Национални стадион и онколошка клиника - заступање општег интереса и политички приоритети

Постоје многобројне и различите дефиниције и одређења политике као изузетно значајне људске и друштвене делатности. Живимо у времену изразите политизације у коме се  у пуном значењу испољава  мисао нашег знаменитог правног и политичког мислиоца професора Љубомира Тадића да политика није све али се налази у свему.

Без обзира што је у нашем савременом друштву политика задобила изузетно негативно одређење, она се сврстава у делатност према којој људи имају озбиљан отклон и сматрају је и то са пуно права, забраном у којој преовлађују недоследност, лаж, апсолутизација личног интереса, политикантска трговина, хипокризија и поништавање основних цивилизацијских и моралних начела и вредности. Савремено поимање политике је одавно обележено свепрожимајућим  прагматизмом и политичком праксом у којој више нема места за поштовање елементарних моралних принципа и заступање врхунских политичких идеала слободе, владавине права, солидарности и већ заборављене честитости. Морал је постао непрепознатљива и  изопштена реч у савременој политици.

Међутим, увек постоје људи који настоје да упркос свему реафирмишу племениту идеју заступања општег интереса и општег добра. Зато је целисходно и смислено да у овом тексту наведемо одређење садржаја и суштине политике које можемо наћи у књизи Политика аутора Ендру Хејвуда.“ У свом најширем значењу  политика је делатност којом људи стварају, одржавају и мењају општа правила по којима живе.

Политика је тако нераскидиво повезана са појавом сукоба и сарадње. С једне стране, постојање супротстављених мишљења  различитих жеља, сукобљених потреба и интереса доводи  до неминовног неслагања око правила која би требало да регулишу живот људи. С друге стране, људи схватају да морају међусобно да сарађују уколико желе да утичу на та правила и да обезбеде њихово поштовање.

Ово је разлог зашто се суштином политике сматра процес у коме се различити погледи и супротстављени интереси међусобно усаглашавају“. Различити погледи на политику у Хејвудовом тумачењу обухватају је и тумаче  као уметност и вештину владања, обављање јавних послова, као споразум и сагласност и не мање важно као моћ и расподелу ресурса којима располаже једно друштво.

Управо овај елеменат политике везан за одлучивање о расподели у управљање ресурсима и односи се пре свега на одређивање приоритета и стратешких праваца у развоју сваког друштва . Начин на који се одлучује о располагању и управљању ресурсима одређује и карактер владавине и достигнути степен  поштовања различитих мишљења и концепција у осмишљавању  приоритета у економском и социјалном устројству једне  заједнице. Борба око  поседовања и артикулације  моћи  у расподели  ресурса одлучујуће утиче и обележава природу владавине једног политичког  система. Ако су ови приоритети резултат  искључиво израз политичке воље владајуће странке а која нема упориште у реалним интересима друштва већ је део њиховог политичког и клијентелистичког интереса онда можемо са пуно права говорити о доминацији политичког волунтаризма  владајућег режима и пренебрегавању одлучивања на основу рационално заснованих и  научно поткрепљених  аргумента  али и превасходно на  поштовању стварних потреба грађана и заступању општих интереса.

Недемократска и ауторитарна владавине са којом смо ми данас суочени  намеће своје  приоритете не узимајући у обзир потребу и неопходност успостављања озбиљног дијалога и аргументованог сучељавања мишљења

Недемократска и ауторитарна владавине са којом смо ми данас суочени  намеће своје  приоритете не узимајући у обзир потребу и неопходност успостављања озбиљног дијалога и аргументованог сучељавања мишљења у доношењу одлука о стратешким питањима везаним за економски и социјални развитак нашег друштва.

Примере оваквог понашања можемо наћи у свим областима нашег живота али у овом тексту ћемо навести само на који начин ће се одредити приоритет када је у питању нужност и неопходност изградње нове зграде Института за онкологију и најаве изградње  националног стадиона у Сурчину.

Др. Даница Грујичић је изнела веома важну и промишљену аргументацију говорећи о неопходности издвајања средстава за изградњу нове зграде Института за онкологију.“ Као највећу мисију у мојој лекарској каријери видим борбу за изградњу новог Института за онкологију. То је највећи задатак који ставила пред свој тим и пред себе.

У земљи у којој  годишње умре 35.000 људи од карцинома, где свака породица нажалост има неког ко се лечи, ко се излечио или нажалост преминуо. Сматрам да у таквим околностима не постоји ништа прече од ове зграде, то није питање лекара нити пацијената, то је питање свих нас, јер данас или сутра сви се можемо наћи у ситуацији да морамо да се лечимо.

Иако моје колеге раде даноноћно, иако смо смањили у многоме листе чекања, иако је много уложено у нове машине, није довољно, морамо изградити нову зграду Института.

