Обједињавање расуте снаге народа - повратак грађанске куражи

Скупови иницијативе грађана "Не давимо Београд" и неколико опозиционих странака "Бранимо Београд" поводом рушења објеката у Херцеговачкој улици у ноћи између 24. и 25. априла показали су право стање наше немоћи да се организује значајнији и одлучнији отпор бахатој власти која је овим чином показала своју већ изражену склоност да не поштује основна начела правне државе, aли и отворени презир и потцењивачки однос према елементарној људској памети, вређајући при томе осећај основног људског достојанства.

То се најјасније могло видети у изјави градоначелника Београда Синише Малог: "Ја се апсолутно осећам безбедно, с обзиром на то да нико још није ни утврдио шта се у Савамали дешава.“ Постоји ли већи степен хипокризије, осионости и лицемерства, јер се он није запитао да ли се грађани Београда осећају сигурни када се у центру града појављују маскиране групе које под окриљем ноћи руше зграде у ширем центру нашег града.

Поред отворене демонстрације силе и ароганције владајућих структура, могли смо на делу видети како изгледа однос настајућег друштвеног покрета окренутог одбрани једног дела Београда и у коме се непосредно ангажују грађани спремни да се заложе за одбрану основних демократских права и етаблираних политичких странака које се су изгубиле морални интегритет и могућност да артикулишу нову и покретачку политичку алтернативу.

Судећи по броју људи који су се окупили на ова два скупа, јасно је да су опозиционе странке остале без способности и моћи да буду озбиљни актери у осмишљавању и вођењу политичких протеста јер су изгубиле моћ заступања интереса грађана у политичкој борби за одбрану основних демократских вредности, а у овом случају и поштовања принципа правне државе. Очито је да су опозиционе странке остале у празном простору јер оне и даље за грађане оличавају изневереност идеала великих грађанских протеста који су обликовали политички покрет који је и довео до промене владајућег режима 5. oктобра 2000. године.

Зато се сада у покрету грађана "Не давимо Београд" може препознавати заметак оне друштвене акције која ће значити обнову политичке и друштвене енергије и вере да је могуће одбранити основне цивилизацијске и демократске вредности. То је покрет који се веома јасно исказује као негација постојећег анахроног и немоћног опозиционог партијског устројства у коме нема, и након тешког изборног пораза на парламентарним и локалним изборима, места за нове идеје и нове људе који би обновили толико потребни морални интегритет, али и отворили простор за политичку креативност и иновативност.

Дешава се оно што највише одговара владајућем режиму, готово идеална ситуација, да се опозиционе партије понашају тако да ништа не треба мењати него и даље остати укопан у свој досадашњи начин функционисања. Овај покрет грађана носи у себи пре свега негацију лидерског принципа који је доминантaн у владајућим у и опозиционим странкама и, што је још значајније, он осваја политички и друштвени простор, сабирајући људе различитих политичких опредељења, али решених да бране људско достојанство и демократске вредности.

Покрет је успео да успостави своју стајну тачку и да пошаље јасну поруку да је досадашњи начин политичког деловања исцрпео своје потенцијале и да се морају пронаћи одговори на изазове новог времена. Генерални секретар шпанског друштвеног покрета Подемос Пабло Иглесисас је говорио о њиховом изворном полазишту. "Током неколико недеља били смо се примирили. Али наше тежње да изнова пронађемо свој изворни дискурс: представљање народних класа и одбрана социјалних прва стављајући у први план радничке покрете, испоставиле су се као најбољи начин да уведемо промене и да се обновимо.“

Искуство друштвених покрета насталих у Грчкој и Шпанији, уз сва ограничења и политичке изазове, насталих као реакција на спровођење политике штедње и сужавања социјалних и радничких права у овим земљама, може бити веома драгоцено за обнављање друштвене енергије за промене које неће бити омеђене постојећим окошталим партијским системом.

Борба против партитократије намеће се као једна од носећих идеја у ревитализацији нашег политичког живота у коме је неопходно омогућити да до пуног изражаја дође повратак моралних принципа, начелности и доследности у политику, али и већег и снажнијег утицаја грађанина који настоји да кроз свој друштвени ангажман и активизам остварује своје политичко и друштвено пунолетство.

Друштвени покрети увек су били најупечатљивија критика и изазов за успостављени политички систем који обликују пре свега политичке партије у којима све више нестаје основна идеја политичке и друштвене борбе за заступање и остваривање републиканских вредности и идеала.

Меша Селимовић је говорио да „народ је расута снага, само ако се види заједнички циљ и трајна корист по себе сазна, увери се, може све.“

Управо обједињавање расуте снаге народа кроз друштвене и политичке иницијативе грађана, као што је покрет "Не давимо Београд", означава реафирмацију и потврду свести да се може покренути процес друштвених промена које неће бити резултат само деловања класичних политичких странака, већ умрежених друштвених покрета и иницијатива грађана као предуслова за обнављање вере да је могуће стварати услове за сазревање активног и самосвојног грађанина.

То је у нашим условима тежак и изазован подухват, али он настаје као логична последица једног исцрпљеног и делегитимисаног начина деловања партијских олигархија и њихових клијентелистичких номенклатура, које постају све већи и тежи баласт за процесе наше друштвене и демократске еманципације.

Радоје Домановић је у својој причи "Размишљање једног обичног српског вола" говорио и о томе како се поносимо слободом и грађанским правима. "О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: -Зааа- а ако им не нареде, не смеју да гласају ни да се мешају у политику, исто као ми. Трпе и они хапсу и ударце, често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и махнемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.“

Једино враћање грађанске куражи у наш политички живот кроз друштвене покрете и иницијативе грађана може бити залога успостављања нове политичке динамике, а тиме ће се обезбедити и услови за ревитализацију изворног појма политике као изузетно важне људске делатности у којој је остваривање и заступање јавног интереса, републиканских идеала и демократских вредности на првом месту.