Nacionalni saveti – problem umesto rešenja

Bilo kakvi izbori u Srbiji uvek izazivaju veliku pažnju i povišenu temperaturu, što je bio slučaj i sa junskim izborima za savete nacionalnih zajednica. Tok i ishod ovih izbora posvedočili su da se sama ideja manjinske samouprave kroz savete već pokazala kao promašaj, koji je umesto poboljšanja, samo dodatno zakomplikovao pitanje nacionalnih manjina u Srbiji.

Velika prava nacionalnih saveta

Prema popisu iz 2002. godine u Srbiji je živelo više od milion građana koji se izjašnjavaju kao pripadnici nacionalnih manjina, što čini 14 odsto stanovništva. Zakonom iz 2002. predviđeno je da oni svoja prava ostvaruju preko nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Autori zakona ova tela su zamislili kao oblik manjinske samouprave kojima bi, preko svojih izabranih predstavnika, pripadnici manjina zaštitili svoja prava i uticali na očuvanje svog identiteta, posebno u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma. Prvi nacionalni saveti birani su po elektorskom sistemu, dok je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina iz 2009. predvideo i mogućnost neposrednih izbora članova saveta.

Neposredni izbori po novom zakonu održani su 6. juna ove godine u svih 167 opština u Srbiji, a u biračke spiskove se, kako se tvrdilo, upisalo 460.000 pripadnika manjina. U Srbiji je do tada već postojalo 15 nacionalnih saveta, a još četiri su formirana posle izbora. Svoje savete na izborima neposrednim putem izabrali su pripadnici 16 manjina – Albanci, Aškalije, Bošnjaci, Bunjevci, Bugari, Vlasi, Grci, Egipćani, Mađari, Nemci, Romi, Rumuni, Rusini, Slovaci, Ukrajinci i Česi. Hrvati, Makedonci i Slovenci dobili su svoje predstavnike posredno, odnosno preko elektora. [1]

Nacionalni saveti su zamišljeni kao tela koja bi se bavila konkretnim pitanjima ostvarivanja manjinskih prava, čime bi se, po rečima ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića, „ojačalo poverenje pripadnika manjina u Srbiju“ i doprinelo da se manjine „još više integrišu u naše političko društvo.“ Međutim, posle izbora za nacionalne savete, pokazalo se da se desilo upravo suprotno. Neposredno pred izbore za savete predsednik Tadić se pohvalio da Srbija ima bolji odnos prema manjinama nego mnoge zemlje EU, pošto su Zakonom o nacionalnim savetima iz 2009. manjinama data prava kakva ne postoje u većini drugih evropskih država. Slična tela već funkcionišu u nekim zemljama EU, ali ne i ovakav način izbora i ovako veliki obim ovlašćenja Saveta.

Neposredno pred izbore za savete predsednik Tadić se pohvalio da Srbija ima bolji odnos prema manjinama nego mnoge zemlje EU, pošto su Zakonom o nacionalnim savetima iz 2009.manjinama data prava kakva ne postoje u većini drugih evropskih država.

Nacionalni saveti su naime dobili oko 70 konkretnih nadležnosti. Oni na primer mogu da osnivaju ustanove vaspitanja, obrazovanja, učeničkog i studentskog standarda, ustanove kulture, pa čak i medije. Saveti predlažu nacionalnom prosvetnom savetu opšte osnove predškolskog vaspitanja, i planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja za sadržaje u vezi sa manjinima, utvrđuju predloge nacionalnih simbola, znamenja i praznike nacionalnih manjina. Takođe delegiraju članove opštinskih saveta za međunacionalne odnose i mogu da traže uvođenje službenog jezika i pisma nacionalne manjine u pojedinim opštinama, i da predlažu promenu naziva ulica, trgova, gradskih četvrti, zaselaka, drugih delova naseljenih mesta i ustanova za koje je utvrđeno da su od posebnog značaja za nacionalnu manjinu. Mogu da predlažu i učestvuju u kreiranju zakona koji se odnose na nacionalne manjine, i da stavljaju primedbe na njihovo sprovođenje. Manjinski saveti, takođe, mogu da sarađuju i s međunarodnim i regionalnim organizacijama, državnim organima, organizacijama i ustanovama u matičnim državama, kao i s nacionalnim savetima (ili sličnim telima nacionalnih zajednica) u drugim zemljama.Kolika su ovlašćenja data savetima, svedoči i to da Skupština Srbije ne može da donese nijednu odluku u vezi sa manjinama ako je nije odobrio nacionalni savet.

Saveti su i posrednik u distribuciji novca koji nadležni izdvajaju za manjine, i samim tim podrazumevaju i moć, uticaj i neke prestižne pozicije unutar manjinskih zajednica. Po novom sistemu finansiranja, 30 odsto novca dobijaju svi nacionalni saveti ravnopravno, a preostali novac biće raspoređen proporcionalno brojnosti nacionalne zajednice i broju formiranih ustanova te manjine.

