"Нормални људи" и њихово оружје

Чини се да оно што је било најузнемирујуће у вестима о злочину у Великој Иванчи биле су комшијске приче, пуне хвалоспева о убици. Звучало је као да је то неко кога би сви могли да знамо, фин човек из комшилука, добар домаћин. Такве приче о нормалном човеку су довољне да се нормалан човек запрепасти и замисли, запита како је могуће да нормалан човек тако поступи. Његове комшије, чак и након свега што се догодило, као на снимљеној траци понављали су како о њему не могу ништа лоше да кажу. И не само то, чак су и новинари и стручњаци у живим укључењима, уколико би им се омакла реч ,,монструм'' или нека слично, по правилу је следило правдање због такве речи. Без разлога. Не само због тога што он јесте монструм (оно смо што радимо – лоповско дело је дело лопова, монструмско дело је дело монструма), него и због тога што у читавој причи о његовој доброти нешто ипак не може да штима. Нормални и добри људи не иду да убијају по кућама у комшилуку. Нормални људи брину о својим породицама, а код комшије одлазе на кафу. Заборавља се да је тај монструм ишао пола сата од куће до куће (значи, постоји намера, не афекат), убио мајку, супругу и сина, и сву родбину, укључујући и младу мајку са двогодишњим сином. Човек који је у стању да убије мајку са дететом не може да буде нормалан.

Пола Србије се недавно дигло да помогне малој Тијани да оде на операцију и мирно живи свој живот, а онда се појави неко ко тек тако одузме живот малом Давиду. То није нормално, и реч монструм му сасвим пристоји. И све те приче људи који су га познавали, подсећају на некадашње приче о финим мафијашима из комшилука, пристојним момцима. ,,Био је добар момак, увек се јављао при сусрету'', ,,Отварао врата лифта'', ,,културан и лепо васпитан'', све такве комшијске приче су описивале оне ,,опасне момке са београдског асфалта'', који су чинили злочине и касније се сретали у читуљама.

Не верујем у чудо о нормалном човеку коме у једном тренутку пукне филм и почне да глуми лошег Рамбоа. То се не дешава. У прилог томе иде незванична изјава супруге, која је за њега рекла да је ,,преке нарави'', иако то нико од комшија није приметио. Не мислим да је друштво заказало у његовом откривању, што није умело да га препозна као опасност. Ни комшије ни социјалне службе не могу да знају шта се дешава унутар неке куће док их укућани не информишу. Друштво не може да буде одговорно ни у смислу да је изазвало његову агресију, тиме што је изгубио посао. У Србији је и превише људи изгубило посао, и налази се на граници егзистенције, па опет нико не узима пиштољ и одлази код комшија у крвави пир. Исто тако, пуно је и ратних ветерана који мирно живе са комшијама. Али постоји нешто што би могло да се поправи, а то је везано за закон о оружју.

Након што је у америчкој школи у мирном Конектикату, умно поремећени младић убио 26 особа, администрација Барака Обаме се још снажније заложила за своју акцију ограничавања продаје оружја, и потпуну забрану продаје аутоматског наоружања. Дежурни теоретичари завере су по обичају пожурили, и одмах након тога прогласили како је читав злочин у основној школи режиран, не би ли администрација погурала свој предлог. Обама је тада рекао како ,,верује да би се пуно власника наоружања сложило да АК-47 припада рукама војника, а не криминалаца, и да јој је место на ратном пољу, а не улицама наших градова''. Срећом, у Србији је поседовање аутоматског оружја забрањено. Али је још дозвољено у, на пример, Израелу и Швајцарској. У Израелу зато што је то земља патриотских људи, који служе војни рок од три године, и у сваком тренутку су спремни да бране границе своје домовине, а у Швајцарској, поред традиције, и због тога што иду на честе војне вежбе.

Код нас се држање наоружања често објашњава традицијом. Али то једноставно не може да буде истина. Не постоји народ у Европи који нема сличну историју ратовања као Србија, и сваки би могао да се позива на то исто. Вероватно једино поменути Швајцарци не би могли да се позивају на некакву традицију, којом би објаснили жељу за оружјем. Сви остали европски народи народи имали су дугу, бурну историју ратовања. Код нас нема потребе за ,,дугим'' наоружањем. Нема ко, а ни зашто да га носи. Овде су људи од патриотске обавезе бежали и током бомбардовања, кад за бег и није било неког оправдања, а било је и пуно оних са приговором савести, који су служили војску у цивилу.

Што се тиче пиштоља, ту би ствар требало да буде јасна. Ако говоримо о ,,нормалним људима'', не видим због чега би нормалном човеку пиштољ уопште био потребан. Ако неко баш воли да пуца (можда нема прилике да се испољи на другим важнијим местима), увек може да оде у стрељану и изнајми наоружање. Убица из Велике Иванче је, по вестима, добио дозволу за оружје још 1981. године, а и у то време је боравио у истом селу. Вероватно су новинари нешто побркали, мислим да пиштољ ЦЗ М88 није постојао 1981. тако да тад није ни могао да буде регистрован. Али питање остаје – шта ће некоме оружје у Великој Иванчи, 1981. године?

Има један чувени филм из 1940. године, Његова девојка Петко (His girl Friday). У њему новинарка интервјуише убицу и, у жељи да направи вест, наводи га на причу о ,,продукцији за употребу''. По томе, сваки предмет је направљен да би се употребио, ништа не постоји да би само постојало, и по тој идеји, он је пиштољ употребио јер је направљен да се употреби. У томе и јесте суштина. Све што је човек направио, направио је за неку употребу. И, осим трофејног оружја, свако друго оружје је направљено да се употреби. Бесмислено је имати га, ако унапред не постоји намера да се употреби. Због тога, шта ће нормалном човеку наоружање?

Одговор је јасан, иако је исто тако јасно да је немогуће забранити га, као што је немогуће унапред знати ко ће да га злоупотреби (јер је свака употреба тог ,,производа'' злоупотреба). И баш због тога, опасно је давати оружје било коме. Пре неколико дана,у исто време кад и у Иванчи, у САД су се десила два случаја са оружјем. У универзитетском кампу у Хјустону, помахнилати студент је трчао кроз камп, и ножем нападао студенте на које је наишао. Док га нису савладали, успео је да избоде 14 особа. Али сви су преживели. У исто време у Нешвилу, заменик шерифа је показивао оружје рођаку, а затим га оставио на кревету. Мало након тога, пиштољ је у руку узело четворогодишње дете, оружје је опалило и на лицу места убило шерифову супругу. Ваљда је поента свима јасна.

Али, ако је немогуће забранити га, ни знати ко има намеру да га користи, барем је могуће увести строге контроле онога ко претендује да добије дозволу. Па да у то буде укључен лекарски преглед, који би се обављао сваких неколико година. Уз то, не би било лоше проверити мишљење комшија о претенденту на дозволу, или барем породице. Ако држава већ даје такву моћ некоме, морала би да барем отприлике зна каква је личност онога ко добија дозволу за оружје. Осим тога, ако је полиција већ свесна да је, условно речено, пренела на некога део свог монопола над силом, и дозволила поседовање личног наоружања, у сличним ситуацијима морала би другачије да реагује. Ако је веровати новинским вестима, у току позива полицији од стране супруге, чуо се пуцањ, након чега је она престала да говори. Након тако нечега, на лице места послата је само једна полицијска патрола. Двоје обичних позорника, од којих је једна млада девојка, тек изашла из школе. То баш не изгледа као прави начин да се одговори на ситуацију. Ако већ некоме даје оружје, полиција би морала да буде одговорна за такве особе.