"Normalni ljudi" i njihovo oružje

Čini se da ono što je bilo najuznemirujuće u vestima o zločinu u Velikoj Ivanči bile su komšijske priče, pune hvalospeva o ubici. Zvučalo je kao da je to neko koga bi svi mogli da znamo, fin čovek iz komšiluka, dobar domaćin. Takve priče o normalnom čoveku su dovoljne da se normalan čovek zaprepasti i zamisli, zapita kako je moguće da normalan čovek tako postupi. Njegove komšije, čak i nakon svega što se dogodilo, kao na snimljenoj traci ponavljali su kako o njemu ne mogu ništa loše da kažu. I ne samo to, čak su i novinari i stručnjaci u živim uključenjima, ukoliko bi im se omakla reč ,,monstrum'' ili neka slično, po pravilu je sledilo pravdanje zbog takve reči. Bez razloga. Ne samo zbog toga što on jeste monstrum (ono smo što radimo – lopovsko delo je delo lopova, monstrumsko delo je delo monstruma), nego i zbog toga što u čitavoj priči o njegovoj dobroti nešto ipak ne može da štima. Normalni i dobri ljudi ne idu da ubijaju po kućama u komšiluku. Normalni ljudi brinu o svojim porodicama, a kod komšije odlaze na kafu. Zaboravlja se da je taj monstrum išao pola sata od kuće do kuće (znači, postoji namera, ne afekat), ubio majku, suprugu i sina, i svu rodbinu, uključujući i mladu majku sa dvogodišnjim sinom. Čovek koji je u stanju da ubije majku sa detetom ne može da bude normalan.

Pola Srbije se nedavno diglo da pomogne maloj Tijani da ode na operaciju i mirno živi svoj život, a onda se pojavi neko ko tek tako oduzme život malom Davidu. To nije normalno, i reč monstrum mu sasvim pristoji. I sve te priče ljudi koji su ga poznavali, podsećaju na nekadašnje priče o finim mafijašima iz komšiluka, pristojnim momcima. ,,Bio je dobar momak, uvek se javljao pri susretu'', ,,Otvarao vrata lifta'', ,,kulturan i lepo vaspitan'', sve takve komšijske priče su opisivale one ,,opasne momke sa beogradskog asfalta'', koji su činili zločine i kasnije se sretali u čituljama.

Ne verujem u čudo o normalnom čoveku kome u jednom trenutku pukne film i počne da glumi lošeg Ramboa. To se ne dešava. U prilog tome ide nezvanična izjava supruge, koja je za njega rekla da je ,,preke naravi'', iako to niko od komšija nije primetio. Ne mislim da je društvo zakazalo u njegovom otkrivanju, što nije umelo da ga prepozna kao opasnost. Ni komšije ni socijalne službe ne mogu da znaju šta se dešava unutar neke kuće dok ih ukućani ne informišu. Društvo ne može da bude odgovorno ni u smislu da je izazvalo njegovu agresiju, time što je izgubio posao. U Srbiji je i previše ljudi izgubilo posao, i nalazi se na granici egzistencije, pa opet niko ne uzima pištolj i odlazi kod komšija u krvavi pir. Isto tako, puno je i ratnih veterana koji mirno žive sa komšijama. Ali postoji nešto što bi moglo da se popravi, a to je vezano za zakon o oružju.

Nakon što je u američkoj školi u mirnom Konektikatu, umno poremećeni mladić ubio 26 osoba, administracija Baraka Obame se još snažnije založila za svoju akciju ograničavanja prodaje oružja, i potpunu zabranu prodaje automatskog naoružanja. Dežurni teoretičari zavere su po običaju požurili, i odmah nakon toga proglasili kako je čitav zločin u osnovnoj školi režiran, ne bi li administracija pogurala svoj predlog. Obama je tada rekao kako ,,veruje da bi se puno vlasnika naoružanja složilo da AK-47 pripada rukama vojnika, a ne kriminalaca, i da joj je mesto na ratnom polju, a ne ulicama naših gradova''. Srećom, u Srbiji je posedovanje automatskog oružja zabranjeno. Ali je još dozvoljeno u, na primer, Izraelu i Švajcarskoj. U Izraelu zato što je to zemlja patriotskih ljudi, koji služe vojni rok od tri godine, i u svakom trenutku su spremni da brane granice svoje domovine, a u Švajcarskoj, pored tradicije, i zbog toga što idu na česte vojne vežbe.