Politizacija i zloupotreba izbora

Zakonom iz 2009. nacionalne manjine u Srbiji su faktički dobili jedan vid samouprave, i zato su izbori održani u julu protekli u atmosferi koja obično odlikuje republičke i predsedničke izbore. Umesto pitanja kulture, obrazovanja, informisanosti, službene upotrebe jezika i simbola, u centru pažnje su se našla čisto politička pitanja, dok su nacionalni saveti počeli da se posmatraju kao politički faktor. U izborni proces aktivno su se uključile političke stranke, što je omogućio i sam zakon, koji je između dopustio i da političke organizacije nacionalne manjine mogu predlagati izborne liste. Zakon je time dopustio politizaciju nacionalnih saveta, tako da su mnoge kandidatske liste imale zaleđinu u partijama manjina, dok su istovremeno i većinske partije, posebno DS i SPS, imale svoje favorite i lobirale u izbornom procesu. Time je izborna utakmica potpuno izašla iz okvira ideje nacionalnih saveta, a izbori su se pretvorili u političko odmeravanje snaga u manjinskim zajednicama i odmeravanje snaga manjinskih partija i pojedinaca sa državom. Najveći značaj i političku težinu izbori su imali u slučaju najvećih nacionalnih manjina – Mađara i Bošnjaka, koji sada predstavljaju potencijalni problem. Kampanja za izbore unutar mađarske zajednice bila je najozbiljnija i najduža, i u njoj je viđeno isto što i na parlamentarnim izborima – predstavljanje vlastitog programa, diskvalifikacija protivnika, mitinzi, zakupljeni termini na televizijama, Biračima su servirane i priče koje nemaju nikakve veze sa radom saveta – poput onih o regionalizaciji, decentralizaciji i lokalnom razvoju. Izbori su dodatno zahladneli odnose između Saveza vojvođanskih Mađara i DS (i donekle LSV), koji su favorizovanjem svojih kandidata pokušali da stave budući Nacionalni savet Mađara pod svoju kontrolu. Neuspeh, posebno DS-a u ovoj nameri pružio je priliku Ištvanu Pastoru i Tamašu Korhecu da likuju nad još jednim „srpskim porazom“[2]. Na drugoj strani, temperatura među Bošnjacima podignuta je radikalnim nastupima muftije Moamera Zukorlića, koji je tesnom pobedom na izborima za Nacionalni savet Bošnjaka dobio vetar u leđa, dok sada ministar Čiplić ne znaju šta da radi sa muftijom čiju je kandidaturu pre izbora zdušno podržao. Zukorlić se sada sprema da, ako ne uspe da oformi „svoj“ Savet, proglasi „partizansku“ autonomiju tzv. Sandžaka, nimalo nemajući obzira prema nadležnima u Beogradu koju su mu sadašnji položaj maltene dali na tacni.

Izbori za savete su tako, umesto da budu doprinos normalizaciji stanja u Srbiji i doprinesu uklapanju i lojalnosti etničkih zajednica u Srbiji, izazvali neslogu i sukobe ne samo sa državom nego i unutar manjinskih zajednica, a skoro dva meseca posle izbora, umesto pitanja obrazovanja, kulture, informisanja i upotrebe jezika, u centru pažnje je ostalo pitanje političke moći. Takođe, sve se više otkriva i, slobodno se može reći, potpuno amaterska uloga Ministarstva za ljudska i manjinska prava, koje nije uspelo (ili nije bilo sposobno) da na pravi način sprovede sopstveni zakon, i obezbedi regularan izbor nacionalnih saveta. Sada se naime sve više otkrivaju brojni propusti u pripremi i izvođenju izbora, a posebno u pogledu upisa u posebne biračke spiskove, koji je izvršen na posebno skandalozan način, i zbog kojih je poverenih za informacije Rodoljub Šabić najavio podnošenje više krivičnih prijava. Naime, na biračke spiskove nacionalnih manjina koji su pravljeni pred izbore za nacionalne savete, pre svega Bošnjaka i Mađara, upisivani su građani protiv njihove volje i mimo njihovog znanja, a sve po instrukciji Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Po toj instrukciji, činovnici u opštinama su morali da upisuju u poseban birački spisak svakog i one građane za koje je neko drugi doneo zahtev, a nisu smeli da proveravaju identitet donosioca ni da donosiocu traže punomoć. Tako se desilo da su brojni građani upisani u posebne biračke spiskove nacionalnih manjina, a da to nisu ni znali, niti hteli, dok su njihovi potpisi falsifikovani. [3]

Sada se naime sve više otkrivaju brojni propusti u pripremi i izvođenju izbora, a posebno u pogledu upisa u posebne biračke spiskove, koji je izvršen na posebno skandalozan način, i zbog kojih je poverenih za informacije Rodoljub Šabić najavio podnošenje više krivičnih prijava.

Još jedan problem Srbije

Pred junske izbore predsednik Tadić se pohvalio da je „Zakon o nacionalnim savetima u nekim oblastima išao tako daleko da u EU skoro da ne postoji takav primer zaštite prava nacionalnih manjina". Međutim, dešavanja koja su posledica zakona i izbora nacionalnih saveta pokazuju da je zakon donet ishitreno i bez ozbiljnog udubljivanja u problem. Zakon je inače donet u cilju „ubrzanja evrointegracija Srbije“ i uz pritisak predstavnika Saveza vojvođanskih Mađara, podržanih od Mađarske. Međutim, evrointegracije Srbije su sada usporene, možda čak i zaustavljene, a nacionalni saveti su izabrani, a sada gledamo posledice olako datih prava. Kako se videlo, posebno na primeru Moamera Zukorlića, ideja nacionalnih saveta je, umesto da doprinese integraciji manjina, pružila odličnu priliku za dodatni pritisak i destabilizaciju Srbije.

Na kraju, ne znamo koliko su kreatori ovako velikodušne manjinske politike imali Zukorlića i njemu slične u vidu, ali činjenica je da je pitanje nacionalnih manjina suviše ozbiljan problem da bi ga rešavali „stručnjaci“ poput ministra Čiplića, ili da bi se ono svelo na još jedan marketinški adut aktuelnog predsednika.