današnja Vojvodina služi za izvoz i finansijsko pomaganje sličnih „avtonomnih“ projekata u srbijanskim provincijama, te za njihovo promovisanje kod postmodernog cesarstva. Ovog puta njegovo sedište nije u Beču, nego u Briselu (preko Beča56). I ovi projekti, će se obesmisliti čim današnji protivnici Južnog toka prihvate novonastalu energetsku realnost i kad se „austro-ugarski novac“ 57nagodi sa Gazpromom.

Očajnički juriš među Srbijance

Prethodno navedeno, pre svega, jasno dokazuje dve stvari:

Prvo, ekonomska kriza u Vojvodini napreduje i mnogo više pogađa vojvođanske regije udaljenije od Novog Sada (primer za to su Subotica, opštine severne Bačke, severnog i istočnog Banata). Vojvođani su uplašeni krizom, ali će vrlo brzo postati svesni činjenice da bez obzira na nju ekonomski centralizam Beograda zamenjuje (ili nadopunjuje) ekonomski centralizam Novog Sada.

Drugo, na posebnom identitetu Vojvodine, autonomaši nikad nisu radili ozbiljno, sistematski, i iskreno, bez rezervne nacionalne varijante, pa nije čudo da je autonomaštvo pred bankrotom. Danas, osvrćući se na blisku prošlost možemo reći da su neoliberalne vrednosti na „kompostu“ globalističke špekulacije izgledale primamljivo. Međutim, pojava „ekonomskog nacionalizma“58, s jačanjem uloge države nije „kompost“ na kome baš uspeva multietničnost i multikulturalnost, na osnovu kojih su se autonomaši naivno nadali da će jednog dana stvoriti samostalni identitet Vojvođana. Uostalom, do danas ni jedna evropska država nije odbacila pojam nacionalnog suvereniteta, koliko god poštovala i primenjivala navedene principe. Čehoslovačka, SSSR i SFRJ su se raspale baš na osnovu nacionalnog principa samoopredeljenja, a većina zemalja Zapada je, protivno propisima OEBS (Helsinška povelja) njegovom zloupotrebom priznala nezavisno Kosovo na delu teritorije Srbije.

Konačno, sasvim se odstupilo i od „vizije Zorana Đinđića“. Njegovo zakonsko rešenje položaja Vojvodine više uopšte ne zavređuje pažnju Vojvođana. Đinđićeva upozorenja o beskorisnosti dvostrukog poreskog sistema u Vojvodini, sasvim se ignorišu. Kome, uostalom, danas padaju na pamet njegove reči: „Vojvođani bi trebalo da dobro razmisle zašto bi plaćali dva poreza umesto jednog“ i „Vojvodina treba da bude motor, koji će Srbiju da povuče u Evropu“. Tada se radilo o perspektivnoj Evropskoj Uniji, od pre devet godina.

Autonomaši su se raštrkali po bespućima svoje politike, u traganju za mitskim „autonomnim salašem“ kojeg odavno nema. Težak je bio život na njemu još i našim čukundedovima, ali su ga poštovali. Salaše su uništili vojvođanski komunisti, oni koji su posle 1944. godine stvorili AP Vojvodinu, pa prvo naterali svoju omladinu na bespotrebnu pogibiju na Sremskom frontu. Potom su opljačkali vojvođanske „paore“ putem „prinudnih otkupa“, „ekspropirijacija“ i „nacionalizacija“ u SAP Vojvodini, sve pevajući pesmu „Mlada Vojvođanka Nemca ubila“. Na ovim tradicijama se razvijalo socijalističko autonomaštvo od 1944. do propasti ustava iz 1974. godine, figurativno se potucajući od „Salaša u malom ritu“59 do „Ukletog salaša“60 današnjice.

Ne postoji ni jedan momenat u diskursu vojvođanskih autonomaša, koji pokazuje da su spremni da se suoče sa navedenim problematičnim tradicijama.

Politika nesuočavanja s krizom identiteta i ekonomskom krizom, vratila ih je onom problemu pred kojim se nalazilo i prvobitno vojvođansko „Praviteljstvo“, davne 1848 – 1849. godine. Kako motivisati srpske lokalne, regionalne i gradske samouprave za akciju, u nadi da će održati vezu s evropskom prestonicom. Razlika je samo u tome što se onda radilo o Beču, a danas o Briselu. Pre vek i po su se vojvođanske vlasti obraćale za pomoć Pančevačkoj i Novosadskoj „municipiji“61, Velikokikindskom distriktu62 i raštrkanim „sobotkama63“. Danas te sile u Vojvodini više nema (vojvođanske opštine, kao što smo videli redom očekuju „naše novce“ od Novog Sada), pa su takve saveznike autonomaši prinuđeni da traže onamo gde još žive samoupravne srpske tradicije – u Pomoravlju, Nišu, Jagodini i Šumadiji.

Vojvođansko autonomaštvo se nalazi pred dvostrukim krahom. Ekonomskim i identitetskim. Prvo vojvođanski autonomaši ignorišu. Novosadske vlasti, sa 360 miliona € u fondu, medijski pokrivaju sopstvenu ekonomsku nemoć medijskom halabukom o Statutu i hipertrofiji vojvođanske autonomije. Ona će trajati dotle dok se ne isprazni vojvođanski VIP fond i dok inostrani mentori autonomaštva imaju interesa za rastakanje Srbije. A to neće trajati još dugo. „Autonomaška stvar“ se nalazi u prilici „samo sada i više nikada“.

Očajnički, vojvođanski autonomaši su preduzeli „veliki transport“ ka centralnoj Srbiji. Danas je taj poduhvat realno motivisan politikom ometanja Južnog Toka64, ali ova motivacija može nestati ako dođe do nagodbe ruskog i srednjeevropskog naftno – gasnog kartela. Egerešija ni Mol ni OMV, a verovatno ni Gasprom neće pitati u vezi s tim. Do tada će se autonomaška ideja kompromitovati i među Vojvođanima i među Srbijancima. Tada će severni učitelji autonomaštva u Srbiji verovatno ponovo morati da se odreknu pesme „računajte na nas“.