Kod nas se držanje naoružanja često objašnjava tradicijom. Ali to jednostavno ne može da bude istina. Ne postoji narod u Evropi koji nema sličnu istoriju ratovanja kao Srbija, i svaki bi mogao da se poziva na to isto. Verovatno jedino pomenuti Švajcarci ne bi mogli da se pozivaju na nekakvu tradiciju, kojom bi objasnili želju za oružjem. Svi ostali evropski narodi narodi imali su dugu, burnu istoriju ratovanja. Kod nas nema potrebe za ,,dugim'' naoružanjem. Nema ko, a ni zašto da ga nosi. Ovde su ljudi od patriotske obaveze bežali i tokom bombardovanja, kad za beg i nije bilo nekog opravdanja, a bilo je i puno onih sa prigovorom savesti, koji su služili vojsku u civilu.

Što se tiče pištolja, tu bi stvar trebalo da bude jasna. Ako govorimo o ,,normalnim ljudima'', ne vidim zbog čega bi normalnom čoveku pištolj uopšte bio potreban. Ako neko baš voli da puca (možda nema prilike da se ispolji na drugim važnijim mestima), uvek može da ode u streljanu i iznajmi naoružanje. Ubica iz Velike Ivanče je, po vestima, dobio dozvolu za oružje još 1981. godine, a i u to vreme je boravio u istom selu. Verovatno su novinari nešto pobrkali, mislim da pištolj CZ M88 nije postojao 1981. tako da tad nije ni mogao da bude registrovan. Ali pitanje ostaje – šta će nekome oružje u Velikoj Ivanči, 1981. godine?

Ima jedan čuveni film iz 1940. godine, Njegova devojka Petko (His girl Friday). U njemu novinarka intervjuiše ubicu i, u želji da napravi vest, navodi ga na priču o ,,produkciji za upotrebu''. Po tome, svaki predmet je napravljen da bi se upotrebio, ništa ne postoji da bi samo postojalo, i po toj ideji, on je pištolj upotrebio jer je napravljen da se upotrebi. U tome i jeste suština. Sve što je čovek napravio, napravio je za neku upotrebu. I, osim trofejnog oružja, svako drugo oružje je napravljeno da se upotrebi. Besmisleno je imati ga, ako unapred ne postoji namera da se upotrebi. Zbog toga, šta će normalnom čoveku naoružanje?

Odgovor je jasan, iako je isto tako jasno da je nemoguće zabraniti ga, kao što je nemoguće unapred znati ko će da ga zloupotrebi (jer je svaka upotreba tog ,,proizvoda'' zloupotreba). I baš zbog toga, opasno je davati oružje bilo kome. Pre nekoliko dana,u isto vreme kad i u Ivanči, u SAD su se desila dva slučaja sa oružjem. U univerzitetskom kampu u Hjustonu, pomahnilati student je trčao kroz kamp, i nožem napadao studente na koje je naišao. Dok ga nisu savladali, uspeo je da izbode 14 osoba. Ali svi su preživeli. U isto vreme u Nešvilu, zamenik šerifa je pokazivao oružje rođaku, a zatim ga ostavio na krevetu. Malo nakon toga, pištolj je u ruku uzelo četvorogodišnje dete, oružje je opalilo i na licu mesta ubilo šerifovu suprugu. Valjda je poenta svima jasna.

Ali, ako je nemoguće zabraniti ga, ni znati ko ima nameru da ga koristi, barem je moguće uvesti stroge kontrole onoga ko pretenduje da dobije dozvolu. Pa da u to bude uključen lekarski pregled, koji bi se obavljao svakih nekoliko godina. Uz to, ne bi bilo loše proveriti mišljenje komšija o pretendentu na dozvolu, ili barem porodice. Ako država već daje takvu moć nekome, morala bi da barem otprilike zna kakva je ličnost onoga ko dobija dozvolu za oružje. Osim toga, ako je policija već svesna da je, uslovno rečeno, prenela na nekoga deo svog monopola nad silom, i dozvolila posedovanje ličnog naoružanja, u sličnim situacijima morala bi drugačije da reaguje. Ako je verovati novinskim vestima, u toku poziva policiji od strane supruge, čuo se pucanj, nakon čega je ona prestala da govori. Nakon tako nečega, na lice mesta poslata je samo jedna policijska patrola. Dvoje običnih pozornika, od kojih je jedna mlada devojka, tek izašla iz škole. To baš ne izgleda kao pravi način da se odgovori na situaciju. Ako već nekome daje oružje, policija bi morala da bude odgovorna za takve osobe.