Politički život | |||
Našu opoziciju je prekrila plesan |
utorak, 07. oktobar 2014. | |
Jovan Skerlić je 1904. godine dao veoma oštru ocenu stanja u Radikalnoj stranci nakon majskog prevrata 1903. godine. “Ona je postala samo bleda senka nekadašnje Radikalne stranke, političko telo bez duše, bez kičmene moždine, bez ideja i bez načela, kolos na nogama od ilovače. Ona je prestajala biti odsutno demokratska stranka malih ljudi, naroda seljaka, malih ljudi, malih trgovaca. Ona je sve više i više postajala jedna glomazna, bezizrazna i bleda nacionalna stranka za sve i svakoga u koju je ceo svet ušao jer ništa nije značila, i u kojoj je od nekadašnjeg radikalizma ostalo samo ime. Mesto onih nekadašnjih muških glasova za radikalnu demokratizaciju države ona jednako ponavlja pohabane i plesnive fraze koji svaki može da kaže, jer ništa ne znače i ni na šta ne obavezuju“. U ovim rečima Jovana Skerlića, čija stota godišnjica smrti prolazi gotovo nezapaženo (kao i mnoge druge značajne godišnjice), možemo u potpunosti prepoznati sve odlike našeg savremenog političkog i stranačkog života. Ovi njegovi gorki uvidi posebno mogu biti korisni u raspravama o stanju u našoj opoziciji nakon proteklih parlamentarnih izbora. Od ponovnog uvođenja višestranačkog života nismo imali slabiju, bezidejniju, dezintegrisaniju i akciono nemoćniju opoziciju. Ona se često poziva na činjenicu da je vladajuća koalicija preuzela glavne elemente njenog političkog programa i ta jadikovka traje već dovoljno dugo da se u javnosti sa puno opravdanja postavlja pitanje ko danas čini stvarnu i politički delatnu opoziciju ovom režimu, koji sve više klizi u demagogiju, populizam i lični režim jednog čoveka. To je politička predstava i oblik vladavine koji smo već toliko puta videli i u tom političkom i medijskom igrokazu, od čega ni sadašnja opozicija ne može biti amnestirana. Još jednom se pokazalo da naše stranke mogu opstati samo ako su u sadejstvu sa državom, izlazak iz parlamenta označio je i krah mnogih stranačkih organizacija koje su postojale samo dok su bile deo etabliranog političkog poretka. Na ovo pitanje ostaci razbijene opozicije odgovaraju pozivom na okupljanje u jedinstveni front protiv premijera Srbije i njegovih otvorenih nastojanja da sve poluge vlasti stavi pod svoju neposrednu kontrolu i tako obezbedi stabilnost svoje vlasti, što mu za sada u velikoj meri i uspeva. Jasno je da farsično pozivanje na ponovno dosističko okupljanje restlova opozicionih stranaka i organizacija samo govori da se ne razume prosta činjenica da su se vremena promenila i da opozicija mora da pronađe novi i kreativniji način delovanja, ali i da afirmiše novu generaciju političara koji nisu potrošeni i kompromitovani raznim aferama i da tako odgovori na izazove novog odnosa snaga na našoj političkoj sceni. Ponavljati stare oblike dosističkog organizovanja sa istrošenim tzv. političkim liderima vodi opoziciju u dalju marginalizaciju i živo blato pasivizacije i političke nemoći. Kada predsednik LDP Čedomir Jovanović izjavi da nema drugih političara osim onih koji su na sceni već dve decenije samo se pokazuje do koje mere se ne razume duboka kriza u kojoj se personalno i programaski nalaze opozicione organizacije. U sadašnjoj situaciji se mora u potpunosti reinterpretirati sam pojam opozicije jer on je uveliko izgubio svoj smisao jer je sastavni deo ideološke i političke konfuzije i politikantske kakofonije u kojoj živimo. Tako opozicija postaje telo bez duše, bez ideja i načela, jednako ponavlja pohabane i plesnive fraze koje ništa ne znače, kako je to govorio Jovan Skerlić. U opozicionim redovima prisutan je fenomen koji se ogleda u tome da svaka stranka poziva ostale opozicione aktere da se okupe upravo oko nje kao glavnog stožera. Za ove čudotvorne