Mnogo buke oko himne

Prošlo je još jedno prvenstvo Evrope u fudbalu  na kome reprezentacija Srbije nije učestvovala. Sticajem raznih okolnosti naši fudbaleri nisu ni otputovali u Poljsku ili Ukrajinu, niti su uopšte imali priliku da istrče na  igrališta u tim zemljama, a još manje da pred svaku utakmicu otpevaju srpsku himnu.

Oko nje je, kao što je poznato, u našoj javnosti nedavno vođena veoma žučna rasprava. Počelo je time što je mladi Ljajić čvrsto stiskao usne dok je himna izvođena pred  međunarodnu utakmicu naše reprezentacije. Selektor Mihailović, koji je uvođenjem obaveznog pevanja želeo da podstakne osećanje zajedništva državnog tima,  zatim ga je udaljio iz reprezentacije, a što je u Srbiji   rasplamtelo javnu raspravu. Tačnije rečeno, ona se najviše bavila pitanjem da li je pevanje himne obaveza igrača koji su je prihvatili potpisujući ugovor sa tom tačkom ili nije.

Sudeći po reakcijama onih koji rekli svoje mišljenje, većina je (ili su možda suprotni stavovi  češće završavali u košu urednika?) bila protiv odluke da se igračima stavi u zadatak  ne samo da igraju već i da pevaju nacionalnu himnu pred početak međunarodne prijateljske ili takmičarske utakmice. Uz obavezno “duhovito”  pitanje: da li je važnije  da reprezentativac zna da igra ili da peva,  većina polemičara  bila je zabrinuta i zbog toga što “reči himne mogu da vređaju osećanja onih igrača koji nisu Srbi”, a koji će svi, kako su komentatori uvereni, za ovu zemlju iscediti i poslednju kap znoja na utakmici.

Ostalo je nerazjašnjeno zbog čega bi im smetale reči himne o Srbiji koju već toliko vole, dok se nekim čudom niko  nije setio i onih igrača koji su Srbi i, u reprezentaciji, ipak, zasad u većini. Kako bi se oni osećali kada bi im se uskratila mogućnost da pevaju o srpskom rodu – izgleda da komentatorima nije bilo važno.  I da li bi, na njihovo zadovoljstvo, možda sve došlo na svoje mesto kad bi se u himni Srbije reči Jovana Đorđevića zamenile pesmicom Jovana Jovanovića Zmaja “Zima, zima, e pa šta je”...koja se takođe može pevati na muziku Davorina Jenka?

A na već gorepomenutom prvenstvu Evrope u Poljskoj i Ukrajini, završenom prvog jula, ove godine, gledali smo reprezentativce zemalja učesnica, među kojima je bilo i dosta crnoputih igrača, pristiglih i sa drugih kontinenata i  sa naknadno stečenim državljanstvom. Oni su gotovo svi oduševljeno i u transu pevali ili makar samo otvarali usta uz muziku himni država čiji dres nose. Neki od njih čak su držali čvrsto stisnute usne, verovatno obuzeti tremom koja ih je tresla pre nego što utakmica počne. Nije primećeno ili bar nije ostalo zabeleženo u  sredstvima informisanja u Srbiji da je oko  pevanja ili nepevanja ovih fudbalera uopšte vođena nekakva rasprava, pogotovo ne ovako žučna kao kod nas, a za koju smo mi, očigledno, izuzetno talentovani.