Politički život | |||
Očekujem lomove u DS |
subota, 24. april 2010. | |
Premda aktivnosti i retorika stranaka vlasti i opozicije u poslednje vreme prilično podsećaju na predizbornu kampanju, ili bar njen skori početak, politički analitičar i glavni urednik „Nove srpske političke misli“ Đorđe Vukadinović smatra da smo još relativno daleko od novog izlaska na biračka mesta. On, međutim, ne poriče da je primetno opšte političko komešanje, čiji je krajnji epilog teško predvideti. – Stvorena je atmosfera opšteg iščekivanja nečega što niko ne zna šta je. Da li su to izbori ili neki novi politički lom, ali rekao bih da je čitava atmofera u vlasti i opoziciji u znaku čekanja na neki Veliki Događaj – kaže Vukadinović u intervjuu Presu. Šta vi očekujete? – Veliki lom u Demokratskoj stranci. U kom smislu? – U svakom smislu. Znam da će to sada svi da demantuju i da me napadnu, ali ne mogu da verujem da će DS moći još dugo da opstane ovako personalno, kadrovski, politički i ideološki raspolućen. Na osnovu čega to zaključujete? Po kojim linijima bi moglo da dođe do lomova? Priča o sukobu tzv. kabinetske struje i Krunske je postala opšte mesto, ali nikad nije bio otvorenog konflikta. – Postoji mnogo više linija podele. Jedna je Andrićev venac – Krunska, to jest, Kabinet – Stranka. Druga je beogradska centrala – Vojvodina – ostatak Srbije; treća je unutar samog Tadićevog kruga, uslovno rečeno, Šutanovčeva i Jeremićeva. Četvrta linija bi mogla da bude pro-eldepeovska i pro-naprednjačka struja. Po svim linijama je napregnuto i samo je pitanje kad će i gde da prsne. Zašto bi to sebi radili kad znaju da ih čekaju izbori? – Ne samo izbori, nego i vlast, koju bi sukobom mogli izgubiti. Zbog toga se sukob neprestano odlaže, ali neće to moći da traje večito i pre ili kasnije će pući, kao što je puklo i kod radikala. Zato i dalje nikome nije jasno šta je zapravo politika i ideologija DS-a. Nekad deluje da je to samo jedan malo razblaženi LDP, a nekad, pak, malo blaži DSS. Zato i ne treba da nas čude prebezi u SNS, jer je tu takođe reč o stranci vlasti, koja je napravljena za one koji očekuju da će u sledećem deljenju karata biti na vlasti. To je ono što je magnet, pre svega za kadrove, ali i za jedan deo birača koji prilazi naprednjacima. SNS je napravljen tako da bude alternativa DS-u, a eventualno i sredstvo pritiska na DS. Da može da ga zameni na vlasti, a da se, sem u personalnom smislu, ne promeni mnogo. Koliko će SNS-u pomoći "prebezi" poput Vladimira Cvijana? – To neće mnogo promeniti odnos snaga. Cvijan nije bitna politička figura niti ima političku težinu, ali je to simbolički i psihološki problem za DS. Ako bi usledilo još nekoliko takvih transfera, to bi mogao da bude ozbiljan udarac Demokratama. Utisak je da naprednjaci i nisu nešto selektivni. Dolaze im kadrovi sa svih strana. – Oni imaju problem koji je nekad imao i DS: višak pragmatizma i marketinga, a manjak politike i ideologije. To nije toliko loše kad ste u opoziciji, ali postaje problem kad ste u vlasti. Kome naprednjaci još mogu da odvuku glasove? Za radikale i DSS je jasno. Da li je moguće da bar malo otkinu i od DS-a? – Od DS-a više mogu da odvuku kadrova nego birača. Istraživanja pokazuju da su birači DS-a i SNS-a kao ulje i voda i da tu nema mnogo preletanja. To pokazuje da ni demokrate ni napredaci ne uvažavaju dovoljno svoje birače, koji su u mnogo lošijim odnosima nego vrhovi njihovih stranaka. Pogotovo nema velike razlike u njihovim političkim porukama. To je „Evropa“, „bolji život“, „saradnja sa susedima“, „borba protiv kriminala i korupcije“… Nikolić je nudio