Насупрот овако заснованој аргументацији Др. Данице Грујичић можемо погледати како изгледа „аргументација „напредњачког режима о нужности изградње фудбалског  Националног стадиона"

Оно за шта сам се увек залагала је да поред врхунске и професионалне  медицинске неге пацијенти имају људске услове приликом лечења. Да  имају комфор, да колико је могуће се пацијент лепо осећа у том простору, да лакше поднесе лечење и терапију, да уђе са надом да ће се излечити. Ту може лећи неко од нас или на крају крајева може се наћи свако од нас.

Нажалост, данашња зграда постаје све више неусловна, зидана 30 тих година 20 века пре Другог светског  рата, није предвиђена за оволики број пацијената. Борим се и борићу се да изградимо нови Институт, најсавременији у овом делу Европе.

Недавно сам имала прилику да на седници градске Скупштине изложим зашто се морају мењати урбанистички планови и зашто је приоритет да Институт буде у Клиничком Центру, ниједан пут или саобраћајница не може преча од здравља људи.

Користим сваку прилику да добијемо максималну подршку у изградњи новог Института. Однос сваког лекара  и медицинског радника према пацијенту мора бити као према својим родитељима или деци, услови у којима се лече пацијенти морају бити онакви какве би обезбедили за наше најмилије. То  је задатак за све нас“.

Насупрот овако заснованој аргументацији Др. Данице Грујичић можемо погледати како изгледа „аргументација „напредњачког режима о нужности изградње фудбалског  Националног стадиона који се  потпуно уклапа у њихову мегаломанску  склоност ка до сада невиђеним историјским градитељским подухватима.

“Заузеће исту површину као Београд на води-114 хектара. И то није једина заједничка карактеристика-као стамбено-пословни комплекс на десној обали Саве, и будући национални фудбалски стадион у Сурчину пројекат је од националног значаја јер је тако одлучила Влада Србије.

За разлику од контроверзног „Београда на води“ који је, између осталог променио лице престонице, фудбалски стадион је довољно удаљен од центра града и неће утицати на панораму Београда.

Зато мора да испуни све критеријуме и стандарде које преписују међународне фудбалске организације ФИФА и УЕФА, како би могле са одиграју велике и значајне интернационалне утакмице као што су финални мечеви европског и светског првенства и клупских такмичења-Лига шампиона и Лига Европе.

Будући стадион који ће се вероватно звати Србија у којој ће бити фудбалска академија, тржни центар, вероватно и музеј ФСС, биће један од најмодернијих у овом делу Европе. Цена овог пројекта биће 257 милиона евра“.

Важно је рећи да наша архитектонска струка није имала удела у планирању и конципирању решења још једног  у низу грандоманских пројеката напредњачког режима . У предлогу буџета за 2022 годину је одређено да ће бити одвојено готово седам милијарди динара или око 60 милиона евра за изградњу фудбалског националног стадиона.

Није  у нашим медијима објављено  да ли су  у  предлогу буџета издвојена средства за почетак изградње нове зграде Института за онкологију који би био у саставу новог Клиничког Центра. Судећи по томе како је у медијима представљен  предлог буџета можемо јасно оценити шта је приоритет ове Владе.

Одређивање приоритета у располагању ресурса и буџетских средстава не може и не сме  бити препуштено вољи једне партије и њеном вођи

Одређивање приоритета у располагању ресурса и буџетских средстава не може и не сме  бити препуштено вољи једне партије и њеном вођи јер је то израз преовлађујућег политичког волунтаризма који је иначе  доминантан у садашњем систему политичког одлучивања.

Оно мора бити резултат сложене и мултидисциплинарне активности у коју ће бити укључене иницијативе угледних појединаца као што је случај са залагањем Др. Данице Грујичић али и резултат реално и рационално одређених и процењених потреба  грађана у различитим областима друштвеног живота/здравство, образовање, наука , инфраструктура, култура, економија/.

Само стварањем јасног система вредности и институционалног оквира у којем се поштују и вреднују аргументи стручне јавности који су рационално и научно фундирани могу бити брана политичком утицају који више води бригу о интересима пословних и клијентелистичких група и новостворених пословних империја насталих под окриљем напредњачког режима.

Свакако да би овакав рационалан аргументован приступ одређивању приоритета основна и базична предност била на страни изградње нове зграде Института за Онкологију  јер је у питању не  само заступање мишљења и потреба медицинске струке о неопходности и ургентности изградње нове зграде Института за онкологију/ ради се о истој суми новца који је предвиђен за Национални фудбалски стадион / већ се ради о одбрани и заступању најдрагоценијег општег  интереса-лечењу најтежих онколошких болесника.

Ми немамо развијену праксу референдумског изјашњавања о најважнијим државним и друштвеним питањима , али било би интересантно видети какви би били резултати када би се одлучивало о томе да ли је приоритет у нашем друштву изградња нове зграде Института за онкологију или фудбалски Национални стадион за који је Влада Србије одлучила да је од посебног националног интереса јер је довољно удаљен од центра града и неће утицати на панораму Београда.