Ништа од оставке премијера и ништа од извињења посланика, или незавршени случајеви премијеровог брата и сина

Без обзира на то колико су сложене, судске расправе у Србији готово по правилу трају годинама пре но што се доведу до краја. Има, међутим, и сасвим једноставних случајева о којима се краће говори  у електронским и штампаним медијима, а пошто побуде веће или мање интересовање јавности,  средства информисања усредсреде се на неку другу тему. Претходну једноставно забораве, те грађани обично не сазнају какав је уопште био исход случаја на који им је скретана пажња. Тако је досад било у многим  приликама, а, изгледа да ни оне које су повезане са личностима премијеровог брата и сина неће доживети друкчији крај, или бар јавност неће за њега сазнати.

Једнога петка пре три или четири седмице на седници Скупштине Србије народни посланик Зоран Живковић обавестио је своје колеге да је премијеров брат, Андреја Вучић, власник фантомске фирме “Авакум” у Новом Београду. Премијер је сместа реаговао изјавивши да то уопште није истина, да би затим у свом познатом стилу ироничних и празних обећања изјавио да ће, ако се покаже да је Живковићев податак тачан,  поднети оставку у следећи  понедељак. У исто време, “бацио је рукавицу” посланику Живковићу и позвао га  да се он, уколико се докаже да његов брат нема никакве везе са поменутом фирмом ( која, узгред, има 22 милиона дуга),  одрекне  мандата а и да се извини породици Вучић због клевете.  Из строго контролисаних медија могло се затим сазнати како је код нас веома лако основати фирму, а да је у поменутом случају Андреји Вучићу украдена лична карта још 2010, што се, наводно, већ одавно знало, те произилази  да је неки лопов и  преварант  фирму пријавио  под именом премијеровог брата. Малу забуну изазива податак да је премијеров брат тек 31. октобра 2014 ( четири године пошто му је украдена лична карта) поднео тужбу Привредном суду у Београду са захтевом да прогласи ништавном одлуку о оснивању фирме “Авакум”.  У међувремену, после изјаве посланика Живковића и реаговања премијера Вучића оног понедељка у октобру, као да је дошло до сметњи на везама. Понедељак стиже  понедељак, а у Скупштини Србије ништа ново; посланик _Живковић је посланик као што је и досад био, а медији не јављају ни о његовом извињењу породици Вучић. Још мање је је вести о премијеровој оставци. Из свега што је јавност сазнала овом приликом, могла је да закључи како је ова краћа расправа о фантомској фирми и њеном фантомском власнику  била  само обична, свакодневна скупштинска чарка коју су грађани схватили много озбиљније од њених непосредних учесника. 

И 28. септембра 2014 премијеров брат се нашао у средишту медијске пажње. Током  београдске Параде поноса он је  после неспоразума са полицијом  која је чувала наше поносне грађане и њихове госте,  премлаћен,  док су  и његова два службена пратиоца била  изложена малтретирању. Медији  су опширно  описали брутални поступак чувара реда према тројици људи  који су само желели да оду у стан Вучићевих родитеља , и то баш  улицама које су неким случајем пресецале трасу Параде поноса. Згрожена јавност с правом је очекивала  да ће се о овом тешком прекорачењу надлежности полицијских органа повести свеобухватна истрага а кривци   бити примерно  кажњени, али медији , свакако заузети другим догађајима и темама, као да су потпуно заборавили овај немили  случај са Параде поноса, те се не зна да ли неки истражитељи уопште воде поступак по њему и докле су стигли.

Нажалост, и име премијеровог малолетног сина доспело је у полицијске извештаје. Десетог маја ове године, у 4 часа ујутру на савском сплаву “Ривер” дошло је до физичког обрачуна посетилаца у коме је озбиљније повређен тадашњи голман Партизана, Владимир Стојковић. Премијеру је наводно јављено телефоном   да се његов син не само тукао, већ и да је  нанео тешке повреде голману . Премијер је, због тога, како је јављено био спреман да поднесе оставку ( као и обично), али је онда наступио обрт који га је поштедео тога чина, јер су други извори навели како се  млади Вучић , иначе у “дискретној” ( баш тако!) пратњи “кобри”, није налазио ни близу завађених лица, те би ваљало сачекати подробан извештај комисије, која уопште неће имати лак задатак, и зато што доступни сведоци непрестано мењају исказ.                    

Прошло је пола године од физичког обрачуна на “Риверу” а комисија која испитује шта се тамо догодило вероватно још ради свој незахвални посао уз непоуздане сведоке. Но, упркос свим тешкоћама, наду не треба губити. Она ће свакако успети да утврди  ко је крив за ову тучу и њене последице. Као што ће то несумњиво  поћи за руком и комисијама  које  испитују случај  “Авакум” и полицијску прекомерну употребу силе на Паради поноса. Једнога дана а можда и пре.