stožere se nude i stranke koje su statistička greška u biračkom telu, ali one ne odustaju od svoje stožerske i mesijanske uloge. To samo svedoči koliko su postojeće opozicione organizacije spremne da zaista ozbiljno uđu u proces objedinjavanja, koji je sam po sebi izgubio smisao jer je to politički recept koji je već toliko puta korišćen i u potpunosti obesmišljen. Umesto opozicionog objedinjavanja, nama je potrebno da se na političkoj sceni jasno profilišu i ideološki formatizuju političke stranke koje će imati jasno ideološko političko određenje i pokrivati profilisanije biračko telo. Tako ćemo prevazilaziti postojeću političku i ideološku konfuziju u kojoj se lovi u mutnom jer stranke nemaju jasna uporišta u određenom biračkom telu, ali ni u spektru političkih ideja od levice, centra do desnice. Dosadašnje političko pozicioniranje opozicije jasno govori da u njenim redovima ne postoji stvarna spremnost da se iskreno i dosledno pristupi stvaranju ozbiljne političke alternative sadašnjem režimu. Pri tome se prenebregava jednostavna činjenica da više ne postoji režim Slobodana Miloševića koji je bio dovoljan razlog za objedinjavanje tadašnje opozicije. Sada imamo takođe uspostavljanje sistema lične vladavine, ali se to radi u okolnostima kada vladajući režim ima podršku međunarodne zajednice, demokratski legalitet, već uveliko uspostavljenu kontrolu nad medijima, podeljeno i oslabljeno civilno društvo, spremnost nekadašnjih članova opozicionih stranaka i pripadnika prve vlade DOS-a da budu deo vladajuće strukture. Ovo je neka vrsta više kapilarnog nego jasno koncentrisanog oblika vladavine, zato je poziv na okupljanje protiv samo jednog čoveka, ma koliko on oličava vladajući režim, pucanj u prazno. Istorija se ne ponavlja osim u farsičnim oblicima, što se danas dešava opozicionim strankama. Zoran Đinđić, koji je znao vrednost jasnog strategijskog uspostavljanja opzicije, u razgovoru sa Žižekom je rekao. “Mi smo u opoziciji naučili u svakom slučaju da možemo imati uspeha samo ako iz mitova i snova uzmemo pravi sadržaj i ostvarimo ga. Bez zauzimanja za socijalnu pravdu, bez prave nacionalne svesti i pravog odnosa prema tradiciji ne možemo pridobiti većinu“. Nažalost, kreatori i zagovornici sadašnjeg opozicionog okupljanja ne pružaju ozbiljne garancije da su sposobni da pronađu pravi sadržaj iz snova i mitova, dosledno se bore za socijalnu pravdu, afirmišu nacionalnu svest i uspostave stvaralački odnos prema našoj tradiciji. Naprotiv, njihovo lutanje i posrtanje se nastavlja i teško da će opozicija bez radikalnije promene pristupa savremenim političkim procesima, koji zahtevaju nove ideje, novi način opozicionog delovanja i stvaranje uslova za neophodnu kadrovsku i programsku obnovu, uspeti da iznedri uverljivu i delatnu političku alternativu. Jer ona se i dalje suočava sa dva izuzetno teška izazova – velikim razočaranjem i izneverenim nadama njihovog biračkog tela, čije je poverenje izgubljeno i biće izuzetno teško povratiti ga i steći moralni kredibilitet i obnoviti političku načelnost, koji i čine najznačajniju snagu opozicije, i velikim deficitom novih ideja i političkih koncepcija, koje će moći da stvore uslove za oblikovanje ozbiljne programske i kadrovske alternative ovom režimu, koji je i uspostavljen na talasu velikog nezadovoljstva i nepoverenja u političke aktere, koji i dalje hoće da budu stožeri novog opozicionog okupljanja. Opozicija sada jednostavno nema noseću ideju niti sposobnost da artikuliše postojeće nezadovoljstvo i pokrene ozbiljnije političke proteste, koji bi ustasali naše umrtvljeno i dezintegrisano društvo. Zato nije ni slučajno da ti nemušti pokušaji njihovog okupljanja izgledaju farsično i groteskno kao već toliko puta viđen i prepoznatljiv politikantski vodvilj. |