Нашу опозицију је прекрила плесан

Јован Скерлић је 1904. године дао веома оштру оцену стања у Радикалној странци након мајског преврата 1903. године. “Она је постала само бледа сенка некадашње Радикалне странке, политичко тело без душе, без кичмене мождине, без идеја и без начела, колос на ногама од иловаче. Она је престајала бити одсутно демократска странка малих људи, народа сељака, малих људи, малих трговаца. Она је све више и више постајала једна гломазна, безизразна и бледа национална странка за све и свакога у коју је цео свет ушао јер ништа није значила, и у којој је од некадашњег радикализма остало само име. Место оних некадашњих мушких гласова за радикалну демократизацију државе она једнако понавља похабане и плесниве фразе који сваки може да каже, јер ништа не значе и ни на шта не обавезују“.

У овим речима Јована Скерлића, чија стота годишњица смрти пролази готово незапажено (као и многе друге значајне годишњице), можемо у потпуности препознати све одлике нашег савременог политичког и страначког живота.

Ови његови горки увиди посебно могу бити корисни у расправама о стању у нашој опозицији након протеклих парламентарних избора. Од поновног увођења вишестраначког живота нисмо имали слабију, безидејнију, дезинтегрисанију и акционо немоћнију опозицију. Она се често позива на чињеницу да је владајућа коалиција преузела главне елементе њеног политичког програма и та јадиковка траје већ довољно дуго да се у јавности са пуно оправдања поставља питање ко данас чини стварну и политички делатну опозицију овом режиму, који све више клизи у демагогију, популизам и лични режим једног човека. То је политичка представа и облик владавине који смо већ толико пута видели и у том политичком и медијском игроказу, од чега ни садашња опозиција не може бити амнестирана. Још једном се показало да наше странке могу опстати само ако су у садејству са државом, излазак из парламента означио је и крах многих страначких организација које су постојале само док су биле део етаблираног политичког поретка.

На ово питање остаци разбијене опозиције одговарају позивом на окупљање у јединствени фронт против премијера Србије и његових отворених настојања да све полуге власти стави под своју непосредну контролу и тако обезбеди стабилност своје власти, што му за сада у великој мери и успева. Јасно је да фарсично позивање на поновно досистичко окупљање рестлова опозиционих странака и организација само говори да се не разуме проста чињеница да су се времена променила и да опозиција мора да пронађе нови и креативнији начин деловања, али и да афирмише нову генерацију политичара који нису потрошени и компромитовани разним аферама и да тако одговори на изазове новог односа снага на нашој политичкој сцени.

Понављати старе облике досистичког организовања са истрошеним тзв. политичким лидерима води опозицију у даљу маргинализацију и живо блато пасивизације и политичке немоћи. Када председник ЛДП Чедомир Јовановић изјави да нема других политичара осим оних који су на сцени већ две деценије само се показује до које мере се не разуме дубока криза у којој се персонално и програмаски налазе опозиционе организације.

У садашњој ситуацији се мора у потпуности реинтерпретирати сам појам опозиције јер он је увелико изгубио свој смисао јер је саставни део идеолошке и политичке конфузије и политикантске какофоније у којој живимо. Тако опозиција постаје тело без душе, без идеја и начела, једнако понавља похабане и плесниве фразе које ништа не значе, како је то говорио Јован Скерлић.

У опозиционим редовима присутан је феномен који се огледа у томе да свака странка позива остале опозиционе актере да се окупе управо око ње као главног стожера. За ове чудотворне стожере се нуде и странке које су статистичка грешка у бирачком телу, али оне не одустају од своје стожерске и месијанске улоге. То само сведочи колико су постојеће опозиционе организације спремне да заиста озбиљно уђу у процес обједињавања, који је сам по себи изгубио смисао јер је то политички рецепт који је већ толико пута коришћен и у потпуности обесмишљен.

Уместо опозиционог обједињавања, нама је потребно да се на политичкој сцени јасно профилишу и идеолошки форматизују политичке странке које ће имати јасно идеолошко политичко одређење и покривати профилисаније бирачко тело. Тако ћемо превазилазити постојећу политичку и идеолошку конфузију у којој се лови у мутном јер странке немају јасна упоришта у одређеном бирачком телу, али ни у спектру политичких идеја од левице, центра до деснице.

Досадашње политичко позиционирање опозиције јасно говори да у њеним редовима не постоји стварна спремност да се искрено и доследно приступи стварању озбиљне политичке алтернативе садашњем режиму. При томе се пренебрегава једноставна чињеница да више не постоји режим Слободана Милошевића који је био довољан разлог за обједињавање тадашње опозиције. Сада имамо такође успостављање система личне владавине, али се то ради у околностима када владајући режим има подршку међународне заједнице, демократски легалитет, већ увелико успостављену контролу над медијима, подељено и ослабљено цивилно друштво, спремност некадашњих чланова опозиционих странака и припадника прве владе ДОС-а да буду део владајуће структуре.

Ово је нека врста више капиларног него јасно концентрисаног облика владавине, зато је позив на окупљање против само једног човека, ма колико он оличава владајући режим, пуцањ у празно. Историја се не понавља осим у фарсичним облицима, што се данас дешава опозиционим странкама. Зоран Ђинђић, који је знао вредност јасног стратегијског успостављања опзиције, у разговору са Жижеком је рекао. “Ми смо у опозицији научили у сваком случају да можемо имати успеха само ако из митова и снова узмемо прави садржај и остваримо га. Без заузимања за социјалну правду, без праве националне свести и правог односа према традицији не можемо придобити већину“.

Нажалост, креатори и заговорници садашњег опозиционог окупљања не пружају озбиљне гаранције да су способни да пронађу прави садржај из снова и митова, доследно се боре за социјалну правду, афирмишу националну свест и успоставе стваралачки однос према нашој традицији.

Напротив, њихово лутање и посртање се наставља и тешко да ће опозиција без радикалније промене приступа савременим политичким процесима, који захтевају нове идеје, нови начин опозиционог деловања и стварање услова за неопходну кадровску и програмску обнову, успети да изнедри уверљиву и делатну политичку алтернативу. Јер она се и даље суочава са два изузетно тешка изазова – великим разочарањем и изневереним надама њиховог бирачког тела, чије је поверење изгубљено и биће изузетно тешко повратити га и стећи морални кредибилитет и обновити политичку начелност, који и чине најзначајнију снагу опозиције, и великим дефицитом нових идеја и политичких концепција, које ће моћи да створе услове за обликовање озбиљне програмске и кадровске алтернативе овом режиму, који је и успостављен на таласу великог незадовољства и неповерења у политичке актере, који и даље хоће да буду стожери новог опозиционог окупљања.

Опозиција сада једноставно нема носећу идеју нити способност да артикулише постојеће незадовољство и покрене озбиљније политичке протесте, који би устасали наше умртвљено и дезинтегрисано друштво. Зато није ни случајно да ти немушти покушаји њиховог окупљања изгледају фарсично и гротескно као већ толико пута виђен и препознатљив политикантски водвиљ.