savez Ištvanu Pastoru, obećao da neće menjati statut i smanjivati nadležnosti Vojvodine. Sve u svemu, ima nekih razlika u nijansama, ali su se u osnovnim stavovima veoma približili. Da li biste vi bili u dilemi koga da zaokružite na glasačkom listiću? – Imao bih veliki problem da se odlučim, a verujem da će i većina birača biti na grdnim mukama. Šta će onda opedeljivati birače? – Razlika je samo u tome što je DS na vlasti, a SNS nije. Zato su naprednjaci neka vrsta magneta za sve koji žele u vlast i za one koji žele da vide leđa demokratama. Može se čak reći da sada SNS radi ono što je nekad DS radio SRS-u, mašući parolom da jedino oni mogu da zaustave radikalizaciju Srbije, i na tome napravio dobar rezultat na nekoliko izbora. Sad naprednjaci kažu da jedino oni mogu da Srbiju izbave od DS-a i to prolazi kod dobrog dela birača. Kako se sukob DS-a i SNS-a odražava na druge stranke? – Ugrožava ih. DS čisti stranke na tzv. „levom“, a SNS ima ambiciju da proguta one na desnom krilu političkog spektra. Da li će DS imati problem sa svojim razočaranim biračima? – Po mojim istraživanjima, DS je i dalje najjača stranka u Srbiji, a SNS ubedljivo drugi. Ali sva istraživanja pokazuju sve veći procenat apstinenata. Njih ima iz različitih stranka, ali najviše iz redova vladajuće koalicije. A ti apstinenti, koji su ranije glasali za DS, malo je verovatno da će ponovo glasati za DS ili nekog iz vladajuće koalicije. I to je opasnost za DS, jer oni mogu glasati ili za naprednjake, ili za neku novu političku snagu koja se još nije pojavila. Usuđujete li se da procenite kad će biti izbori? – Više puta sam naljutio Aleksandra Vučića kad sam rekao da izbora neće biti skoro. A on ih je najavljivao za april 2009, pa za mart 2010. godine. Dobro, to možemo da shvatimo kao deo političke borbe... – Naravno. Ali vrlo je važno što su mnogi, ne samo Vučić, mislili da će se to desiti. Izbori se ni sad neće raspisati zbog sakupljenih milion potpisa. To jeste dobar marketinški potez, ali do izbora može doći ili zbog ekonomske krize ili zbog raskola u vladajućoj koaliciji, odnosno u vladajućoj stranci. No, ako ne bude nekog nepredvidljivog loma, izbore ne očekujem tako skoro, bar ne ove godine. Vladajuću kolaciju, kao i vladajuću stranku, na okupu trenutno drži samo realna opasnost od pada sa vlasti i harizma Borisa Tadića, koji zasad vešto balansira svim tim strujama i interesnim grupama, ali na to troši sve više energije i sve više rejtinga. Uprkos svemu, on je i danas ubedljivo najpopularniji političar u Srbiji, mnogo popularniji od DS-a. Ali nije održivo da dugo postoji velika disproporcija između popularnosti lidera i stranke. Ako lider dugo šlepuje stranku, u jednom trenutku stranka će lidera povući nadole. To je bilo sa Miloševićem i SPS-om, Koštunicom i DSS-om, a može se lako dogoditi i Tadiću. Kad smo kod DSS-a, nedavno smo imali prvi slučaj da su pojedini stranački funkcioneri otvoreno kritikovali Koštunicu, koji je važio za neprikosnovenog lidera. – Na koga mislite? Na Dragana Šormaza, koji je izjavio da dve godine nije video predsednika stranke. Uopšte, kakva budućnost čeka Koštunicu i DSS, koji je postao gotovo nevidljiv u sukobu DS-a sa SNS-om? – Tačno je da DSS nakon silaska sa vlasti ne samo što nije ništa profitirao od problema koje aktuelna vlast ima, nego je čak i oslabio, što je očigledno posledica činjenice da nije naviknut i pripremljen za delovanje iz opozicije. Ipak su oni od 2000. do 2008, uz jedan kraći prekid, bili u vlasti. Ali ne očekujem neki veliki rascep u DSS-u, niti pobunu protiv Koštunice, jer on je sinonim za