Нови мартовски ултиматум

 „Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми плача ни молитве”

Петар Петровић Његош

*** 

Често се може  чути да се у историји јављају   цикличне подударности и тешко објашњива понављања. Свакако да у последње време изузетно заоштравање  решавања косовско-метохијског питања спада у овај низ подударности , јер се дешава у време обележавања 19 годишњице бруталне агресије  снага   НАТО  Пакта на СРЈ. Као да се и сада понавља још један мартовски ултиматум који се  упућује Србији , да у што скорије време пресече косовско – метохијски чвор.

После изјаве Председника републике Александра Вучића "да је питање Косова за Запад завршено", очигледно  је да његови велики западни пријатељи и саветници више не желе да се служе дипломатским језиком већ се ради о  отвореном не само политичком притиску да се окончају преговори у Бриселу и потпише правно обавезујући споразум  чију садржину нико не зна.

Још једном смо се  уверили да се у међународним односима не поштују потписани договори већ се користи само језик силе и политичке моћи. Александар Баљак је на себи својствен начин показао  сву недоследност и  хипокризију која  је преовлађујућа у међународним односима. Он је  у  својим афоризмима  записао “ Међународно право је мртво,  али убија. Нуде нам оно на шта  сами никад не би пристали али искрено и од срца“.

Овај парадокс смо ми добро осетили и осећамо  га на својој кожи и то не само у последњих неколико деценија.

Ни испуњавање обавеза преузетих споразумом у Брисел у није допринело стварању већег маневарског простора за одбрану и заступање српских националних и државних интереса на Косову и Метохији. А управо су представници владајућег напредњачког режима у Србији непрестано говорили какао  ће  Бриселски споразум  и његово спровођење (за сада само од српске стране у овим преговорима) одлучујуће допринети решавању овог изузетно сложеног и историјски веома условљеног проблема.

После пет година можемо чути отужне жалопојке о томе да Албанци нису испунили обавезу формирања Заједнице српских општина. Било је очигледно, што показују и ранија искуства, да они  немају стварну намеру да то и учине. Њихова је опробана „преговарачка„ тактика( подржана пре свега од  стране САД) да потписују споразуме којим  само стварају  илузију о њиховој кооперативности и спремности за договарање.

Основни проблем у нашем приступу решавању Косовско-метохијског проблема је што ни за ових пет протраћених и изгубљених година није изграђена јасна позиција која ће значити остваривање и обезбеђивање  наших државних и националних интереса.

Стивен Мајер у тексту „Много буке ни око чега“ веома је јасно одредио ову пасивну позицију Србије у процесу преговарања: “Лидери у Београду плаше, се да саопште храбре, изравне, иновативне предлоге који би били у најбољем интересу Србије. Они се осврћу  преко свог колективног рамена, питајући се шта ће мислити Американци, шта ће мислити Европска  унија, шта ће мислити Немци. Више  их брине да западне  силе буду задовољне и срећне него да ураде оно што им је дужност, у интересу српског народа“.

Сада се наша преговарачка и политичка позиција своди на флоскулу  о великом  историјском договору и спасоносном компромису о коначном решењу у коме можемо избећи да дамо све - а да не добијемо - утешно ништа.

И шта то ми након  пет узалудних  година преговарања  можемо више да дамо да би се  остварио овај  компромис?

Зар није Бриселски споразум оглашаван као најзад пронађени пут за окончање  косовске кризе без обзира што је он донео признање правног и уставног  система  тзв. независног Косова?

- Они се осврћу преко свог колективног рамена, питајући се шта ће мислити Американци, шта ће мислити Европска унија, шта ће мислити Немци. Више их брине да западне силе буду задовољне и срећне него да ураде оно што им је дужност, у интересу српског народа - Стивен Мајер

Веома је проблематично и само коришћење израза “коначно решењe” - јер то није проблем који се може разрешити неким изузетним политичким споразумом и потезом већ се ради о процесу дугог историјског трајања.