DSS. Problem DSS-a je više u tome što im kadrovi i birači tiho otiču ka naprednjacima ili u apstinenciju, dok su ovi koji su ostali prilično pasivni. Uz to, DSS vuče i hipoteku saodgovornosti za ono što se dešavalo posle 5. oktobra, kao za ono što (ni)je učinjeno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Mogu li Koštunica i DSS da završe kao Vuk Drašković i SPO: da stranka participira u nekoj budućoj vlasti, ali bez političke težine, a lider da im bude u zavetrini? – DSS jeste u velikoj krizi, ali DSS nije SPO, niti je Koštunica Drašković. Makar i zbog toga što i dalje drži relativno koherentnu političku liniju, koja ih održava iznad cenzusa. Problem Vuka Draškovića nije samo u tome što je izgubio birače, nego što je izgubio i politiku. Šta je sa manjim strankama? Preti li im nestajanje ako se ne priključe velikim. Na primer SPS. Da li bi bilo iznenađenje ako bi na izbore izašli na istoj listi sa DS-om? – Mene to uopšte ne bi čudilo. Je li prošlo dovoljno vrema za tako nešto? – Da, pogotovo ako izbori ne bi bili pre 2012. Ali mislim da je ipak verovatnije da će oni ići u odvojenim kolonama, iako je sama ideja o zajedničkoj listi DS-a i SPS-a danas daleko manje skandalozna nego što je pomisao o zajedničkoj vladi bila pre dve godine. Šta je sa radikalima? Teoretski je moguće da se Šešelj vrati u Srbiju do izbora. Koliko im to može pomoći da se oporave? – Njegova pojava bi im sigurno pomogla. Ne, naravno, toliko da stignu naprednjake, ali za nekoliko procenata sigurno. Po nekoj čisto političkoj računici ispada kao da bi i DS-u odgovaralo da se Šešelj vrati. – Ne bi im škodilo. Sigurno da bi demokratama bilo veoma zanimljivo da gledaju TV duel Nikolića i Šešelja. Smeta li vam kad vas prozivaju da ste „Koštuničin analitičar“? – Ma kakvi. To su gluposti koje više govore o onima koji to izriču. Shvatio sam da je to deo spinovanja i političke kampanje kako bi mi se smanjio kredibilitet. Nisam ni privatno sklon da se lako vezujem za ličnosti, a pogotovo ne politički i profesionalno. Trudim se da budem objektivan i pravedan, kao i da podržim nešto za šta procenim da je na generalnoj liniji državnog i nacionalnog interesa. I mislim da to obični ljudi ljudi shvataju i cene. Uostalom, objektivni analitičari se lako prepoznaju, kako po priči, tako i po svom imovnom stanju. Kako vi analitičari gledate jedni na druge? – Ima nas raznih. Baš kao i političara i novinara. U svakom slučaju, nema nas previše ozbiljnih. Drugo, daleko od toga da među onima koje cenim svi misle kao ja. Neke od najboljih debata i dijaloga imao sam sa Dragoljubom Žarkovićem i sa pokojnim Stojanom Cerovićem. Zameram samo onima koji svoje partijašenje uvijaju u analitičke oblande, a sutradan osvanu na konvenciji nekog kandidata ili dobiju mesto ambasadora. Pa, koga cenite? – Postoje mnogi, ne bih ih izdvajao. Recite neko ime. Pretpostavljam Slobodan Antonić. – Naravno, Antonić, pre svega. Ali, evo, recimo, i Zoran Stojiljković, Srba Branković, Dušan Pavlović, Dušan Reljić, Dragoljub Žarković, Ljilja Smajlović, Zoran Lučić, Vladimir Vuletić, Aleksandar Pavić, kao i nekolicina mlađih kolega iz kruga „Nove srpske političke misli“. Jeste li Milana Nikolića namerno izostavili? – Nisam. I Nikolić. Za analitičare mi je bitno da znam da je ono što govore plod onoga što zaista misle, i da iza toga ne stoji direktiva nekog partijskog ili tajkunskog štaba. Čijim procenama najviše verujete? – Svojim. Malo egocentrično? – Ne, ne. Cenim i pratim ljude koje sam pomenuo, i neke koje nisam, ali na kraju verujem samo sebi. A i to ne preterano. Razgovarao: Miodrag Marković |