Уместо заступања јасно одређеног преговарачког става који неће дозвољавати бесконачно одлагање  које само нама смањује маневарски простор фингиран је немушти тзв. “унутрашњи дијалог о Косовову и Метохији”, а непрестано је ширено уверење да признавање  тзв. “косовске независности” није услов за наставак европских интеграција. Испоставило се да је то увек био и остао главни услов који је наша владајућа структура покушала да релативизује пружајући непрестано доказе о својој кооперативности и спремности да чини  озбиљне уступке.

И зато након пет година од потписивања Бриселског споразума наша преговарачка позиција готово да не постоји , без обзира што су наши преговарачи проглашавали велике политичке победе.

Очигледно је да се сада ради о настојању да се наша јавност кроз медијску кампању која је увелико почела припреми и препарира  да прихвати признавање „независности Косова“, а да се то и даље  негира уз заклињање „да до признања неће никада доћи“.

Већ су увелико на  јавној сцени познати режимски аналитичари и „стручњаци“ за косовско питање који нас упорно позивају на „прихватање политичке реалности“, јер је потребно, како то без имало зазора тврди Бошко Јакшић (један од водећих заговорника независности Косова), „уклонити са пута косовске балване“ и  „воденични камен који је сада на врату Србије“.

При томе он није пропустио ни да оптужи председникове ривале „да желе  да одустану од политике коју су промовисали док су били на власти само зато што не желе да да он буде тај који Србији отвара европску будућност“: „Опозиција сада напада Александра Вучића да жели да преда  Косово и прикључује се СПЦ-у која мења име да би саботирала евентуално решење“.

Овако, изнети ставови Бошка Јакшића само представљају суштину медијске кампање која је већ увелико на делу, а чији је циљ да се ствара атмосфера страха и безнађа и да неприхватање отвореног диктата за  признавање Косова као независне државе ће „донети поновну изолацију, санкције, обустављање  привредних инвестиција и замрзавање  европских интеграција“.

Зато речи из саопштења покретача Апела за одбрану Косова и Метохије  звуче веома опомињуће и отрежњујуће: “Дакле, Вучић у својој државничкој недораслости, али ништа мање људској посрнулости, не покушава да изнађе споразум који би колико-толико одговарао Србији- будући да је свима, па и њему јасно да у постојећим условима то напросто није могуће - већ грозничаво настоји  да склепа било какав пропагандни модалитет којим би коначно сламање Србије пред западњачком уценом српском народу представио као тобожњи „компромис“, а не као оно што заправо јесте: бедна капитулација, којом би се данашњи нараштај  неповратно одрекао Косова  и Метохије, трајно обрукавши претке, неповратно постидевши потомке“.

Начин како  су се до сада водили очигледно безуспешни и јалови  бриселски преговори неће донети неопходно државно и политичко јединство јер су унутрашњи политички сукоби сувише дубоки, а садашња владајућа олигархија због природе своје ауторитарне власти није створила услове за озбиљан и квалификован дијалог о решавању проблема  КиМ.

Све чешће се може ћути да за одлучивање о судбини Косова и Метохије није потребно никакво  изјашњавање народа јер то спада у искључиву надлежност  владе и Парламента који су израз народне воље постигнуте на парламентарним изборима.  Без обзира што је Председник  републике у неколико наврата најавио да ће о његовом предлогу   за компромис на Косову бити организовано изјашњавање грађана Србије.

Али то не би било  прво обећање које је остало неиспуњено.

Предстојеће промене устава свакако ће бити прилика  за народно изјашњавање о Косову и Метохији, јер ће један од главних захтева наших западних пријатеља бити избацивање уставне преамбуле, која је јасно одредила да су Косово и Метохија неотуђиви део српске државе и њеног суверенитета.

Изјашњавање о решавању  судбине Косова и Метохије даће и нама одговор да ли, како је то говорио П.П.  Његош: „моје племе сном мртвијем спава“.